Kad je sve bilo gotovo, kad su niz Drinu utihnuli rafali i po selima iznad vode dogorele poslednje kuće, kad je pao i poslednji kamen sa kamena i poslednja krvava kama vraćena u korice, kad su se po selu utišali krici i jauci, umrli nedoklani i izvađene poslednje oči, ostala je samo priča o tihom, tužnom dečaku, velikih, uplakanih crnih očiju, koji je ostao sam na svetu.
I jedna fotografija, valjda najtužnija od kako je rata i ratovanja… Na njoj dečak, u nekoj svetloj jaknici, u ledeno jutro pored Drine, stoji sam kraj tri sveže humke i tri krstače zakićene belim peškirima. A pod crnom zemljom mu je sve što je imao.
Dečačić kome su u krvavu zoru mučki pobili celu porodicu
Dečačić, kome su u krvavu zoru ubili i Novaka i Ilinku, i Mitru i Mića, oca i majku i jedinu sestru i brata, a on, mali, ostao željan da ih zagrli onako zajedno sve četvoro, da ih pritegne svojim ručicama uza se, pa da ih ne pušta, da nikad više ne odu od njega i da ga ne ostave samog.
Cvetko Ristić (46), tada dečačić iz sela Kušići iznad Skelana, kome su 16. januara 1993. godine, rano ujutru, muslimanske snage Nasera Orića iz Srebrenice u nekoliko sati pobile čitavu porodicu, oca Novaka (42), majku Ivanku (42), sestru Mitru (19), a brat Mićo (16) tog jutra je nestao da mu ni dan-danas nema kostiju ni groba.
Prvi put za mnogo godina, Cvetko je počeo da se smeje, jer mu je sada, uz blizance, puna kuća radosti i sreće…
Novak i Jovan su blizanci, Cvetkova žena Jelena ih je rodila pre četiri godine u porodilištu u Užicu, i napunila srećom do vrha, staru kuću Ristića, onu koja je izgorela 1993. godine, pa je Cvetko posle obnovio.
Cvetko sada radi u Opštini Srebrenica, u mesnoj kancelariji u Skelanima
„Radim u Opštini Srebrenica, odnosno u mesnoj kancelariji ovde u Skelanima, zadovoljan sam poslom, kuću, onu našu staru, koja je izgorela 1993., obnovili smo, sad u njoj živimo. Novak i Jovan rastu, ja se radujem svakom novom danu, mojoj Jeleni, dečici, i, eto, Bogu hvala, dobro je“.
I, opet o ranama. Moramo. Da se ne zaboravi. Onim teškim, nezaraslim, koje kidaju utrobu. Cvetkova sećanja i dalje živa, tu godine i decenije koje prolaze ništa ne menjaju. Ni za mrvicu.
„Kao da je sve juče bilo. Jedna godina, jedan dan, ili trideset godina, sve je isto, sećanja dolaze, vraćaju se… I sanjam moje roditelje, sanjam Mitru i Mića, one dane srećnog detinjstva kada smo svi bili zajedno“, kaže Cvetko.
Sit se sa svojima u snovima izrazgovara
Sit se sa svojima u snovima izrazgovara. Izgrli ih. Kad stigne, priupita Mića i sestricu jesu li im teške rane. I majku isto, i oca. Sestrica ga poljubi u obraz. Uželela se brata.
Ono januarsko jutro 1993, tri- četiri dana uoči Jovanjdana, Mitra i Mićo stigli su prethodnog dana da za praznik budu s porodicom, zapucalo je oko sela, nije se bilo dobro ni razdanilo.
U kući Ristića u Kušićima probudilo se njih šestoro, Novak i Ilinka, troje dece, i komšinka Milenija Janković koja nije smela sama da zanoći u svojoj kući poviše sela. Novak i Cvetko istrčali su do na kosu iznad kuće da vide šta se dešava, ko puca, brzo su shvatili da muslimani iz Srebrenice nadiru sa svih strana.
Brzo su Orićevi koljači opkolili dom Ristića
Novak je stigao da dovikne Cvetku da beži ka srpskim položajima, a sam je potrčao kući, da spasava Mitru i Mića, Ivanku i Mileniju. Posle je Cvetko saznao, Novaka je rafal presekao dok je sa donje strane pokušao da priđe kući. Brzo su Orićevi koljači opkolili dom Ristića, Ivanku i Mitru streljali su u podrumu. Mileniju najstrašnije silovali, mučili, ubili.
„Za mog brata Mića ništa ni dan-danas ne znam. Iz drugih kuća i drugih sela tog dana su i odvodili ponekog u logor u Srebrenici, ni u jednoj grupi tih zarobljenika mog brata nije bilo. Bilo je raznih priča, da je ubijen blizu kuće, odmah pošto su ga uhvatili, bilo je i drugih priča, uglavnom, njegovih kostiju i dalje nema.
Verovatno da je i dalje živ neko od onih koji su tog jutra bili oko naše kuće, ali niko mi nije hteo reći šta se tačno desilo“, kaže Cvetko.
Dok je trajao krvavi pir od Skelana do Kušića, Cvetko se sa grupom ljudi obreo u Jezeru
Dok je krvavi pir od Skelana do Kušića, uz Drinu i niz Drinu trajao, dok su gorela lepa sela iznad reke, Cvetko se sa grupom ljudi iz sela obreo u Jezeru. Tri dana sami, preplašeni, pomireni sa sudbinom, u obruču zločinaca.
