Неки су је упознали док тражи помиловање за згужване мисли, други су са њом плакали у земљи сељака на брдовитом Балкану. А многи су, баш као и она, волели и желели ока два.
Али једно је свима заједничко – на балканским просторима се свако, био љубитељ поезије или не, у неком тренутку живота срео са стиховима Десанке Максимовић.
Била је песник душе, живота и младости. Њено песничкo стваралаштво је најзначајније достигнуће једне жене у српској књижевности. Рођена је на данашњи дан 1898. године.
Њено књижевно дело, како поетско, тако и прозно, јесте међу најобимнијим опусима српске књижевности 20. века, сматра Светлана Шаетовић, научна сарадница Института за књижевност и уметност у Београду.
„Није припадала ниједној струји. Имала је аутентични израз, између традиционалног и модерног песничког обрасца и остала је доследна сопственом виђењу света. На то су врло мало утицали неки друштвени догађаји и токови у књижевности“, говори Шаетовић, управница Задужбине Десанке Максимовић
Током седам деценија дуге карије објавила је више од 50 збирки песама.
„Песме су њој навирале, рађале се у њој, као да јој је неко диктирао и никада их није дотеривале, можда касније кад је писала сонете, али саме песме су се рађале тек тако“, прича Бранислав Милакара, њен сестрић.
Вечита саговорница природе и љубави
Уз стихове попут „срећа је лепа само док се чека“ и „покошене ливаде што крај реке сања“ одрастале су многе генерације.
„Она остаје вечита саговорница природе и љубави. Са њом разговарају и млади и одрасли и нове генерације које се баве књижевношћу“, оцењује Мина Ђурић, доценткиња на катедри за српску књижевност на Филолошком факултету у Београду.
Каже да „студенти често бирају њене песме да рецитују, да је тумаче и доводе у везу са другим песничким остварењима примерима.“
„Да ли изазива сећања на најраније детињство или пружа одговоре у неким кључним историјским питањима – они јој се темељно посвећују, посебно када је реч о тежњи универзалних вредности“.
Бранковина као вечита инспирација
Рођена је крајем 19. века у Рабровници, близу Ваљева. Била је најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње.
Породица се брзо сели у Бранковину, а потом у Ваљево, где Максимовић похађа гимназију.
„Професор јој је био тада чувени Сима Пандуровић, српски песник који препознаје њен таленат и подстиче је да пише. Прву песму објавила је 1920. у часопису Мисао, а четири године касније, и прву збирку, Песме“, прича Зоран Божић, кустос Музеја Бранковина, за ББЦ на српском.
Иако се због школовања преселила у Београд, Ваљево, али пре свега Бранковина остају њена вечита инспирација.
„Стално је долазила, држала књижевне вечери, подржавала младе песнике, зато су јој Ваљевци и подигли споменик за живота.
„У почетку је била забезекнута и негодовала је на ту идеју, али су јој објаснили да ће то бити споменик посвећен песништву, са њеним ликом, па је некако прихватила“, каже њен суграђанин Божић.
Песме су биле њена деца
Максимовић се 1933. удала за руског писца Сергеја Сластикова, који је емигрирао у Србију после Првог светског рата
Упознали су се једне вечери док је рецитовала песме у руском клубу у Београду.
„Да ли је то била љубав на први поглед? Вероватно! Али, сигурно, моја прва љубав и први мушкарац с којим сам се пољубила. Била сам већ зрела девојка. Касније смо се зближили“, испричала је Максимовић новинару недељника НИН.
Крвава бајка
Почетак Другог светског рата Десанка Максимовић дочекује у пензији.
Иако је одложила професорски дневник, перо и хартију није.
Погођена стрељањем ђака у Крагујевцу 1941. написала је Крваву бајку, песму која ће бити објављена угледати по завршетку рата.
„Та је песма записана, а не писана. У мени је било осећање мржње и револта… Када сам чула шта се збило у Крагујевцу, песма се сама у мени родила“, испричала је књижевница деценијама касније.
