Decembar 1915. godine zatekao je Srbiju pred potpunim kolapsom. Srpska vojska je, suočena sa trostrukim udarom austrougarskih, nemačkih i bugarskih snaga, bila prisiljena da se povlači kroz Albaniju, u težak egzodus ka Krfu i prekomorskim obalama.
U ovom kritičnom trenutku, u rejon Solunskog fronta stigla je Deseta irska divizija – nešto više od osam hiljada mladih dobrovoljaca, koji su tek preživeli pokolj na Galipolju, instruisani da drže strateške tačke na Balkanu.
U novembru su se iskrcali u Solunu u letnjoj opremi, neupućeni u surovost balkanske zime. Pri samom dolasku u rejon Kosturina, oko hiljadu njih – već iscrpljenih i izmučenih – završilo je u poljskim bolnicama od teških promrzlina.
Neravnopravna bitka protiv bugarske ofanzive
Stigli su na položaje nad Vardarskom dolinom, pored saboraca iz francuskih bataljona. Njihov zadatak nije bio lak – trebali su da u zaostavini preko koje bi Bugari opkolili Srbe pruže bedem, i time spreče bugarsku Drugu armiju od 99.497 vojnika da otvori put prema Nemcima i osigura prugu Berlin–Istanbul.
Teren je bio naizgled nebranjiv: kamenita visoravan gde su rovovi bili duboki tek šezdesetak centimetara, bez zaštite od metaka i artiljerije, a temperatura se spuštala i do –20 °C uz gustu maglu.
Početak okršaja: krvavi decembar
U noći 4. na 5. decembar počeo je zastrašujući napad bugarske pešadije i artiljerije. Peti dablinski bataljon, jedna od jedinica Desete divizije, odmah je pretrpeo teške gubitke – 138 mrtvih samo u prvim trenucima okršaja prsa o prsa.
Tokom naredna tri dana, istim tempom je i celi bataljon uništavan – brojnost mu je pala sa 1.042 na samo 565 boraca. I druge irske jedinice imale su skoro identičan epilog – ukupno se veruje da je oko 5.000 Iraca izgubilo živote ili bilo ranjeno u odbrani balkanskog proplanka.
Borba do poslednje linije
Uprkos ekstremnim uslovima, oni nisu odustajali. Umanjene topovske jedinice vukli su poljske topove preko neravnog terena, pokušavajući da svakim granatiranjem slome nalete bugarske ofanzive.
U momentu kad su neprijateljske snage uspele da provale između irskih i francuskih položaja, savezničke komande shvatile su da dalji otpor postaje uzaludan – i naređeno je povlačenje. Uprkos strateškom povlačenju, epopeja Kosturina omogućila je srpskoj vojsci da izbegne opkoljenje i prekine povlačenje prema Albaniji pravovremeno.
Keltski krst u srpskoj zemlji
Na mestu krvavih okršaja i iskušenja — danas crna visoravan na granici sa Severnom Makedonijom i Grčkom — stoji keltski krst u selu Kosturino, podignut u znak sećanja na “one iz Desete irske divizije koji su živote dali u odbrani Srbije”.
Tek u Beogradu, jedna ulica nosi ime Desete irske divizije – jedinstven slučaj da se u našem glavnom gradu evocira sećanje na strane vojne jedinice.
Hladna zima i večno prijateljstvo
Irska žrtva i danas duboko odzvanja među onima koji tragaju za primerima istinske hrabrosti i solidarnosti u najtežim vremenima. Na jednom portalu je zabeležen i tekst iz 1915. novinara Džej Vorda Prajsa, koji je opisao kako su “zaledđeni šinjeli irskih vojnika podsećali na suknjice” – dirljivu sliku zamrznute žrtve i beskompromisnog stava.
Herojska uloga u mračno vreme
Ni zima, ni magla, ni nadmoć brojčane sile Bugara nisu mogli da pokolebaju hrabre Irce koji su došli – bez kuće, bez obećanja, bez zimske opreme – da budu živi štit Srbije. Borili su se danima, časno i bez povlačenja. Njihov otpor otvorio je put izbeglicama i povlačenju srpskih snaga, bez kojih bismo verovatno izgubili čitav zbunjeni vojni pokret.
Na poljima prekrivenim krvlju hrabrih vojnika irskih bataljona, rodila se retka veza prijateljstva koju je oluja rata izbacila na svetlo sveta. Keltski krst u Kosturinu i ulica u Beogradu svojom skromnošću posvedoče da zahvalnost ne mora biti bučna – već iskrena, duboka i trajna.
Dan-danas, u tišini kosturinskih brežuljaka, oseća se duh onih koji su hrabro stali – ne kao najamnici, već kao branioci, i pokazali da prijateljstvo ne pusta rovove, već gaji srca predanom žrtvom.
