Era naše istorije od 14. septembra 1842. godine do 23. decembra 1858. godine se naziva erom i upravom ustavobranitelja. Premda, Srbija je u to vreme, imala vladara, kneza Aleksandra Karađorđevića. Njegov lik, njegovo delo i njegova zaostavština su marginalizovani. Smatra se da je u eri srpskih apsolutista, on bio nebitna, nevažna, te nejaka ličnost, koja nije imala dovoljno snage, želje i karaktera da se suprotstavi svojim suparnicima i da vlada, kako vladaru i dolikuje, svojevoljno i apsolutistički, te da je bio obična marioneta ustavobranitelja, postavljena na presto Srbije, radi uspomene i poštovanja koje su isti imali prema njegovom ocu, velikom voždu Karađorđu.
Da li je to bilo tako? Da li je knez Aleksandar, bio nesposoban i slab? Da li je on bio obična marioneta, tadašnje političke elite Srbije? Ili je pak bio vladar, prosvećenog duha i političkih stavova? Koji je uvideo da je vreme apsolutizma prošlost, koji je uvideo da budućnost Srbije nije u mraku jednoumlja, već u svetlu i duhu demokratskih vrednosti, kojima je srpski narod težio i za koje se u tadašljoj bližoj prošlosti borio. Da li je on bio jedan on onih, retkih srpskih vladara, koji je čuo, poslušao i prihvatio i sproveo želje svog naroda? U ovom tekstu pružićemo vam odgovore na ova i na neka druga pitanja, koja se tiču ovog zaboravljenog velikana naše slavne istorije, kneza Aleksandra Karađorđevića.
Rođen na Miholjdan 11.oktobra 1806. godine kao najmlađi sin majke Jelene i oca velikoga srpskog vožda Karađorđa. Aleksandar je odrastao u vihoru Prvog srpskog ustanka, u epohi srpskog nacionalnog preporoda i buđenja. Kao sin velikoga vožda, od svog ranog detinjstva, Aleksandar je bio u epicentru dešavanja ustaničke Srbije. Detinjstvo je proveo u Topoli, okružen saradnicima svog oca od kojih je primio praktična znanja, vezana za upravljanje i rukovođenje državom. Od svoga oca je naučio najvažniju lekiju, koja će kasnije obeležiti njegovu epohu vladavne Srbijom, a to je, da je uvek bio svestan svojih mogućnosti, ali pre svega bio je svestan svojih ograničenja i nemogućnosti. Od oca je naučio da delegira obaveze i zadatke, te da izabere prave ljude i da ih postavi na prave pozicije, umesto da donosi jednoumne, nepromišljenje i nekvalitetne odluke samostalno. Kako je veliki vožd i sam govorio „snaga dobrog upravljenija je u mnogo savetnika“, tako je Aleksandar, kada je postao knez srpski i delao.
Kada je stasao za školu, Vožd Karađorđe šalje Aleksandra u Beograd da dobije formalno obrazovanje. U Beogradu, Aleksandar kreće u Veliku školu, gde je učio od najboljih srpskih intelektualaca tog doba, kao što su recimo, Dositej Obradoviž i Ivan Jugović. Nažalost, posle sloma Prvog srpskog ustanka 1813. godine, Aleksandar sa majkom Jelenom i starijim bratom, najpre u Austriju tj. Habzburšku monarhiju, pa uskoro potom i u Rusiju, gde je bilo mnogo srpske emigracije, pre svega ustaničkih velikaša i njihovih porodica. U Rusiji se naseljavaju u grad Hotin u Besarabiji, koji je bio gravitacioni centar izbeglica iz ustaničke Srbije.
U Hotinu, mladi Aleksandar, dovršava svoje osnovno školovanje. Posle osnovnog obrazovanja, Aleksandar je imao jaku želju da ide stopama svoga oca i započne oficirsku karijeru. Ali, posle ubistva njegovog oca Karađorđa, koje je orkestrirao, njegov kum, Miloš Obrenović, finansijska situacija porodice Karađorđević je bila teška. Zbog takvih okolnosti mladi Aleksandar napušta vojne škole i preuzima na sebe ulogu glave porodice, zbog bratove bolesti i teškog fizičkog stanja. Aleksandar počinje da uzima zemlju u arendu, tj. u zakup i da je obrađuje. On se pokazao i dokazao kao veoma uspešan poljoprivrednik, te se finansijska situacije porodice u celini, veoma poboljšala.
