Kad čujemo reč – čudo, u svesti nam istog trena odjekne utisak o nečem nesvakidašnjem, neverovatnom, čak natprirodnom. Tako tu reč doživljava čovek koji sve svoje saznanje svodi na objašnjivo, opipljivo, logično. Za čoveka koji je svoj život privezao za Boga čudo ne predstavlja skoro nikakvu senzaciju. Za takvoga čudo je samo još jedan dokaz da nad nama bdije Neko ispunjen ljubavlju i dobrotom i Koji naše živote ustrojava ka savršenog Dobru.
U svakom trenutku na svetu se nešto izuzetno dešava. Neko dobije na lutriji, neko uzvrati voljenoj osobi, neko beznadežno bolestan iznenada ozdravi. Ali sva ta čuda su prolazna, i u potrazi za večnim, ljudi se često okreću Bogu i sećaju se kako je Hristos vaskrsao Lazara, pretvorio vodu u vino, sa nekoliko vekni hleba i riba nahranio hiljade…
Naravno , za hrišćane su ove biblijske priče nepokolebljive istine, ali ateisti sve poriču. Spor o postojanju Boga traje onoliko koliko postoji religija.
Čudotvorno mirotočenje
A šta je sa čudotvornim mirotočenjem? Da li je mirotočenje zaista još jedno čudo Gospodnje, dato ljudima kako bi se vratili i ojačali ih u veri, ili samo nečija maestralna šala?
Prvi zabeleženo mirotočenje u Rusiji dogodio se krajem 13. veka u Velikom Ustjugu. U to vreme u gradu je živeo sveti jurodivi Prokopije, koji je posedovao dar prozorljivosti. Godine 1290. počeo je da vapi sugrađanima: „Pokajte se i ispravite, inače ćete stradati od vatrenog grada“ – ali ljudi su se samo smejali. Međutim, kako su predvideo jurodivi, nekoliko dana kasnije, u nedelju popodne, iznad grada se pojavio crni kameno-vatreni oblak. Ustjug je utonuo u tamu, propraćenu tutnjavama grmljavine.
Građani su pohrlili u hramove sa molitvom i pokajanjem. Većina ljudi okupila se u hramu, gde se, ispred ikone Bogojavljenja, usrdno molio Prokopije. A onda je iz ikone počelo da teče toliko mira da su mogli da pune crkvene posude. Gotovo istog trenutka, oblaci su se udaljili od grada, a dvadeset kilometara dalje izbila je vatra izazvana grmljavinom i uništila čitavu šumu. Stanovnici grada bili su poliveni mirom koji je potekao sa ikone i mnogi su dobijali isceljenje od svake bolesti.
Iverska ikona
Jedna od veoma poznatih ikona je Iverska ikona Bogorodice, koja je od 1982. petnaest godina mirotočila. Pravoslavci smatraju da je mirotočenje ove ikone jedno od najvećih čuda u prošlom veku. Čuvar ikone, Džozef Munjoz Kortez, koji je predavao istoriju umetnosti na Univerzitetu u Montrealu, otišao je u Grčku te godine, na Atos, zemaljsko prebivalište Presvete Bogorodice. Tamo je u Danilovskom skitu na Svetoj Gori ugledao Iversku ikonu Bogorodice.
Džozef je tražio od monaha da mu prodaju ikonu, osećajući da ona treba da bude sa njim na Zapadu, ali je odbijen. Međutim, sutradan, kada je Kortez trebalo da krene, iguman ga je sustigao i blagoslovio ikonom Bogorodice, rekavši da ga je sama Carica Nebeska blagosiljala ovom ikonom.
24. novembra 1982. Josif se probudio i osetio da je u njegovoj sobi izuzetan miris – potoci mira prelivali su se preko ikone Bogorodice. Kortez je ikonu odneo u hram i od tada miro struji tačno 15 godina, ostajući suvo samo nedelju dana – u Strasnoj nedelji Velikog posta, pred Vaskrs. I sve ove godine Džozef je putovao sa čudesnom mirotočivom ikonom po celom svetu: od Australije i Argentine do Bugarske. Izlečenja od neizlečivih bolesti u zemljama gde je boravio, zabeležena su u ogromnom broju. Ali 1997. godine on je ubijen u Grčkoj, a ikona nestala.
Postoje i tajanstveniji slučajevi strujanja smirne. Tako se svake godine tokom 24 sata isušena krv na dnu posude, koja se čuva u napuljskoj katedrali, iznenada se pretvara u crvenu tečnost, koju katolici smatraju krvlju Svetog Januarija, biskupa od Benevita, kome su Rimljani odsekli glavu 305. godine. Pretvaranje iz čvrstog u tečno stanje razmatrali su i potvrđivali mnogi lekari i naučnici. Ali, za ovaj fenomen nema objašnjenja.
