Tog 26. septembra 1915. osvanulo je nad Mostarom vedro i tiho. Nije bilo nagoveštaja da se sprema stradanje — a ubrzo će se crni kosač nadviti nad Neretvom i nastaviti žetvu srpskih života širom Hercegovine, koja je već dugo trajala. U zatvoru „Konak“ otpočelo je izvođenje Trifka Zupca, mladića iz sela Postoljana kod Nevesinja, koji je po presudi prijekog suda bio osuđen na smrt zbog optužbe veleizdaje.
Trifko je bez mnogo dvoumljenja prihvatio ponudu nekog „šofera Mirka“ da prebaci planove vojnih utvrđenja iz Mostara u Crnu Goru. Iako se nikad nije razjasnilo da li je Mirko bio provokator ili „dobra volja“, Zupac je nakon hvatanja držan u carskim rukama, sa planovima sakrivenim u opancima. U zatvoru je istrajao smiren i dostojanstven. Na izrečenu presudu, kad su mu govorili „Smrt streljanjem“, tiho je odgovorio: „Ne žalim umreti za dobro moga naroda.“
U danima zatočeništva, kada su mu Mostarci slali hranu, duvan i poruke, Trifko je preko sveštenika Ilije ispovedao i zaveštao svojim. Pred streljanje je tražio da pop Ilija opoji njegovu dušu i prenese poruke porodici. U njegovim očima, popu je časom delovao kao čovek snage: „Oče Ilija, osećam u sebi neku vatru i snagu — čini mi se da bih zubima mogao lomiti gvožđe.“
Tog sudbonosnog jutra, dok su u dvorištu odjekivali koraci streljačkog stroja i topot konja, rezervni kapetan Fišer zauzeo je komandnu poziciju. Kako je kolona krenula prema gubilištu, kroz rešetke ćelija zatočeni Srbi pratine Trifka žalosnim pogledom, moleći za njegov večni pokoj. Trifko se, ukazavši prstom prema mrtvačkoj zapreži, nasmešio i rekao: „Vidi, pope, mog vjenčanja.“
Na mestu egzekucije, pored vojničkog groblja u Bišću Polju, streljanje je izvedeno izuzetno hladnokrvno: četvorica vojnika prilaze tek dva-tri metra, dvojica pogađaju glavu, dvojica grudi, a Fišer simbolično spušta sablju kao znak za pucnjavu. Prazno polje odjeknulo je smrtnim plotunom, dok su ptice uzlele u strahu. Tako je skončao jedan hrabri Hercegovac.
Njegovo telo odvezeno je u vojnu bolnicu, a potom tajno ukopano bez obeležja na vojničkom groblju, nedaleko od mračne sudbine Janka Ivezića – mladića od dvadeset godina, obešenog godinu dana ranije kao optuženik za pripremu ustanka.
Ta tragična priča nije izolovan slučaj. U periodu Velikog rata, mnogi Srbi sa prostora Bosne i Hercegovine bili su prinudno hapšeni, mučeni ili ubijani po najbanalnijim optužbama -često bez ikakvog suda ili pravde. Vojni sud u Trebinju, 4. januara 1915, osudio je čak decu – desetogodišnju Simanu Lojović zbog uvrede Veličanstva. Zločini su vršili ne samo austrougarski vojnici već i lokalni šuckori, koji su često postupali krvnički.
Istoričar Vladimir Ćorović, i sam žrtva represije, sakupio je mnoga svedočenja i dokumenate u svojoj „Crnoj knjizi“. Među žrtvama bili su i dobrovoljci poput Sime Crnogorca i Đorđa Bartola, streljanih 1916. godine na isti način kao Zubac. Posebno bolna i tragična je bila egzekucija Bartola – kojoj je naredio i komandovao rezervni poručnik Milan Kaluđerčić – Srbin. Svedoci su rekli da, po komandi „pali“, Kaluđerčić nije mogao pogledati u lice Nevesinjcu, i uz grčevito uzdahanje pustio sablju, dok je u sebi proklinjao: „U Srbina pucaju, srpski pop moli, a Srbin komanduje streljanjem.“
Tokom rata Srbi su bili izloženiražnoj represiji – masovnim hvatanjima, deportacijama, mučenjima u apsanama i logorima, kao i smrtonosnim epidemijama i gladovanjima. Represija je zahvatila sve – starce, decu, obrazovane ljude, sveštenike, intelektualce. U Mostaru su apsane popunjavane, a mučenja bila svakodnevna. Neki su bili uništavani samo radi pretpostavki suseda ili neistine ulasci u proteste.
Posle rata, u ideološkoj Jugoslaviji, mnoga svedočanstva su prigušivana. Spomenici žrtvama su rušeni, uključujući onog koji je Sokolska župa Mostar podigla 1937. na mestu pogubljenja Zubca, Ivezića, Bartola i drugih. Otkrivanje tog spomenika dočekano je kako narodna, tako i državna manifestacija: hiljade sokola, oficiri, sveštenstvo, učenici, narod – sve okupljeno da izrazi poštovanje prema stradalim junacima, piše Glas Srpske.
Jedna od vodećih ličnosti te akcije bio je Čedo Milić, sokolski radnik, prosvetni aktivista i patriota. Istraživanjima je kasnije, u 1916. osuđen na smrt, pa potom na duži zatvor. Preživeo je ustaške i austrougarske pohode, ali ga partizani 1941. uhvate i nakon mučenja bace u bezdanu jamu. Iako je bio posvećen srpskoj ideji, proglašen je „narodnim neprijateljem“, a njegovoj porodici oduzeta je imovina.
Stradanje Hercegovačkih Srba nije bila samo stvar jednog doba, već kontinuitet: bili su cilj progonitelja — od Austrougara, preko ustaša, do komunista. Danas, iako se vreme promenilo, neke od tih opasnih ideja i dalje lebde — posmatrajući istoriju, vidimo da se nizove zločina ne smeju zaboraviti, već uporno objašnjavati i sačuvati u sećanju.
