Ера наше историје од 14. септембра 1842. године до 23. децембра 1858. године се назива ером и управом уставобранитеља. Премда, Србија је у то време, имала владара, кнеза Александра Карађорђевића. Његов лик, његово дело и његова заоставштина су маргинализовани. Сматра се да је у ери српских апсолутиста, он био небитна, неважна, те нејака личност, која није имала довољно снаге, жеље и карактера да се супротстави својим супарницима и да влада, како владару и доликује, својевољно и апсолутистички, те да је био обична марионета уставобранитеља, постављена на престо Србије, ради успомене и поштовања које су исти имали према његовом оцу, великом вожду Карађорђу.
Да ли је то било тако? Да ли је кнез Александар, био неспособан и слаб? Да ли је он био обична марионета, тадашње политичке елите Србије? Или је пак био владар, просвећеног духа и политичких ставова? Који је увидео да је време апсолутизма прошлост, који је увидео да будућност Србије није у мраку једноумља, већ у светлу и духу демократских вредности, којима је српски народ тежио и за које се у тадашљој ближој прошлости борио. Да ли је он био један он оних, ретких српских владара, који је чуо, послушао и прихватио и спровео жеље свог народа? У овом тексту пружићемо вам одговоре на ова и на нека друга питања, која се тичу овог заборављеног великана наше славне историје, кнеза Александра Карађорђевића.
Рођен на Михољдан 11.октобра 1806. године као најмлађи син мајке Јелене и оца великога српског вожда Карађорђа. Александар је одрастао у вихору Првог српског устанка, у епохи српског националног препорода и буђења. Као син великога вожда, од свог раног детињства, Александар је био у епицентру дешавања устаничке Србије. Детињство је провео у Тополи, окружен сарадницима свог оца од којих је примио практична знања, везана за управљање и руковођење државом. Од свога оца је научио најважнију лекију, која ће касније обележити његову епоху владавне Србијом, а то је, да је увек био свестан својих могућности, али пре свега био је свестан својих ограничења и немогућности. Од оца је научио да делегира обавезе и задатке, те да изабере праве људе и да их постави на праве позиције, уместо да доноси једноумне, непромишљење и неквалитетне одлуке самостално. Како је велики вожд и сам говорио „снага доброг управљенија је у много саветника“, тако је Александар, када је постао кнез српски и делао.
Када је стасао за школу, Вожд Карађорђе шаље Александра у Београд да добије формално образовање. У Београду, Александар креће у Велику школу, где је учио од најбољих српских интелектуалаца тог доба, као што су рецимо, Доситеј Обрадовиж и Иван Југовић. Нажалост, после слома Првог српског устанка 1813. године, Александар са мајком Јеленом и старијим братом, најпре у Аустрију тј. Хабзбуршку монархију, па ускоро потом и у Русију, где је било много српске емиграције, пре свега устаничких великаша и њихових породица. У Русији се насељавају у град Хотин у Бесарабији, који је био гравитациони центар избеглица из устаничке Србије.
У Хотину, млади Александар, довршава своје основно школовање. После основног образовања, Александар је имао јаку жељу да иде стопама свога оца и започне официрску каријеру. Али, после убиства његовог оца Карађорђа, које је оркестрирао, његов кум, Милош Обреновић, финансијска ситуација породице Карађорђевић је била тешка. Због таквих околности млади Александар напушта војне школе и преузима на себе улогу главе породице, због братове болести и тешког физичког стања. Александар почиње да узима земљу у аренду, тј. у закуп и да је обрађује. Он се показао и доказао као веома успешан пољопривредник, те се финансијска ситуације породице у целини, веома побољшала.
Године 1830. породицу захвата трагидеја, оличена у смрти Александровог старијег брата, што је јако погодило његову мајку Јелену, њена бол и туга били су неутешни. Али, као феникс, из сваке несреће, рађа се срећа, те Александар упознаје лепу Персиду. То је била љубав на први поглед и њих двоје се 1830. године венчавају. Персида је иначе била кћер Јеврема Ненадовића, сина прослављеног српског великаша из Првог српског устанка и великог пријатеља вожда Карађорђа. Њихову заједницу, Бог је благословио са четири сина и шест кћери. Као пето дете, рођен је и будући краљ Србије, Петар први Карађорђевић.