Godine 1830. porodicu zahvata tragideja, oličena u smrti Aleksandrovog starijeg brata, što je jako pogodilo njegovu majku Jelenu, njena bol i tuga bili su neutešni. Ali, kao feniks, iz svake nesreće, rađa se sreća, te Aleksandar upoznaje lepu Persidu. To je bila ljubav na prvi pogled i njih dvoje se 1830. godine venčavaju. Persida je inače bila kćer Jevrema Nenadovića, sina proslavljenog srpskog velikaša iz Prvog srpskog ustanka i velikog prijatelja vožda Karađorđa. Njihovu zajednicu, Bog je blagoslovio sa četiri sina i šest kćeri. Kao peto dete, rođen je i budući kralj Srbije, Petar prvi Karađorđević.
Većina srpske emigracije počinje da se vraća u Srbiju iz Rusije i Habzburške monarhije 1830. godine. I ako je to više puta tražio, Aleksandru i Karađorđevićima je to bilo zabranjivano, od strane kneza MilošaObrenovića, sve dok je on bio na vlasti, posle političke pobede ustavobranitelja i abdikacije kneza Miloša, Karađorđevići se 1839. godine vraćaju u Srbiju, ali bez Aleksandra. Po dolasku kneza Mihaila Obrenovića u Srbiju i njegovog preuzimanja vlasti, na zahtev knjeginje Ljubice, Miloševe žene, koja je bila jako kivna na Miloša zbog ubistva vožda i njihovog kuma Karađorđa, knez Mihailo dozvoljava Aleksandru da se vrati u Srbiju. Aleksandar, koji je tada privremeno bio u Vidinu, iz istog 1840. godine dolazi u Srbiju u Beograd, gde je tada boravila njegova porodica.
Odmah po povratku u domovinu, ustavobranitelji pokušavaju da ustoliče Aleksandra za kneza. On je to odbijao, govoreći da su Obrenovići legitimna vladajuća nasledna dinastija i da narod ne želi drugu dinastiju. Po dolasku u Srbiju Aleksandar je živeo mirno, završio je vojne i pravne škole, te je ubrzo postavljen za člana suda Beogradskog okruga, dok je opet po želji i na zahtev majke knjeginje, Ljubice Obrenović, a po naredbi kneza Mihaila, postavljen za ličnog kneževog ađutanta sa činom poručnika 27. aprila 1841. godine.
Na narodnoj skupštini sastavljenoj od ustavobranitelja 1842. godine a po proterivanju kneza Mihaila Obrenovića iz zemlje, zbog sve većih apsolutističkih apetita i namera, Aleksandar Karađorđević je postavljen za kneza Srbije. Međutim, pokrovitelj i zaštitnik kneževstva srpskog, Rusija, nije to prihvatila, niti je priznala Aleksandru kneževsku titulu. Na novoj narodnoj skupštini održanoj 1843. godine, potrvrđen je Aleksandrov izbor kao kneza srpskog.
Za razliku od Mihaila i oca mu Miloša, Aleksandar nije uspeo da dobije naslednu kneževsku titulu sa svoju dinastiju Karađorđević, te je u svojoj politici i unutrašnjoj i spoljnoj morao da bude jako oprezan i obazriv, te je bilo opšte viđenje da je zarad opstanka na vlasti svima činio ustupke, a pogotovo ustavobraniteljima. Ova teza je samo donekle istinita. Istina je da je Aleksandar morao da bude oprezan, pronicljiv i obazriv, kao vladar Srbije, zbog okolnosti u kojima su oni i njegova porodica živeli i dejstvovali, ali istina je da ga je to učinilo daleko boljim vladarom i političarem nego što su to bili njegovi predhodnici a i većina njegovih naslednika.