Zvone još u Cvetkovim ušima i nikad neće prestati krici i jauci mučenika što su vapili za smrću po podrumima svojih kuća, po dvorištima i baštama, po potocima ispod sela i vriska dželata opijenih krvlju…
Dole, po selima, ostalo je 69 mrtvih meštana, više od 150 ranjenih, mnogo nestalih, mnogi su odvedeni u Srebrenicu, u roblje. Most između Skelana i Bajine Bašte bio je pod snajperskom i mitraljeskom vatrom. Ginuli su na mostu redom Zarići, Gligići…
Na skelanskom mostu snajperski hitac presekao je malog, petogodišnjeg Aleksandra Dimitrijevića, nedugo posle i njegovog brata Radisava kome je bilo 14 godina, dok su sa majkom Milicom pokušavali da se prebace u Srbiju i slobodu.
Žene su mučki zlostavljane i ubijane
Mnogi su, kao i Cvetkovi, pobijeni po kućama, mnogima su odsečene glave, ekstremiteti, neki su u strašnim orgijama dželata ruku krvavih živi spaljeni. Gordanu Sekulić ubili su hicem iz snajpera dok je u naručju držala decu. Staricu Darinku Mitrović (72) masakrirali su u njenoj kući, ubica je na beživotnom telu ostavio pismo Darinkinoj deci, pohvalu svom zločinu.
Rosa Neđić (72) je silovana, pa ubijena, starica Radosava Kovačević (78) ubijena je sa dvadeset i više udaraca sekirom. Milenki Ristić zločinci su noževima urezali krst na telu pre nego što su je ubili. Ispod sela tekla je krvava Drina. Spisak bestijalnosti dug i predug. Pred njim pamet stane.
Cvetkov život nakon tragedije
Posle životne tragedije Cvetko je živeo više kako se mora nego kako se može. Kod očevog prijatelja u Bajinoj Bašti, onda je upisao Vojnu gimnaziju u Beogradu, pa se posle dve godine vratio u svoje Skelane i obukao vojnu uniformu.
Kad je potpisan Dejtonski sporazum, Cvetko se obreo u užičkom Domu za decu bez roditeljskog staranja „Petar Radovanović“, završio je Saobraćajnu školu, a plemenita užička odbojkašica Vesna Čitaković dala je tada Cvetku na korišćenje svoj jednosoban stan.
Radio je zatim dečak kao konobar po užičkim kafićima, pa odslužio vojsku u Republici Srpskoj, vratio se u Beograd, gde je radio kao konobar, kondukter, vozač,… Šta je stizao. Radio je zatim i u Crnoj Gori, u Inđiji, jednom su mu u kući u Skelanima isekli struju zbog nekog neplaćenog računa.
A njemu je bilo više žao nego krivo, zašto je tako moralo… Počeo je polako da obnavlja roditeljsku kuću, pozajmljivao je volove od komšija da uzore parcelu kraj kuće, da poseje malo krompira, povrća, da se preživi, posle je upoznao Jelenu…
Tri decenije kasnije, Bog dao, kuća Ristića ponovo je puna dece i radosti
I to je najvažnije. Činjenicu da za strašni zločin u Skelanima, za njegove Novaka i Ilinku, Mitru i Mića, za još 65 meštana, za silne zločine, niko nije odgovarao, boli Cvetka kao vatra, ali šta on tu može, njegove suze i patnju, ubijeno detinjstvo i mladost, ionako niko platiti i vratiti ne može. A i ne treba. Veliko je srce u Cvetka Ristića.
„Ma koliko se mi, Srbi, ljutili na međunarodnu zajednicu koja nam svima kroji kapu, isto toliko treba da budemo ljuti i na sebe. Nije se dovoljno uradilo ni sa naše strane, sve je nekako u tim pokušajima da se makar do mrve pravde stigne išlo pogrešnim tokom. Kad su bili postupci protiv Nasera Orića, drugih, nikad nisam pozivan ni na kakva saslušanja, ni na suđenja.
Ono što je trebalo da se kaže, nije rečeno na pravi način. Ne znam kako i zašto, pozivani su ljudi koji nisu imali šta da kažu, zašto, ne znam… I sem toga, kao narod sve brzo zaboravljamo i to je tako“, veli Cvetko.
Kaže, trudi se koliko god može da ostane korektan prema ljudima druge nacionalnosti koji žive tu pored njega, koje sreće svaki dan, neki nisu bili ni rođeni kad se sve ono dešavalo, drugi su bili daleko od Skelana…
To može da razume samo onaj ko je to proživeo
„Sva ta patnja kroz koju sam prošao, ne da se rečima opisati, niti objasniti, to može da razume samo onaj koji je to doživeo. Zna moje srce. Daleko je to od dobrog bilo, crno samo po sebi. Trudim se da ne pričam o tome. To je moje, i samo moje, nešto što nosim u sebi“, rekao je Cvetko.
I, za kraj, najveća želja Cvetkova je da dečaci porastu, da postanu dobri i pošteni ljudi, da imaju svoju decu, da živi kuća Ristića u Kušićima, u brdima iznad Drine. Da uvek bude puna radosti kao ove zime. I… „Da moja deca, ni bilo čija deca, nikad više ne dožive nijedan rat, ni stradanje, ni ono što sam ja morao da prođem. To ne bi ni najvećem neprijatelju poželeo. Ni onima koji su mi ono uradili“, govori Cvetko.
