Sveti apostol Pavle veli da ponekad svojim poslanicama nudi blagu hranu, mleko; onda kada vidi da bi jaka hrana mogla biti teška i nesvarljiva početnicima u veri. Na drugoj strani, hrišćane iz jevrejstva ukorava što ne napreduju u veri nego su oslabili i usporili svoj hod ka spasenju. Međutim, znao je, kao Galatima, recimo, da piše da se okane zakoničkog formalizma i da istinski prigrle veru u Hrista Gospoda.
Sveti apostol Pavle često sebe daje za primer svoj okolini svojoj. U svojim iskazima on ume da bude ličan; ponekad iz njegovih reči zna da izbije žal, prekor; da se njegov temperament probije iz njih.
Tako on i sada za sebe govori potresne, snažne, reči; da je sebe, stradalnom verom svojom, saobrazio Hristu; da se potpuno identifikovao, sjedinio sa Gospodom svojim. „Sa Hristom se razapeh – veli on. A živim ne više ja nego živi u meni Hristos; a što sad živim u telu, živim verom Sina Božijega, koji me zavoli i predade Sebe za mene.“ (Gal. 2, 20)
Sećate se onih Gospodnjih reči da onaj koji oca ili mater, sina ili kćer ljubi više nego Gospoda, nije Gospoda dostojan. (Mt. 10, 37). I ovo je tvrda hrana. Retki su i preretki koji ovo mogu primiti i primeniti. Jer, u našim svakodnevicama, kad treba samo malo da promenimo uobičajeni tok stvari, kad, recimo, treba da zapostimo, u nedelju svetu iz topla kreveta u crkvu da krenemo, mi to nalazimo za „teški“ podvig i veliko „odricanje“.
A šta tek da Gospod stane pred nas i zatraži od nas da decu svoju, unučad, žene svoje ili muževe podredimo Njemu, ako treba, da ih se i odreknemo – šta bismo mi Gospodu odgovorili. A naš sveti Apostol uspeo je da ovaj Gospodnji zahtev potpuno ispuni; da nadiđe i prevaziđe sve što bi ga od Hrista njegovog odvajalo i na stranu odvodilo i da svaki svoj korak, svoje disanje i sveukupno bitisanje, u Hrista pretoči. Tako on, s punim pravom, može da govori – jer zna šta govori – o čoveku savršenom, koji je dostigao meru rasta punoće Hristove. (Ef. 4, 11-13)
U Poslanici svojoj Filipljanima ponovo sebe stavlja za primer i navodi kako bi on, više nego li iko, meren merama ljudskim, mogao se hvaliti sobom, svojim poreklom i dostignućima. „Po pravdi zakona besprijekoran“, (Fil. 3, 6) veli on. „Ali sve što mi bješe dobitak, smatrah za štetu Hrista radi. No šta više, ja i smatram sve za štetu prema prevashodnome poznanju Hrista Isusa, Gospoda mojega, radi kojega sam sve ostavio, i smatram sve za trice, da bih Hrista dobio. Da poznam Njega i silu Vaskrsenja Njegova i udio u njegovim stradanjima, saobražavajući se smrti Njegovoj, da bih kako dostigao u vaskrsenje mrtvih.“ (Fil. 3, 7-8; 10)
Pred kraj svog zemnog života, trebalo je da na putu ka Gospodu svome još jednom prođe kroz Jerusalim. Znao je on, i Duh mu Sveti u svakom gradu svjedočaše, da ga tamo okovi i nevolje čekaju. Moliše ga svi, kojima je drag bio, da ne ide gore u Jerusalim. A on ih blago prekori, rekavši im da je gotov ne samo da bude svezan nego i da umre u Jerusalimu za ime Gospoda Isusa. (Dap. 21. glava) „Ni za što ne brinem, niti marim za svoj život – veli on – samo da završim put svoj s radošću i služenje koje primih od Gospoda Isusa: da posvjedočim jevanđelje blagodati Božije.“ (Dap. 20, 24).
Hodeći zemljom, sveti Apostol je življenje svoje na Nebo bio preneo. Svoj život zemaljski, svaki svoj trenutak on usmerava na dobro i spasenje onih kojima je poslat. Ne živi sebi nego živi za druge. „Jer je meni život Hristos i smrt dobitak – piše on hrišćanima Filipa. Ali ako je življenje u tijelu plodonosno za moje djelo, onda ne znam šta da izaberem. A oboje mi je milo: imam želju umrijeti i sa Hristom biti, što je mnogo bolje; ali ostati u tijelu potrebnije je vas radi“, (Fil. 1, 20-24) piše on Filipljanima.
Žedna je duša njegova Boga, Boga živoga, i jedva čeka čas kad će se, konačno, javiti licu Božijemu. (Ps. 41, 2) „Evo čežnje neodoljive prave ljubavi prema Bogu. Neka se zastide svi – veli nam naš sveti Vladika Nikolaj – koji govore da veruu u Boga i ljube Boga, dok ih sama pomisao na smrt, na odlazak iz ovog sveta, dovodi do bezumlja.“
Reči svetog apostola Pavla date su nam za to da životom svetog apostola Pavla živote svoje merimo. Daleko smo i predaleko od toga da, poput njega, možemo za sebe reći da jedino Gospodom živimo. Ako to za sebe ne možemo kazati, primer Apostolov nam je dat da tome težimo, na tome da nastojimo.
Vera je plodotvorna u meri u kojoj Božije slovo u svoje živote pretočavamo. Što više pratimo i praktikujemo, više nam se otkriva i podvig nam slađi biva. Sveti apostol Pavle pokazao nam je put kojim se do Gospoda dolazi. On nas poziva, da svako od nas pokaže tu istu revnost radi ostvarenja nade sve do kraja. „Da ne budete lijeni – veli nam – nego da podražavate one koji vjerom i istrajnošću nasleđuju obećanja.“ (Jevr. 6, 12).
Protojerej Vasilije Tomić
