Malo je poznato da je slavni srpski naučnik Mihajlo Pupin čitavu svoju imovinu dao pod hipoteku kako bi podigao kredit i finansirao našu vojsku i proboj Solunskog fronta.
Za Srbiju je učinio više od bilo koje lobističke grupe, a tako malo, gotovo ništa, smo mu kao zemlja i narod dali. Poštovaniji u Americi i svetu nego u domovini, Mihajlo Pupin je nesebično koristio reputaciju svestki priznatog naučnika da do kraja života pomaže svoju napaćenu Srbiju.
Majčino proviđenje i rano detinjstvo
Nebesa su, čini se od samog početka, imala važan namera za skromno seljače iz Idvora. Nepismena Olimpijada jednu noć, u snu dobija poruku. Javlja joj se, tvrdi, Sveti Sava i kaže: „Idvor je isuviše mali za tvog sina, pošalji ga u svet po znanje“.
Iako nepismena, Pupinova majka Olimpijada znala je da njenog sina čeka svetska slava. Kasnije će upravo ta prostodušna vera njegove majke, uverenje da ga Sveti Sava štiti i gleda iz „nebeske Srbije“ i sećanje na bezbrižne čobanske dane u rodnom Idvoru, ostati neraskidiva nit koja će sve Pupinove izume i naučna dostignuća oplemeniti višim i jedinim pravim smislom – nesebičnom radu za dobrobit čovečanstva i svoje domovine Srbije.
Pupina je u Srbiji 81 godinu posle njegove smrti „vaskrsla“ Aleksandra Ninković Tašić. Posetiocima je otvorila vrata njegovog života, nadahnuta, pre svega Pupinovom idejom vodiljom da „ništa ne čini čoveka tako srećnim kao njegovo pošteno uverenje da je učinio sve što je mogao ulažući u svoj rad svoje najbolje sposobnosti“.
„Sine – znanje, to su zlatne lestvice koje vode u nebesa“
„Zamislite, nepismena žena šalje svog sina, sa jednom pogačom, pečenom guskom, šubarom i kaputom u svet i ispraća ga rečima: ‘Sine, znanje – to su zlatne lestvice koje vode u nebesa, znanje je svetlost koja osvetljava naš put i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.’ I Pupin kaže da ide u potragu za večnom istinom, što je sintagma njegove majke“, priča nam Aleksandra dok nas vodi kroz magično i nestvarno putovanje kroz Pupinov život.
Igra svetlosti, 3D animacije i interakcija preko mobilne aplikacije posetiocima donosi Pupinov svet, za koji nam već na početku Aleksandra daje ključ.
„To što ga je nepismena majka sa tolikom ljubavlju odgajila i ‘lekcije’ na pašnjacima Idvora najvažnije su mu životne škole. Za sebe i Teslu je govorio: ‘Da nismo obojica bili zagledani u veliko prostrano zvezdno nebo nad nama nikada ne bismo postigli to što jesmo’“, citira Aleksandra.
Pupin – naučnik i inovator
Pupin je postao svetski priznati naučnik izumom indukcionih kalemova bez kojih ne bi bio moguć telefonski saobraćaj i moderne telekomunikacije. Napravio je i prvu rentgen sliku u SAD i tako skratio vreme izlaganja pacijenta Iks zracima, pa je snimanje trajalo samo nekoliko sekundi.
To smo u srpskim udžbenicima i mogli da pročitamo, ali do skoro je većini bilo gotovo nepoznato da je Pupin bio jedan od dvanaestorica naučnika koji su osnovali Agenciju za aeronautiku, koja je kasnije prerasla u NASA, bio je predsednik Njujorške akademije nauka i predsednik Univerzitetskog kluba u Njujorku. I sve to kao stranac, čovek koji nije rođen u SAD.
Organizovao je odlazak dobrovoljaca iz SAD i slao velike lične priloge u Srbiju
Pupin se celog života, kaže nam Aleksandra Ninković Tašić, borio za svoju domovinu Srbiju. Kada je počeo Prvi svetski rat, američku javnost obaveštavao je o stradanjima Srbije i Crne Gore, organizovao odlazak dobrovoljaca iz SAD, slao velike lične priloge u Kraljevinu Srbiju.
„Možemo reći da je Pupin bio najveći lobista za Srbiju svih vremena. Od aneksije BiH, preko Balkanskih ratova pa do vremena tokom i posle Prvog svetskog rata organizuje tribine i prikupljanje pomoći za domovinu, agituje i drži govore u svim srpskim kolonijama u SAD, šalje dobrovoljce na front. Bavi se humanitarnim radom, ali i diplomatijom, svim sredstvima se trudi da svet sazna za Srbiju i njenu ulogu, traži podršku.
Malo je poznato da je bio spreman da da čitavu svoju imovinu pod hipoteku kako bi podigao kredit i finansirao našu vojsku i proboj Solunskog fronta“, kaže Aleksandra, navodeći da je Pupin sav svoj uticaj podredio svojoj ljudskoj misiji da pomogne Srbiju i svoj napaćeni narod.
