Кад је све било готово, кад су низ Дрину утихнули рафали и по селима изнад воде догореле последње куће, кад је пао и последњи камен са камена и последња крвава кама враћена у корице, кад су се по селу утишали крици и јауци, умрли недоклани и извађене последње очи, остала је само прича о тихом, тужном дечаку, великих, уплаканих црних очију, који је остао сам на свету.
И једна фотографија, ваљда најтужнија од како је рата и ратовања… На њој дечак, у некој светлој јакници, у ледено јутро поред Дрине, стоји сам крај три свеже хумке и три крстаче закићене белим пешкирима. А под црном земљом му је све што је имао.
Дечачић коме су у крваву зору мучки побили целу породицу
Дечачић, коме су у крваву зору убили и Новака и Илинку, и Митру и Мића, оца и мајку и једину сестру и брата, а он, мали, остао жељан да их загрли онако заједно све четворо, да их притегне својим ручицама уза се, па да их не пушта, да никад више не оду од њега и да га не оставе самог.
Цветко Ристић (46), тада дечачић из села Кушићи изнад Скелана, коме су 16. јануара 1993. године, рано ујутру, муслиманске снаге Насера Орића из Сребренице у неколико сати побиле читаву породицу, оца Новака (42), мајку Иванку (42), сестру Митру (19), а брат Мићо (16) тог јутра је нестао да му ни дан-данас нема костију ни гроба.
Први пут за много година, Цветко је почео да се смеје, јер му је сада, уз близанце, пуна кућа радости и среће…
Новак и Јован су близанци, Цветкова жена Јелена их је родила пре четири године у породилишту у Ужицу, и напунила срећом до врха, стару кућу Ристића, ону која је изгорела 1993. године, па је Цветко после обновио.
Цветко сада ради у Општини Сребреница, у месној канцеларији у Скеланима
„Радим у Општини Сребреница, односно у месној канцеларији овде у Скеланима, задовољан сам послом, кућу, ону нашу стару, која је изгорела 1993., обновили смо, сад у њој живимо. Новак и Јован расту, ја се радујем сваком новом дану, мојој Јелени, дечици, и, ето, Богу хвала, добро је“.
И, опет о ранама. Морамо. Да се не заборави. Оним тешким, незараслим, које кидају утробу. Цветкова сећања и даље жива, ту године и деценије које пролазе ништа не мењају. Ни за мрвицу.
„Као да је све јуче било. Једна година, један дан, или тридесет година, све је исто, сећања долазе, враћају се… И сањам моје родитеље, сањам Митру и Мића, оне дане срећног детињства када смо сви били заједно“, каже Цветко.
Сит се са својима у сновима изразговара
Сит се са својима у сновима изразговара. Изгрли их. Кад стигне, приупита Мића и сестрицу јесу ли им тешке ране. И мајку исто, и оца. Сестрица га пољуби у образ. Ужелела се брата.
Оно јануарско јутро 1993, три- четири дана уочи Јовањдана, Митра и Мићо стигли су претходног дана да за празник буду с породицом, запуцало је око села, није се било добро ни разданило.
У кући Ристића у Кушићима пробудило се њих шесторо, Новак и Илинка, троје деце, и комшинка Миленија Јанковић која није смела сама да заноћи у својој кући повише села. Новак и Цветко истрчали су до на косу изнад куће да виде шта се дешава, ко пуца, брзо су схватили да муслимани из Сребренице надиру са свих страна.
Брзо су Орићеви кољачи опколили дом Ристића
Новак је стигао да довикне Цветку да бежи ка српским положајима, а сам је потрчао кући, да спасава Митру и Мића, Иванку и Миленију. После је Цветко сазнао, Новака је рафал пресекао док је са доње стране покушао да приђе кући. Брзо су Орићеви кољачи опколили дом Ристића, Иванку и Митру стрељали су у подруму. Миленију најстрашније силовали, мучили, убили.
„За мог брата Мића ништа ни дан-данас не знам. Из других кућа и других села тог дана су и одводили понеког у логор у Сребреници, ни у једној групи тих заробљеника мог брата није било. Било је разних прича, да је убијен близу куће, одмах пошто су га ухватили, било је и других прича, углавном, његових костију и даље нема.
Вероватно да је и даље жив неко од оних који су тог јутра били око наше куће, али нико ми није хтео рећи шта се тачно десило“, каже Цветко.
Док је трајао крвави пир од Скелана до Кушића, Цветко се са групом људи обрео у Језеру
Док је крвави пир од Скелана до Кушића, уз Дрину и низ Дрину трајао, док су горела лепа села изнад реке, Цветко се са групом људи из села обрео у Језеру. Три дана сами, преплашени, помирени са судбином, у обручу злочинаца.