Istina je da je nekada morao da bude popustljiviji i da čini ustupke svojim oponentima ali i saradnicima i da posluša pa i da prihvati njihove savete i predloge, ali u tome leži suština dobrog vladara u slušanju, razumevanju i rešavanju problema svog naroda. Alas, često je Aleksandar delao i po sopstvenoj volji i nahođenju, unatoč primedbama njegovih saradnika u suvladara ustavobranitelja. Jedan od mnoštva takavih primera je i topolivnica, koja se nalazila u Beogradu. Aleksanar je smatrao da je u Beogradu ona ugrožena zbog blizine istog krajnim granicama Kneževine, te da neprijatelj može brzo i lako da je osvoji ili da omete njenu proizvodnju kao i zbog političko-ekonomskih spletki i špekulacija, koje jedna takva institucija izaziva među velikašima, koji su svi imali rezidencije u Beogradu, kao centru političke i ekonosme vlasi u Srbiji, te je topolivnicu premestio u staru srpsku prestonicu Kragujevac u srce Šumadije. Što se kasnije pokazalo kao genijalan potez u strategijskom, političkom i ekonomskom smislu.
Za vreme vladavine kneza Aleksandra, Srbija je doživela, vojni, ekonomski i politički napredak i preporod do tada pa i kasnije neviđenih razmera. Francuski istoričar Šarl Depardje je 1848. godine napisao „danas u vreme ognja nacionalnog, koji se širi Evropom, u kojoj vlada rat i beščašće, Srbija je svetionik jedinstva, mira i napretka, kakav se retko viđa“. Vođen idejama slobode za koju se srpski narod vekovima borio, Aleksandar je pre dolaska na vlast pristao da mu se po ustavu iz 1838. smanje određena ovlašćenja, ali daleko od toga da je bio bezmoćan. Svaki predlog i zakon koju su ustavobranitelji hteli da donesu, on je kao knez morao da odobri. Postoji teza da je on svaki predlog prihvatao, bojeći se smene koja je po ustavu bila moguća. Ali, ne nije, kao što je on znao, da ustavobranitelji imaju ustavnu moć da ga smene, takođe je znao kao i oni, da njegovom smenom prestaje i njihova vlast, da nemaju ni jednu osobu koja je spremna da prihvati ideje demokratije koja je bila predstavljena može se slobodno reći u obliku parlamentarne kneževine.
Jačanje građanski prava i stvaranje građanske srednje klase, dogodilo se baš za vreme Aleksandrove vlasti i to je bilo moguže donošenjem građanskog zakonika 1844. godine, čiji je tvorac Jovan Hacić a rađen je po uzoru na Austrougarski zakonik, Napoleonov kodeks i po uzoru na rimsko pravo. U tom zakoniku, nizom obredbi garantovana je nepovredivost imovine, lična prava i jednakost, zabrana protivpravnog lišavanja slobode i drugi. Ovo je omogućilo i ekonomski bum i to posebno u sferi malog preduzetništa i porodičnih zanata, koje je tada bilo skoro pa nemoguće razdvojiti.
Ovo sve je bilo moguće razvojom institucija. Tako je 1846. godine formiran i osnovan Vrhovni sud, te je delimično osujećeno pravo kneza da poništava presude i vraća ih na ponovno suđenje, što je omogućilo nezavisnije i efikasnije sudstvo. Osnovano je Društvo srpske slovesnosti, koje je 1847. godine štampalo i svoju prvu knjigu „Glasnik“, koja se kasnije razvila u današnji „Službeni glasnik“. Prosveti je posvećeno mnogo više pažnje, otvarane su nove škole, osnovno školsko obrazovanje je postalo obavezno u velikoj školi na Liceju su počeli da rade, Đura Daničić, Josif Pančić, Vuk Marković i drugi. Godine 1853. otvorena je i Narodna biblioteka, osnovana je Artiljerijska škola i postavljeni su temelji Vojne akademije, objavljen je spoljnopolitički program Srbije u vidu „Načertanija“, koje je sastavio Ilija Garašanin.
Ulaganja u vojsku i vojne institucije su bila enormna, preko 25 procenata državne kase trošilo se na vojne potrebe, zvanično je konstituisana stajaća vojska, izliven je prvi top u topolivnici u Kragujevcu, kasnije ih je izliveno na stotine, povećane su plate vojnika i oficira kao i njihov status u društvu. Sve ovo je Alekandra učinilo strašno popularnim kod oficira i u vojsci uopšteno. Svi kasniji vojni podvizi kneza Mihaila, bili su mogući samo i jedino zahvaljujući ulaganjima i reformama koje je sproveo knez Aleksandar Karađorđević.
