Mihajlo Idvorski Pupin, srpski naučnik koji je unapredio telekomunikacije, jedan od osnivača NASA, profesor na Univerzitetu Kolumbija, počasni konzul u SAD, dobitnik Pulicerove nagrade, član brojnih američkih i evropskih naučnih ustanova, umro je na 12. marta pre 89 godina u SAD, gde je i sahranjen.
Pomen Mihailu Pupinu, koji je umro u Njujorku 1935. godine održan je na zadušnice na Vudlan groblju u Bronksu, gde je sahranjen sa suprugom, a na kojem je, kako je nedavno, nakon šest decenija otkriveno, sahranjena i njegova ćerka Varvara.
Zahvaljujići njegovom prijateljstvu sa 28. predsednikom SAD Vudro Vilsonom 28. jula 1918. godine na Beloj kući vijorila se srpska zastava čime je Srbiji odata počast za srpski doprinos i žrtve u Prvom svetskom ratu. U tom kontekstu bitan je i Pupinov doprinos teritorijalnim dobicima za Kraljevinu SHS.
Svoj put od Idvora do Sjedinjenih Američkih Država i Kolumbija univerziteta opisao je u delu „Od pašnjaka do naučenjaka”, za koje je 1920. nagrađen najvišim američkim književnim priznanjem Pulicerovom nagradom.
Na putu Pupinovih uspeha veliku ulogu imala je njegova majka koja je govorila da je „znanje zlatna lestvica kojom se ide do nebesa”.
Kako je počeo Pupinov „američki san“
Pupin je zapisao u autobiografiji: „Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.“
Idvorski je prve godine u Americi provodio radeći i učeći. Čuvao je stoku, bio pomoćni ložač parnih kotlova, i sve vreme je učio engleski jezik. Upisuje večernju školu, gde se ističe kao dobar crtač mašina i matematičar. Uči grčki i latinski i na univerzitetu Kolumbija polaže prijemni sa odličnim uspehom. Da bi koliko toliko popravio svoj materijalni položaj, uz novčane nagrade koje osvaja na univerzitetu, radi poljske poslove, daje privatne časove, bavi se rvanjem.
Po završetku Kolumbije, sa godišnjom stipendijom od 500 dolara, od 1883. godine, na Kembridžu, sledećih 6 godina proučava elektrotehniku i fiziku. Doktorira kod svetski poznatog teorijskog i eksperimentalnog fizičara Helmholca, i od 1889. do 1929. godine, punih 40 godina, radi kao profesor na Kolumbija Univerzitetu, gde osniva je laboratoriju koja i danas, pod njegovim imenom, radi. Pupin je studente stimulisao da tragaju za novim saznanjima dajući nagrade za najbolju ideju.
Bio je i predsednik Njujorške Akademije Nauka, i jedan je od osnivača američke svemirske agencije NASA.
Za autobiografsko delo „Od pašnjaka do učenjaka“ dobio je Pulicerovu nagradu. Autobiografija je bilo obavezno štivo u američkim školama, prevedena na desetine jezika i dodeljivana u mnogim zemljama, najboljim učenicima kao priznanje i moralni obrazac koji treba slediti.
Jedan od osnivača NASA-e
NASA – Nacionalna agencija za aeronautiku i svemirska istraživanja neguje sećanje na jednog od svojih osnivača Mihajla Pupina, a o značaju tog velikog srpskog i svetskog naučnika za razvoj aeronautike i svemirskih istraživanja govore i dokumenta na sajtu američke agencije.
Na sajtu NASA se može naći 12 dokumenta važnih za istoriju američke svemirske agencije, u kojima je istaknuto ime Mihajla Pupina.
Na Kolumbija Univerzitetu u Njujorku, nalazi se Pupinov lobi koji je deo Pupinovog hola – zgrade za izučavanje fizike i astonomije.
Prema rečima Dmitrija Basova, šefa katedre za fiziku na tom prestižnom američkom univerzitetu „životna priča Pupina, naučnika koji je imao snažnu ulogu u oblikovanju fizike ne samo u SAD, već širom sveta, i danas je moćan primer za generacije njihovih studenata”.
Basov je naglasio za Tanjug da je Pupin rano prepoznao koliko je važno stvoriti sistem koji integriše inovativnu nastavu sa najsavremenijim istraživanjem i pristupom savremenoj industriji.
Basov je naveo da i same zgrade u Kampusu Univerziteta imaju veoma značajnu ulogu za američki život, kulturu i politiku, a nazivane su po istaknutim ličnostima poput Aleksandera Hamiltona (utemeljivača nacije).
Pulicerov hol nazvan je tako u čast Jozefa Pulicera i nagrade koju od 1917. godine dodeljuje Univerzitet za pisanu reč, a jedan od dobitnika bio je i Pupin.
„Veoma cenimo Pupinov doprinos obrazovanju, nauci, kao i osnivanju brojnih nacionalnih američkih institucija, bio je jedna od vodećih figura 20. veka, a to je bilo revolucionarno vreme tranzicije od klasične do kvantne fizike”, rekao je ranije Basov i naveo da je zgrada nazvana po Pupinu od 1966. pod zaštitom države i predstavlja izuzetnu vrednost kao sećanje na važan deo istorije.
Veliki dobročinitelj
Mihajlo Pupin je od 1889 do 1935. godine bio profesor fizike na Kolumbija univerzitetu, gde je Nikola Tesla 1894. godine stekao počasni doktorat.
Mihajlo Pupin bio je, između ostalog, počasni doktor na 18 univerziteta.
Jedna planeta nosi njegovo ime, kao i krater na Mesecu.
Bio je veliki dobročinitelj, zlatnim slovima je upisan i u istoriju razvoja beogradskog Narodnog muzeja kome je poklonio legat – deo stalne postavke. Patentirao je 34 pronalaska, a induktivni kalemovi njemu u čast nazvani su „Pupinovi kalemovi”. Telefonska kompanija “Bel“ kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901. godine, a potom i “Simens“. U vodećim svetskim listovima bili su naslovi da je zahvaljujući Mihajlu Pupinu, američki predsednik podigao slušalicu i prvi put razgovarao s Evropom, prenosi Tanjug.
