21. октобар 1941. године важи за један од најмрачнијих дана у историји Србије. Тог јутра, у Крагујевцу, немачке окупационе снаге су стрељале више хиљада недужних људи – раднике, ученике, свештенике, професоре, трговце, чиновнике. Убијани су сви који су се нашли у њиховим списковима. То није било ратно насиље – био је то хладно организован злочин.
Окупатор је одлучио да за смрт неколицине немачких војника, које су убили устаници у околини, страда цео град. Политика колективне одмазде, коју је спроводио генерал Франц Беме, прописивала је стрељање сто Срба за једног убијеног Немца и педесет за сваког рањеног. Наређење је било јасно и безосећајно: квота мора бити испуњена.
Град под опсадом
Од 19. октобра Крагујевац је био блокиран. Улице су се празниле, куће претресале, људи извођени без питања. Ухапшено је више од седам хиљада мушкараца различитих година – од шеснаестогодишњих дечака до седамдесетогодишњих стараца.
Затвореници су сабијени у школска дворишта и касарне. Највише их је било у Првој гимназији и у школама које су Немци претворили у привремене логоре. Деца су ту провела ноћ, не слутећи шта их чека.
Сведоци су касније причали да су неки ученици покушали да се сакрију између столова, неки су певали, други писали писма својим родитељима. Наставници су одбили да се одвоје од својих ђака. То јутро, када су камиони кренули ка Шумарицама, тишина је била тежа од сваког звука.
Крв у Шумарицама
Стрељање је почело рано ујутру, 21. октобра. Групе од по педесет људи извођене су на ливаде поред града. Постављани су у редове, а испред њих су стајали немачки митраљези. После сваког рафала чуо би се хладан глас официра: „Следећа група напред.“
До поднева је све било завршено. Земља се црнела од тела и барута. Убијено је више од две и по хиљаде људи. Међу њима око три стотине ученика, неки једва да су били старији од петнаест година.
Један од сведока, немачки војник који је касније сведочио, записао је да је један дечак пре стрељања стао мирно, као пред наставником, и рекао: „Пуцајте, ја и сада држим час.“ Тај глас, изгубљен у прашини и диму, остао је да вечно одјекује.
Наша чувена песникиња Десанка Максимовић написала је песму „Крвава бајка“ која описује сву Голготу страдања крагујевачких ђака.
Када злочин постане завет
Крагујевац је тог дана остао без будућности. У једном тренутку нестали су читави разреди, породице, школе. Све што је значило живот – било је прекинуто. После рата, Србија је памтила Шумарице као своје свето место. Тамо су подигнути споменици, а на једном пољу урезано је само једно питање: „Зашто?“
Одговор није никада стигао. Али тишина у Шумарицама сваке године говори више од сваког објашњења. Сваког 21. октобра, у време када је почело стрељање, звона звоне за све недужне. Без имена и без броја.
Крај генерала Бемеа
Генерал Франц Беме, човек који је издао наређење за масакр, после рата је заробљен и суочен са оптужбама за ратне злочине. У страху од суђења, у једном затвору у Салцбургу 1947. године – извршио је самоубиство.
У народу се, међутим, раширила друга прича. Говорило се да је човека који је наредио стрељање нашао и убио Богољуб Шијаковић, некадашњи официр и борац. Да ли је то била истина или само легенда, данас више није важно. За народ је то био симбол да правда ипак постоји – да је неко, негде, повукао обарач у име крагујевачких ђака.
Тишина као опомена
Стрељање у Крагујевцу није само историјски догађај – то је вечни подсетник шта се дешава када зло влада без савести. Ђаци и наставници, невини и млади, постали су симбол крви и страдања, али и симбол људске отпорности. Шумарице данас чувају тиху опомену: заборав је непријатељ сећања, а правда, макар у легенди о Богољубу Шијаковићу, мора да постоји. Крвава бајка није бајка – она је наш завет, опомена и сећање које траје.