Звоне још у Цветковим ушима и никад неће престати крици и јауци мученика што су вапили за смрћу по подрумима својих кућа, по двориштима и баштама, по потоцима испод села и вриска џелата опијених крвљу…
Доле, по селима, остало је 69 мртвих мештана, више од 150 рањених, много несталих, многи су одведени у Сребреницу, у робље. Мост између Скелана и Бајине Баште био је под снајперском и митраљеском ватром. Гинули су на мосту редом Зарићи, Глигићи…
На скеланском мосту снајперски хитац пресекао је малог, петогодишњег Александра Димитријевића, недуго после и његовог брата Радисава коме је било 14 година, док су са мајком Милицом покушавали да се пребаце у Србију и слободу.
Жене су мучки злостављане и убијане
Многи су, као и Цветкови, побијени по кућама, многима су одсечене главе, екстремитети, неки су у страшним оргијама џелата руку крвавих живи спаљени. Гордану Секулић убили су хицем из снајпера док је у наручју држала децу. Старицу Даринку Митровић (72) масакрирали су у њеној кући, убица је на беживотном телу оставио писмо Даринкиној деци, похвалу свом злочину.
Роса Неђић (72) је силована, па убијена, старица Радосава Ковачевић (78) убијена је са двадесет и више удараца секиром. Миленки Ристић злочинци су ножевима урезали крст на телу пре него што су је убили. Испод села текла је крвава Дрина. Списак бестијалности дуг и предуг. Пред њим памет стане.
Цветков живот након трагедије
После животне трагедије Цветко је живео више како се мора него како се може. Код очевог пријатеља у Бајиној Башти, онда је уписао Војну гимназију у Београду, па се после две године вратио у своје Скелане и обукао војну униформу.
Кад је потписан Дејтонски споразум, Цветко се обрео у ужичком Дому за децу без родитељског старања „Петар Радовановић“, завршио је Саобраћајну школу, а племенита ужичка одбојкашица Весна Читаковић дала је тада Цветку на коришћење свој једнособан стан.
Радио је затим дечак као конобар по ужичким кафићима, па одслужио војску у Републици Српској, вратио се у Београд, где је радио као конобар, кондуктер, возач,… Шта је стизао. Радио је затим и у Црној Гори, у Инђији, једном су му у кући у Скеланима исекли струју због неког неплаћеног рачуна.
А њему је било више жао него криво, зашто је тако морало… Почео је полако да обнавља родитељску кућу, позајмљивао је волове од комшија да узоре парцелу крај куће, да посеје мало кромпира, поврћа, да се преживи, после је упознао Јелену…
Три деценије касније, Бог дао, кућа Ристића поново је пуна деце и радости
И то је најважније. Чињеницу да за страшни злочин у Скеланима, за његове Новака и Илинку, Митру и Мића, за још 65 мештана, за силне злочине, нико није одговарао, боли Цветка као ватра, али шта он ту може, његове сузе и патњу, убијено детињство и младост, ионако нико платити и вратити не може. А и не треба. Велико је срце у Цветка Ристића.
„Ма колико се ми, Срби, љутили на међународну заједницу која нам свима кроји капу, исто толико треба да будемо љути и на себе. Није се довољно урадило ни са наше стране, све је некако у тим покушајима да се макар до мрве правде стигне ишло погрешним током. Кад су били поступци против Насера Орића, других, никад нисам позиван ни на каква саслушања, ни на суђења.
Оно што је требало да се каже, није речено на прави начин. Не знам како и зашто, позивани су људи који нису имали шта да кажу, зашто, не знам… И сем тога, као народ све брзо заборављамо и то је тако“, вели Цветко.
Каже, труди се колико год може да остане коректан према људима друге националности који живе ту поред њега, које среће сваки дан, неки нису били ни рођени кад се све оно дешавало, други су били далеко од Скелана…
То може да разуме само онај ко је то проживео
„Сва та патња кроз коју сам прошао, не да се речима описати, нити објаснити, то може да разуме само онај који је то доживео. Зна моје срце. Далеко је то од доброг било, црно само по себи. Трудим се да не причам о томе. То је моје, и само моје, нешто што носим у себи“, рекао је Цветко.
И, за крај, највећа жеља Цветкова је да дечаци порасту, да постану добри и поштени људи, да имају своју децу, да живи кућа Ристића у Кушићима, у брдима изнад Дрине. Да увек буде пуна радости као ове зиме. И… „Да моја деца, ни било чија деца, никад више не доживе ниједан рат, ни страдање, ни оно што сам ја морао да прођем. То не би ни највећем непријатељу пожелео. Ни онима који су ми оно урадили“, говори Цветко.