Čudesna ikona iz Svetog Groba
Čudesna ikona „Polaganje trnovog venca na glavu Spasitelja“, smeštena u crkvi Svetog Groba u Jerusalimu, takođe je poznata širom sveta. Na ikoni je prikazan trenutak kada su rimski vojnici, rugajući se Isusu, položili na Njegovu glavu krunu od trnja. Od početka hrišćanske ere, ova ikona je krvarila samo tri puta. Prvi put ikona u Crkvi Svetog Groba u Jerusalimu krvarila je 1572. Na mestu današnje ikone, u to vreme nalazila se drevna freska na istu temu. A uoči Vaskrsa, hodočasnici su se zapanjili: freska je „oživela“, niz nju su se slivali potoci tečnosti koji su ličili na krv. Nekoliko dana kasnije, 24. avgusta 1572. godine, tokom zloglasne noći Svetog Vartolomeja u Parizu, ubijena je gotovo trećina stanovništva.
Uoči Vaskrsa 1939. godine, nekoliko monaha u jerusalimskom manastiru bili su svedoci drugog krvotočenja, koji su čudo prijavili jerusalimskom patrijarhu, a koji je o ovome obavestio i rimskog papu. Drugi svetski rat počeo je u septembru te godine…
U aprilu 2001, šef ruske duhovne misije u Jerusalimu, jeromonah Teofan, jerusalimski patrijarh Irinej i hiljade hodočasnika iz celog sveta bili su svedoci krvarenja. U noći sa Velikog petka na Veliku subotu, kada je patrijarh blagoslovio verne, na Hristovom ogrtaču pojavila se tečnost koja je u grimiznom mlazu potekla na Njegove noge. Mirotočenje je trajalo ceo dan i zaustavilo se neposredno pred Vaskrs.
…11. septembra, kao rezultat terorističkog napada, njujorške kule bliznakinje srušene su u terorističkom napadu, odnevši hiljade života…
Slučajevi strujanja smirne mogu se nabrajati unedogled, a svaki od njih je obeležen sopstvenom jedinstvenom pričom. Ali, nastavljajući na temu ikone „Polaganje trnove krune na glavu Spasitelja“, mogu se primetiti još dva strašna znaka. Tako je početak krvavog rata u Čečeniji obeležila činjenica da su u crkvi u selu Zelenčukskaja počele da plaču ikone „Brzo čujno“ i „Iverska“. Uoči početka školske 2004. godine, ikona je takođe briznula u plač – 1. septembra u osetinskoj školi se dogodilo uzimanje talaca. Zaista, postoji neobjašnjiva veza između mirotočenja i tragičnih događaja, a reči starih ljudi odmah se pamte: ako je ikona plakala suzama ili krvlju, biće velike nevolje…
Rusija „rekorder“
Ikone širom sveta mirotoče i „plaču“, ali Rusija je ipak „rekorderka“ u ovom „području“ čuda. Međutim, postoji i neka vrsta globalne statistike: ako su do kraja 19. veka mirotočive ikone bile izuzetno retke i smatrale su se božanskim znacima, onda je krajem 20-tog i početkom ovog veka, broj ikona koje su strujale smirnom postao jednostavno neverovatan! Govorimo o hiljadama i hiljadama ikona – u hramovima, manastirima, pa čak i stanovima običnih vernika. Štaviše, započelo je „globalno“ mirotočenje, ne samo na starim ikonama, već i na novim, naslikanim u 20. veku. A ni Crkva, a naročito nauka, ne mogu da objasne ovo naglo povećanje, kao ni samu činjenicu o mirotočenju.
Zanimljiv je stav verskih i svetovnih vlasti koje izaziva mirotočenje u Rusiji. Pre revolucije 1917. postojala je stroga procedura za proveru takvih čuda. Mirotočivu ikonu prvo je pregledala komisija lokalne eparhije, a zatim i stručnjaci koje je imenovao patrijarh. Ako su i oni mislili da vide čudo, ikonu su stavili pod staklo i čuvali. Ako je i tada ikona nastavila da mirotoči, onda je čudo zvanično proglašeno.
Međutim, nije sveštenstvo uvek bilo prvo koje je „istraživalo“, već – službenici najbliže policijske stanice, jer je uvek bilo dosta spekulacija o veri parohijana. Poznato je tokom istorije da su pojedini monasi, zbog reformi Petra I, a radi svojih političkih ciljeva, objavljivali „plakanje“ ikona. „Krvave suze“ pokazale su se samo kao sok od višnje vešto provučen kroz sistem cevi.