Sve te promene su za viđenije Srbe, kao i za većinu ustavobranitelja, bile prebrze i preliberalne. Kao i svako ko hoće da zaštiti svoje privilegije i staus, tako su i oni burno reagovali na ove promene i na veliki priliv visokoškolovanih Srba iz Habzburške monarhije, čiji je pokrovitelj i finansijer bio upravo knez. Po građanskom zakoniku, služba u državnoj upravi dobijala se po zaslugama i kompetentnosti a ne po vezama i nepotizmu, te je to smetalo tadašnjim velikašima i njihovim saradnicima. Progres je uvek praćen strahom, to nije preskočilo ni Kneževinu Srbiju.
Ustavobraniteljska stranka se pretvorila u oligarhiju, čiji je glavni cilj bio da sačuva svoje bogatstvo i privilegije pa su posle nekoliko neuspelih pokušaja na njegov život, na Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine zbacili Aleksandra sa mesta kneza srpskog, te pozvali pređašnjeg kneza Mihaila Obrenovića. Koji je po povratku u Srbiju ukinuo ustavobranitelje i ustav iz 1838. te je odmah vratio zemlju u eru aposolutizma, do duše ovaj put prosvećenog apsolutizma, ali apsolutizma svejedno.
Po odlasku iz Srbije, Aleksandar je sa suprugom uglavnom živeo u Austrougarskoj, vodeći miran idiličan život, bez uplitanja u politiku a pogotovo unutrašnju politiku Srbije. Ipak, posle ubistva kneza Mihaila, optužen je da je taj čin podržavao i finansirao. Te je osuđen u odsustvu na 20 godina robije. Dok je Karađorđevićima zabranjen zauvek povratak u Srbiju i oduzeta im je sva imovina, koja je rasprodata i podeljena među Obrenovićevcima, budzašto. Peštanski sud je ovu presudu Beogradskog suda poništio te je Aleksanda i Karađorđeviće oslobodio svih optužbi. Ovo je bio relativno uspešan pokušav Obrenovića da diskredituju dinastiju Karađorđević u očima srpskog naroda, da im zabrane pristup u zemlju i da time osiguraju dugotrajnost u superiornost svoje dinastije.
Knez Aleksandar je bio visok čovek, inteligentan, rapavog lica, po naravi dobar i miran, po karatkeru hrabar, oprezan i mudar. Slavio je slavu Svetog Klimentija, preminuo je 4. maja 1885. godine u Temišvaru, kao izgnanik. Telo mu je preneto u Beč gde je i sahranjen. A po završetku mauzoleja na Oplencu, kralj Petar Prvi Karađorđević je preneo ostatke tela svog oca iz Beča i tu ih sahranio kako i dolikuje među druge velikane svoje dinastije.
Knez Aleksandar bejaše veliki dobrotvor i filantrop. Iza sebe je ostavio 38.000 forinti za školovanje Srba iz Stare Srbije, Bosne, Crne Gore i Vojvodine, kojim je trebalo da upravlja Matica srpska. Kao i novčanu pomoć Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, Matici srpskoj i Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Svi svetski lideri tog vremena, kao i domaći velikaši, mislili su da je knez Aleksandar samo prelazna forma u srpskoj politici, smatrali su ga za privremenog vladara, sa određenim rokom trajanja. Ono što je Aleksandar uradio i postigao, time se može pohvaliti jako mali broj vladara kako u Srbiji tako i u svetu. Sem svoje zaostavštine oličene u političkom, ekonomskom i vojnom preporodu Srbije, Aleksandar je vodeći se stopama svog oca, utkao put svetloj budućnosti Srbije kroz njegovu dinastiju, dinastiju Karađorđević. Zato ta slavna epoha u srpskoj istoriji zaslužuje mnogo više pažnje i naučnog istraživanja, kao i novo ime i novi status. Ta epoha nije samo epoha ustavobranitelja, nego i epoha slavnog kneza, kneza Aleksandra Karađorđevića.
