Prvo oglašavanje Hercegovačkog Vladike posle njegovog ustoličenja bio je junski Izveštaj o zločinu u selu Bradini (dao je izveštaj očevidaca o stradanju Srba kod Konjica).
Tela Srba pobijenih od muslimanâ, krajem maja 1992. godine, Srba u Bradini, više Konjica, iskopana kod Crkve u tome uništenom selu, sahranjena su na gradskom groblju u Trebinju u leto 1998. godine.
Zatiranje Bradine
„Ako se posle, u toku daljih ratnih sukoba, može govoriti o međusobnoj krivici u međusobnom ubijanju, u Bradini se to ne može kazati. Jer je nedužni narod sateran iz svojih okolnih sela u to selo, koje je postalo drugi Jasenovac, druga Glina, drugi Prebilovci. I počeli su ubijati i zatirati i progoniti Srbe kao zveri, a narod je bio u zbegovima, bez mogućnosti da ode gde dalje. Odozgo Ivan sedlo, dole Neretva, okolo planine, a svuda neprijatelj. Treba ih imenovati: na čelu manje grupe – Hrvati, a ogromna većina – muslimani. Zatirali su Bradinu, i danas je zatiru, ali vi ne dadoste, draga Braćo Mučenici, da se ime Bradine zatre. Počivaste pod zemljom, evo, šest godina, i dade Bog da neprijatelj zaslepi i da ne vidi da će zlodelo izaći na videlo”.
„Znali smo za masovne grobnice, za Mučeničku Crkvu Bradinsku, koja je nova Glinska Crkva. Znali smo za grobnice pred njom i oko nje, i severno do Ivan sedla, i južno do mučeničkih Čelebića, ali, i kada smo to govorili, govorili smo krišom, da neprijatelj ne iskopa vaša tela i ne uništi ih. I izgleda da je malo falilo da se to ostvari. Ali, eto, Promislom Božjim danas ste ovde izašli iz zemlje, i vi ste svedoci Vaskrsenja Hristovog!”
Potom je napaćenoj rodbini, majkama, roditeljima, deci, srodnicima, rekao da su oni na Nebu živi, i ovde prisutni.
„Vama neka bude uteha od Boga, uteha kroz suze, kroz plač, ali neka kroz njih provejava radost nade u Vaskrs”.
Žarko Kuljanin, svedok Bradine
Prvi episkopski dani su u znaku priče o malom dečaku, živom mučeniku – Žarku Kuljaninu. „Sin Steva i unuk postradalog junaka srpskog Sretka, koji kao dete nije ni prohodao, a ni progledao dobro. Kao biljčica je na ramenu majke, i on svedoči o stradanju velikomučeničke Bradine”.
U čisto srpskom selu više Konjica (u Bradini je bila svega jedna hrvatska kuća), pod Ivan sedlom, na putu za Sarajevo, 26. i 27. maja 1992. godine, upale su hrvatsko-muslimanske snage, njih 3.000 naoružanih.
„Tada su hrvatsko-muslimanske ustaše saterali 16 okolnih srpskih sela u Bradinu, sve Srbe, blizu 3.000 žena, dece i ljudi. Neki su Srbi imali puške i borili se, ali uzalud; samo nekoliko njih probilo se iz obruča i otišli su za Kalinovik. Onda je tu nekoliko stotina Srba pobijeno, a preko 2.500 srpskog življa saterano u tunel pod Ivan planinom i onda u logore u Konjicu, Čelebićima i u Buturović polju. Tu su ih tukli, klali i ubijali, a žene silovali. Do danas imamo nabrojano preko 240 žrtava u Bradini i okolini, šesnaest srpskih sela je potpuno uništeno, a uskoro i svih 26 konjičkog kraja”.
Dvostruki mučenik
Tih ratnih godina Vladika Atanasije je govorio o malom Žarku Kuljaninu gde god je stigao: u Beogradu, Grčkoj, Ženevi, Americi…. Ubili su mu oca, pred očima Branke, Žarkove majke. Ubili mu dedu Sretka i ujaka, a Branku su u sedmom mesecu trudnoće strpali u zatvor u Konjicu.
„Kad je ona, od straha, bolova i muka – znate kako je svaka trudnica preosetljiva – počela da se u zatvoru porađa, lekar musliman, odveo ju je u samicu i kad se porodila namerno je zakasnio da preseče pupčanu vrpcu. Dete je oslepelo u nedostatku kiseonika. kad se rodilo, nije imalo inkubator, i tako je to danas jedna retardirana biljčica na ramenu svoje majke, jedva ispušta slabe glasiće; dete je skoro slepo. To je pravi mučenik! Dvostruki mučenik. Kad sam se sreo sa Brankom Kuljanin, sada izbeglicom u Beogradu, rekao sam joj: ‘Nemoj, sestro, da plačeš, ti si živa mučenica, a tvoj Žarko je dvostruki mučenik“.
Pred svetskim zvaničnicima Vladika Atanasije je govorio da i i mi Srbi žalimo za malom Almom, sarajevskim muslimanskim detetom.
„A da li za srpčetom Žarkom Kuljaninom žali iko u hrišćanskoj Evropi? Da i ne govorim o licemernim Englezima, Nemcima ili takođe o muslimanima!”. Englezi su organizovali ekspediciju helikopterâ u Sarajevo da uzmu malo ranjeno muslimanče, ranjenu devojčicu Almu, „jer i ona je dete Božje”.
Ćutanje Evrope
„Ali, muka dođe čoveku kad vidi kako stradaju i srpska deca, a Evropljani to neće ni da čuju, ni da znaju, ni da priznaju. Da li oni znaju, razumeju moje napaćeno dete, malo Srpče Žarka Kuljanina, koji je ostao retardirano dete, jer je rođen u muslimanskom logoru u Konjicu, i to u 7. mesecu majčine trudnoće”.
Sam Atanasije je spasavao decu drugih narodnosti, bilo gde u Hercegovini.
„Sećam se hrvatske devojčice Marije sa Boraka, koju sam izvezao u našim kolima. Majka joj je bila ranjena, otac ranjen, a Srbi spasavaju nju i svoje susede”.
A mali Žarko, paraplegično dete u kome jedino srce nije bilo oštećeno, postao je oličenje novog Dečijeg martirologiona.
Njegov primer stradanja bi trebalo da bude pred očima svih. Po rečima Vladike Grigorija, ”kako više nijedno dete ne bi iskusilo Žarkovu sudbinu i kako nijedno mesto ne bi doživelo sudbinu Bradine!”
Mali Žarko je preminuo decembra meseca 2020. godine i sahranjen u Obrenovcu. Ostao je u svenarodnom pamćenju zahvaljujući njegovom Arhipastiru – Atanasiju Hercegovačkom.