Komisija
Sada širom sveta postoje posebne komisije za proveravanje čuda, koje uključuju i teologe i naučnike-hemičare i fizičare. Konkretno, u Rusiji je 1999. godine, u Moskovskoj patrijaršiji oformljena je Komisija za opisivanje podataka o čudesnim znacima koji se dešavaju u Ruskoj pravoslavnoj crkvi, koja istražuje mirotočenje, kidanje, obnavljanje ikona i „preslikavanje“ ikona na staklu kivota.
Preliminarni zaključci ove komisije (naime preliminarni, s obzirom da talas crkvenih čuda ubrzano raste) u prvih pet godina njenog rada su sledeći: nešto neobjašnjivo se dešava u istoriji Rusije, a možda i u celokupnom hrišćanstvu. Takođe su istaknuta dva posebno velika talasa mirotočenja u pravoslavnom svetu.
Prvi pada početkom dvadesetih godina prošlog veka. Petrograd, Pskovska provincija, Ukrajina, južna Rusija, Daleki Istok, Primorje – ovde je primećeno na desetine slučajeva obnove ikona. Tamna lica na ikonama postala su prosvetljena, postala svetla, blistava. To se događalo i u hramovima i u domovima običnih vernika. A drugi talas je događa se upravo sada…
Naučnici nemaju odgovor
Generalno, mirotočenje je jedno od retkih zemaljskih (ili još uvek nebeskih?) čuda, kojima naučnici ne mogu da pronađu ni najmanje, ni jedno verodostojno objašnjenje. Postoje samo suve činjenice i rezultati testova. Tako izgledaju.
Pre svega, treba napomenuti da ima više vrsta mirotočenja, u zavisnosti od toga kakva se vlaga oslobađa sa ikone. A izgled, boja i konzistencija nastale tečnosti variraju: od guste, viskozne smole do prozirne rose. Miriše na ružu, jorgovan ili tamjan, a miris je intenzivan, uporan, i sposoban da ispuni čitavo područje.
Slučajevi kada ikone plaču krvlju takođe se razlikuju po obliku i veličini kapljica. Ponekad pokrivaju celu ikonu, ponekad kao da izviru iz određenih tačaka. Postoje slučajevi kada je miro teklo odozdo prema gore, suprotno zakonu gravitacije. Miro može da nestane na neko vreme i onda se ponovo pojavi, što dovodi do obnavljanja ikona, kada boje iznenada dobiju originalni zasićeni izgled… Papirnate fotokopije, litografije, freske, fotografije ikona, pa čak i metalne ikone takođe struje smirnu. Primećena je povezanost mirotočenja sa određenim događajima, ali ne samo sa katastrofama.
Sastav mira
Sastav mira je posebna tema. Vladimir Pavlov, doktor fizike i matematike, vodeći istraživač na „Institutu za matematiku i mehaniku Steklov VA“ kaže: „Ikona na kojoj se sveto miro formira krši naučno shvatanje univerzuma. Na kraju krajeva, šta se dešava kada se ovo dogodi? Stvara se materija „ni iz čega“ – miro, suze, kapi krvi na ikonama. Ovo je neverovatno otkriće za naučnika! Sa stanovišta moderne nauke, to se može dogoditi samo pretvaranjem energije u materiju – proces suprotan onom tokom kojeg se materija u nuklearnoj elektrani pretvara u energiju.
Postoji, naravno, teorija talasnih čestica da se jedna materija može manifestovati i kao talas i kao materija tj. čestica. Možda je strujanje mira jedno od takvih manifestacija.
Samo treba da se setimo da nisu sva znanja na svetu naučno stečena. Postoji saznanje o tome odakle uopšte ne možemo da kažemo odakle dolaze. Samo znamo da je to istina. Ali postoje i aspekti čuda koji se mogu proučavati u okvirima nauke. Na primer, hemijski sastav mira. U Klinu na ikonama je organsko ulje, sastav blizak suncokretu. Ali, naravno, poznavanje njegovog hemijskog sastava nas ne približava rešavanju samog fenomena.“
I Moskovska patrijaršija, koja je takođe bila angažovana na analizi mira, izveštava da je „najčešće to proteinska supstanca nepoznatog porekla“. Laboratorijski eksperimenti pokazuju da su neke vrste mira po sastavu slične poznatim uljima, druge su prave ljudske suze ili krvna plazma. Neke od najnovijih studija sprovedene su u biološkim laboratorijama Univerziteta u Kijevu. Naučnici su napravili analizu mira na moštima svetitelja koji počivaju u Kijevo-Pečerskoj lavri, a ispostavilo se da je to supstanca sa visokim sadržajem proteina, međutim… Svim biolozima je teško da ga klasifikuju i kažu samo jedno: takvu supstancu može da emituje samo živi organizam.