Pupin je prvi u SAD ukazivao da se Austrougarska spremala za rat
Pupin je prvi, posle sarajevskog atentata, na brojnim predavanjima i sastancima u SAD ukazivao da se Austrougarska spremala za rat, kao i o teškim okolnostima u kojima su živeli Srbi. Govorio je da je atentat bio posledica širenja mržnje protiv Srba. Koristio je i svoje lične kontakte sa uticajnim Amerikancima da širi istinu o Srbiji.
Kao prvi diplomata Srbije u SAD i počasni konzul, sprijateljio se sa američkim predsednikom Vudrom Vilsonom, a nakon rata, na vrhu Bele kuće vijorila se, prvi put u istoriji, neka druga zastava sem američke – srpska. Vilson je tada održao govor:
„U nedelju, dvadeset i osmog ovog meseca, pada četvrta godišnjica od dana kada je divni narod srpski, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi…”
Bio je prijatelj sa Daglasom Džonsonom, koji je posle Prvog svetskog rata bio zadužen da nacrta teritorijalne mape na Balkanu. Pod uticajem Pupina, podnose se dva memoranduma – jedan za Jadransko pitanje i deo Međumurja i drugi za Banat. Oba su prihvaćena, promenjene su granice Kraljevine SHS i to u njenu korist, a na štetu Italije, Austrougarske i Rumunije.
Humanitarni rad i podrška kulturi
Pupin 1915. poziva 25 studenata iz uglednih njujorških porodica da dođu u ratom opustošenu Srbiju. Tu leče bolesne, raznose hranu, a kući šalju pisma prepuna utisaka o veličanstvenom i hrabrom srpskom narodu koja objavljuju i njujorške novine i glasilo Kolumbija univerziteta na kojem su se školovali.
„Nismo imali šta da jedemo, jeli smo neki crni hleb, bez vode, dobili smo samo malo vina, otišli smo da vidimo bolesne i ranjene, ali ljudi u muci ćute. Nisu ni kukakli ni jaukali. Kada pate ljudi ovde ćute, a kada upadnu u samrtničku agoniju neki od njih stavljaju ruku na srce i počinju da pevaju!“
Pupin je 1915. pisao i proglas „Srbima u Americi“
U ovom proglasu, slavni sprski naučnik poziva Srbe u Americi da „sve lične sporove i partijske raspre predaju prošlosti“ i da se ujedine, podsećajući ih na žrtve koje su braća u domovini podnela na bojnom polju.
Malo je poznato da je najlepše monografije o manastirima Dečani, Manasija, Studenica, Mileševa, Ravanica… štampane upravo iz njegovog fonda. Plaćao je dugove manastirima, dovodio monahe iz Srbije u Ameriku da bi u srpskoj dijaspori širili veru. Organizovao je i pisanje i štampanje knjige „Srpska pravoslavna crkva“ na engleskom.
U SAD je svrstan među tri najveća naučnika
Pupin je bio veliki prijatelj sa slikarem Urošom Predićem. Znali su se od detinjstva, dopisivali se, a Predić je često molio prijatelja da finansijski pomogne zemljacima u domovini.
Pupin je tek pred kraj svog života proglašen počasnim doktorom Beogradskog univerziteta, u vreme kada je već imao počasne doktorate 17 svetskih univerziteta i kada su ga Amerikanci već svrstali među svoja tri najveća naučnika.
Prijateljstvo sa Nikolom Teslom
Poseban kutak na beogradskoj izložbi posvećen je Pupinovom odnosu sa Nikolom Teslom. „Nije tačno da je svedočio protiv Tesle u njegovom sporu sa Markonijem. Pupin glasno kaže: ‘Tesla je pravi izumitelj bežičnog sistema i ostavio je taj svoj izum besplatno čovečanstvu’“, kaže Aleksandra.
Kratka biografija
Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. u selu Idvor u opštini Kovačica u Banatu. Otac Konstantin, koga su zvali Kosta, i majka Olimpijada, zemljoradnici, imali su desetoro dece – 5 sinova i 5 ćerki. Ali dečije bolesti preživeli su samo Mihajlo i njegove tri sestre.
Pupin sa 14 godina odlazi na školovanje, put ga vodi od Pančeva, preko Praga do Amerike u koju odlazi sa 20 godina. Radi fizičke poslove da bi opstao i mogao da uči. Naučni izumi, 36 patentiranih pronalazaka, donose mu svetsku slavu, ali Pupin punih 40 godina radi kao nastavnik na Kolumbija univerzitetu u Njujorku.
Bio je oženjen Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka. Imali su ćerku Varvaru, udatu Smit. Preminuo je 12. marta 1935. u Njujorku i sahranjen na groblju Vudlaun u Bronksu.