Већина српске емиграције почиње да се враћа у Србију из Русије и Хабзбуршке монархије 1830. године. И ако је то више пута тражио, Александру и Карађорђевићима је то било забрањивано, од стране кнеза МилошаОбреновића, све док је он био на власти, после политичке победе уставобранитеља и абдикације кнеза Милоша, Карађорђевићи се 1839. године враћају у Србију, али без Александра. По доласку кнеза Михаила Обреновића у Србију и његовог преузимања власти, на захтев књегиње Љубице, Милошеве жене, која је била јако кивна на Милоша због убиства вожда и њиховог кума Карађорђа, кнез Михаило дозвољава Александру да се врати у Србију. Александар, који је тада привремено био у Видину, из истог 1840. године долази у Србију у Београд, где је тада боравила његова породица.
Одмах по повратку у домовину, уставобранитељи покушавају да устоличе Александра за кнеза. Он је то одбијао, говорећи да су Обреновићи легитимна владајућа наследна династија и да народ не жели другу династију. По доласку у Србију Александар је живео мирно, завршио је војне и правне школе, те је убрзо постављен за члана суда Београдског округа, док је опет по жељи и на захтев мајке књегиње, Љубице Обреновић, а по наредби кнеза Михаила, постављен за личног кнежевог ађутанта са чином поручника 27. априла 1841. године.
На народној скупштини састављеној од уставобранитеља 1842. године а по протеривању кнеза Михаила Обреновића из земље, због све већих апсолутистичких апетита и намера, Александар Карађорђевић је постављен за кнеза Србије. Међутим, покровитељ и заштитник кнежевства српског, Русија, није то прихватила, нити је признала Александру кнежевску титулу. На новој народној скупштини одржаној 1843. године, потрврђен је Александров избор као кнеза српског.
За разлику од Михаила и оца му Милоша, Александар није успео да добије наследну кнежевску титулу са своју династију Карађорђевић, те је у својој политици и унутрашњој и спољној морао да буде јако опрезан и обазрив, те је било опште виђење да је зарад опстанка на власти свима чинио уступке, а поготово уставобранитељима. Ова теза је само донекле истинита. Истина је да је Александар морао да буде опрезан, проницљив и обазрив, као владар Србије, због околности у којима су они и његова породица живели и дејствовали, али истина је да га је то учинило далеко бољим владаром и политичарем него што су то били његови предходници а и већина његових наследника.
Истина је да је некада морао да буде попустљивији и да чини уступке својим опонентима али и сарадницима и да послуша па и да прихвати њихове савете и предлоге, али у томе лежи суштина доброг владара у слушању, разумевању и решавању проблема свог народа. Алас, често је Александар делао и по сопственој вољи и нахођењу, унаточ примедбама његових сарадника у сувладара уставобранитеља. Један од мноштва такавих примера је и тополивница, која се налазила у Београду. Алексанар је сматрао да је у Београду она угрожена због близине истог крајним границама Кнежевине, те да непријатељ може брзо и лако да је освоји или да омете њену производњу као и због политичко-економских сплетки и шпекулација, које једна таква институција изазива међу великашима, који су сви имали резиденције у Београду, као центру политичке и еконосме власи у Србији, те је тополивницу преместио у стару српску престоницу Крагујевац у срце Шумадије. Што се касније показало као генијалан потез у стратегијском, политичком и економском смислу.
За време владавине кнеза Александра, Србија је доживела, војни, економски и политички напредак и препород до тада па и касније невиђених размера. Француски историчар Шарл Депардје је 1848. године написао „данас у време огња националног, који се шири Европом, у којој влада рат и бешчашће, Србија је светионик јединства, мира и напретка, какав се ретко виђа“. Вођен идејама слободе за коју се српски народ вековима борио, Александар је пре доласка на власт пристао да му се по уставу из 1838. смање одређена овлашћења, али далеко од тога да је био безмоћан. Сваки предлог и закон коју су уставобранитељи хтели да донесу, он је као кнез морао да одобри. Постоји теза да је он сваки предлог прихватао, бојећи се смене која је по уставу била могућа. Али, не није, као што је он знао, да уставобранитељи имају уставну моћ да га смене, такође је знао као и они, да његовом сменом престаје и њихова власт, да немају ни једну особу која је спремна да прихвати идеје демократије која је била представљена може се слободно рећи у облику парламентарне кнежевине.
Јачање грађански права и стварање грађанске средње класе, догодило се баш за време Александрове власти и то је било могуже доношењем грађанског законика 1844. године, чији је творац Јован Хацић а рађен је по узору на Аустроугарски законик, Наполеонов кодекс и по узору на римско право. У том законику, низом обредби гарантована је неповредивост имовине, лична права и једнакост, забрана противправног лишавања слободе и други. Ово је омогућило и економски бум и то посебно у сфери малог предузетништа и породичних заната, које је тада било скоро па немогуће раздвојити.
