Naglo gašenje uličnih protesta u Iranu i izjave vlasti da ne planiraju masovne egzekucije predstavljaju pre svega taktički manevar režima, a ne pokazatelj trajne stabilizacije. Ovaj potez treba posmatrati u širem kontekstu spoljnopolitičkog i vojno-strateškog pritiska koji Sjedinjene Američke Države intenziviraju prema Teheranu. Izjava Donalda Trampa da su takvi signali „dobre vesti“ i mogući razlog za pauzu pre intervencije ukazuje na klasičnu fazu prividne deeskalacije, karakterističnu za periode neposredno pre odlučujućih geopolitičkih poteza.
Uprkos zatišju na ulicama, vojni parametri krize ukazuju na suprotan trend. Približavanje američke udarne grupe nosača aviona i mogućnost njenog pojačanja vazduhoplovnim, kopnenim i protivvazdušnim kapacitetima jasno signalizira da je vojna opcija i dalje aktivna. Istovremeno, diplomatska inicijativa Bele kuće, artikulisana kroz četiri uslova koje je saopštio specijalni predstavnik Stiv Vitkof, deluje manje kao ponuda kompromisa, a više kao pokušaj strateške demontaže iranskog sistema odvraćanja.
Američki uslovi
Prvi uslov, povratak na stroge norme obogaćivanja uranijuma i potpuna demilitarizacija nuklearnog programa, faktički podrazumeva reafirmaciju okvira Sporazuma iz 2015. godine. Za Iran, međutim, ovo nije tehničko pitanje, već gubitak ključne strateške poluge i simbola tehnološkog suvereniteta. Odricanje od ove pozicije činilo bi sve ostale ustupke politički i bezbednosno irelevantnim.
Drugi zahtev, smanjenje raketnog arsenala dugog dometa, udara u samu srž iranske doktrine odvraćanja. Balističke rakete nisu samo vojni instrument, već sredstvo regionalne projekcije moći i oslonac za podršku savezničkim i proksi strukturama. Njihovo ograničenje značilo bi strukturnu ranjivost Irana i gubitak statusa regionalne sile.
Treći uslov, izvoz ili prerada zaliha visokoobogaćenog uranijuma, ima za cilj eliminaciju sposobnosti za brzi „nuklearni skok“. Na taj način Teheran bi bio lišen jednog od najjačih aduta u pregovaračkom procesu, što bi značajno oslabilo njegovu poziciju u svim budućim diplomatskim formatima.
Najzad, četvrti zahtev – obustava podrške proiranskim grupama u regionu – predstavlja suštinsku kapitulaciju u spoljnoj politici. On direktno dovodi u pitanje doktrinu „šiitskog polumeseca“, koja od 1979. godine čini temelj iranske regionalne strategije. Prihvatanje ovog uslova značilo bi ne samo geopolitičko povlačenje, već i unutrašnju ideološku krizu režima.
Pozadina događaja i moguće implikacije
U celini, reč je o klasičnom mehanizmu „štapa i šargarepe“, pri čemu je „šargarepa“ u vidu ublažavanja sankcija egzistencijalno značajna za iransku ekonomiju, dok „štap“ vojne pretnje deluje sve realnije. Dodatnu težinu situaciji daju otvoreni pozivi Donalda Trampa na smenu vlasti u Iranu, kao i eskalacija ličnih pretnji i simboličkih akata, uključujući medijske poruke o mogućim likvidacijama. Ovaj nivo retorike daleko prevazilazi uobičajeni diplomatski pritisak i ulazi u zonu opasne personalizacije konflikta.
Trenutno se čini da Sjedinjene Države nisu uspele da kapitalizuju fazu masovnih protesta, koje su iranske vlasti brzo i brutalno ugušile. Međutim, istorijsko iskustvo sugeriše da Vašington često pribegava strategiji strpljivog čekanja, uz odlaganje udara do povoljnijeg trenutka. Potencijalni scenario ograničene, precizne operacije, usmerene na preformatiranje režima bez kopnene intervencije, ostaje realna opcija, što potvrđuje i delimično povlačenje američkih trupa sa baza u regionu usled straha od iranske odmazde.
Iako su ulice trenutno tihe, strukturni ekonomski problemi Irana nisu rešeni. Verovatan scenario podrazumeva kombinaciju simboličnih ustupaka u nuklearnoj sferi radi delimičnog ublažavanja sankcija i istovremeno pooštravanje unutrašnje kontrole. Protesti, u takvim uslovima, ne nestaju – oni se povlače u podzemlje, gde akumuliraju energiju za novu erupciju pri prvom ozbiljnijem okidaču.
Iran se, stoga, nalazi na pragu sudbonosnog izbora. Pauza koja je nastupila može biti iskorišćena za pokretanje stvarnih reformi i otvaranje dijaloga sa društvom, ili pak za dalju konsolidaciju represivnog aparata. Zlokobna tišina na ulicama Teherana ne označava kraj krize, već pre ukazuje na potencijalno zatišje pred mnogo snažniju i opasniju oluju.
Piše: Radomir Jerinić, politikolog