Ово све је било могуће развојом институција. Тако је 1846. године формиран и основан Врховни суд, те је делимично осујећено право кнеза да поништава пресуде и враћа их на поновно суђење, што је омогућило независније и ефикасније судство. Основано је Друштво српске словесности, које је 1847. године штампало и своју прву књигу „Гласник“, која се касније развила у данашњи „Службени гласник“. Просвети је посвећено много више пажње, отваране су нове школе, основно школско образовање је постало обавезно у великој школи на Лицеју су почели да раде, Ђура Даничић, Јосиф Панчић, Вук Марковић и други. Године 1853. отворена је и Народна библиотека, основана је Артиљеријска школа и постављени су темељи Војне академије, објављен је спољнополитички програм Србије у виду „Начертанија“, које је саставио Илија Гарашанин.
Улагања у војску и војне институције су била енормна, преко 25 процената државне касе трошило се на војне потребе, званично је конституисана стајаћа војска, изливен је први топ у тополивници у Крагујевцу, касније их је изливено на стотине, повећане су плате војника и официра као и њихов статус у друштву. Све ово је Алекандра учинило страшно популарним код официра и у војсци уопштено. Сви каснији војни подвизи кнеза Михаила, били су могући само и једино захваљујући улагањима и реформама које је спровео кнез Александар Карађорђевић.
Све те промене су за виђеније Србе, као и за већину уставобранитеља, биле пребрзе и прелибералне. Као и свако ко хоће да заштити своје привилегије и стаус, тако су и они бурно реаговали на ове промене и на велики прилив високошколованих Срба из Хабзбуршке монархије, чији је покровитељ и финансијер био управо кнез. По грађанском законику, служба у државној управи добијала се по заслугама и компетентности а не по везама и непотизму, те је то сметало тадашњим великашима и њиховим сарадницима. Прогрес је увек праћен страхом, то није прескочило ни Кнежевину Србију.
Уставобранитељска странка се претворила у олигархију, чији је главни циљ био да сачува своје богатство и привилегије па су после неколико неуспелих покушаја на његов живот, на Светоандрејској скупштини 1858. године збацили Александра са места кнеза српског, те позвали пређашњег кнеза Михаила Обреновића. Који је по повратку у Србију укинуо уставобранитеље и устав из 1838. те је одмах вратио земљу у еру апосолутизма, до душе овај пут просвећеног апсолутизма, али апсолутизма свеједно.
По одласку из Србије, Александар је са супругом углавном живео у Аустроугарској, водећи миран идиличан живот, без уплитања у политику а поготово унутрашњу политику Србије. Ипак, после убиства кнеза Михаила, оптужен је да је тај чин подржавао и финансирао. Те је осуђен у одсуству на 20 година робије. Док је Карађорђевићима забрањен заувек повратак у Србију и одузета им је сва имовина, која је распродата и подељена међу Обреновићевцима, будзашто. Пештански суд је ову пресуду Београдског суда поништио те је Александа и Карађорђевиће ослободио свих оптужби. Ово је био релативно успешан покушав Обреновића да дискредитују династију Карађорђевић у очима српског народа, да им забране приступ у земљу и да тиме осигурају дуготрајност у супериорност своје династије.
Кнез Александар је био висок човек, интелигентан, рапавог лица, по нарави добар и миран, по караткеру храбар, опрезан и мудар. Славио је славу Светог Климентија, преминуо је 4. маја 1885. године у Темишвару, као изгнаник. Тело му је пренето у Беч где је и сахрањен. А по завршетку маузолеја на Опленцу, краљ Петар Први Карађорђевић је пренео остатке тела свог оца из Беча и ту их сахранио како и доликује међу друге великане своје династије.
Кнез Александар бејаше велики добротвор и филантроп. Иза себе је оставио 38.000 форинти за школовање Срба из Старе Србије, Босне, Црне Горе и Војводине, којим је требало да управља Матица српска. Као и новчану помоћ Српском народном позоришту у Новом Саду, Матици српској и Српској православној цркви.
Сви светски лидери тог времена, као и домаћи великаши, мислили су да је кнез Александар само прелазна форма у српској политици, сматрали су га за привременог владара, са одређеним роком трајања. Оно што је Александар урадио и постигао, тиме се може похвалити јако мали број владара како у Србији тако и у свету. Сем своје заоставштине оличене у политичком, економском и војном препороду Србије, Александар је водећи се стопама свог оца, уткао пут светлој будућности Србије кроз његову династију, династију Карађорђевић. Зато та славна епоха у српској историји заслужује много више пажње и научног истраживања, као и ново име и нови статус. Та епоха није само епоха уставобранитеља, него и епоха славног кнеза, кнеза Александра Карађорђевића.