Иако је био свестан дугорочних последица радијације, Валериј Легасов је у Чернобиљу провео четири месеца одмах након катастрофе. Такође је открио фундаменталну грешку у дизајну реактора и објаснио је свету.
Пре него што је умро, Валериј Легасов оставио је чернобиљске мемоаре путем аудио-снимака. Совјетски научник је највише учествовао у праћењу ове нуклеарне експлозије која се догодила у Украјини 26. априла 1986. године. Иако он данас не може да исприча своју страну приче, оставио је свету своју истину пре него што је себи одузео живот.
Ко је Валериј Легасов?
Валериј Легасов (51), совјетски неоргански хемичар и пуноправни члан Академије наука Совјетског Савеза, шеф комисије која је истраживала чернобиљску катастрофу, извршио је самоубиство 27. априла 1988. године, две године и један дан након највеће катастрофе у историји човечанства. Пре него што се обесио у својој канцеларији, снимио је аудио-снимке у којима је открио раније непознате чињенице о катастрофи.
Тиме и почиње популарна серија, да би се онда вратила на сам догађај од 26. априла 1986. године.
Да подсетимо, сигурносни тест нуклеарног реактора 4 довео је, невероватном комбинацијом грешака у дизајну и људског немара, до незамисливе катастрофе. Језгро нуклеарног реактора није се само истопило већ је буквално експлодирало, а његов екстремно радиоактивни садржај расуо се кроз кров који је уништен експлозијом, по подручју електране.
Дим из уништеног реактора, који је садржао честице нуклеарног горива и продукте нуклеарне фисије, наставио је да куља данима, док пожар коначно није угашен, а нова експлозија спречена.
За то време становници града Припјата, који је наменски изграђен као град у којем ће живети радници нуклеарне електране и њихове породице, наставили су са свакодневним активностима, несвесни колико се катастрофа догодила у њиховој близини. У ноћи експлозије, како се види и у серији, многи су изашли напоље па чак отишли и на мост, како би имали „бољи поглед“ док се радијација ширила.
Облак са радиоактивним честицама проширио се не само Украјином и Совјетским Савезом, него и великим делом Европе. Тек кад је ујутру 28. априла Шведска детектовала повишену радијацију и деци забранила да излазе напоље, а амерички сателит снимио експлозију, свет је сазнао да се у СССР-у догодила страшна нуклеарна несрећа. Совјетски режим је два дана покушавао да заташка шта се догодило.
Донео важне одлуке и тражио да се евакуише Припјат
У време када се догодила катастрофа, Легасов је био први заменик директора на Институту атомске енергије Курчатов. Постао је кључни члан владине комисије која је формирана да би се истражили узроци катастрофе и планирало ублажавање њених последица. Вероватно би број погинулих и озрачених био много већи и мерио би се у милионима да није било пожртвованости особља електране, ватрогасаца и људи у наредним данима, недељама и месецима који су учествовали у спречавању ширења још веће катастрофе.
„Ватра коју гледамо властитим очима испушта готово двоструко већу радијацију од бомбе у Хирошими. А то је сваког сата. Тако да, сат за сатом… двадесет сати након експлозије, дакле четрдесет бомби досад. И неће престати. Не за недељу, не за месец. Гореће и ширити свој отров док цео континент не буде мртав“, изговара лик који у серији глуми научника Легасова. Нико не може да потврди да ли је он ово стварно изговорио у данима након трагедије.
Легасов је донео најважније одлуке како би избегао понављање несреће и обавестио је владу, укључујући и самог председника Михаила Горбачова, о ситуацији у области катастрофе. Није се устручавао да разговара са колегама научницима и новинарима о безбедносним ризицима уништене електране.
Инсистирао је на евакуацији читаве популације оближњег града Припјата, са 50.000 становника, што је након почетног противљења ипак урађено 27. априла 1986. године, 36 сати након несреће. Овај град је данас „град духова“.
Након евакуације, требало је зауставити радијацију из изложеног реактора. Легасов је наредио гашење пожара избацивањем песка и бора из хеликоптера. Након тога су роботи послати како би очистили кров од графита из језгра, али је радијација била толико велика да су се и они кварили. Тада је донео одлуку да пошаље „биороботе“ – људе у заштитним оделима која ипак нису могла потпуно да блокирају зрачење. Ови храбри ликвидатори нису смели да проведу више од 90 секунди у чишћењу остатака на крововима чернобиљских зграда.
Извештај у Бечу и суочавање са истином
У августу 1986. представио је извештај совјетске делегације на посебном састанку Међународне агенције за атомску енергију (IAEA) у Бечу. Његов извештај је показао дубину анализе и искреност у дискусији о обиму и последицама трагедије. Том приликом је детаљно разложио разлоге и последице несреће – упркос томе што су дотад совјетски државни медији инсистирали да такве нуклеарне катастрофе нису могуће у СССР-у. На крају седнице, Легасов је добио овације од колега због својих напора у заустављању катастрофе.
Иако је био свестан дугорочних последица радијације, Легасов је у Чернобиљу провео четири месеца одмах након катастрофе. Такође је открио фундаменталну грешку у дизајну реактора и објаснио је свету.
Трагичан крај и наслеђе
Дан после друге годишњице катастрофе, Легасов је починио самоубиство тако што се обесио у својој канцеларији, након што је снимио аудио-касете. Према анализи снимака за ББЦ-јев филм „Чернобиљ: Нуклеарна катастрофа“, Легасов тврди да је због политичког притиска изоставио помињање совјетске нуклеарне тајне у свом извештају за Међународну агенцију за нуклеарну енергију. Та тајна је чак и од оператера електране крила информације о претходним несрећама и познатим проблемима са дизајном реактора.
Документарни материјали су имплицирали да је његово самоубиство било барем делимично узроковано узнемиреношћу јер није говорио о тим факторима у Бечу, због забране да то накнадно учини и због штете која је нанета његовој каријери услед тих покушаја. У часопису „Bulletin of the Atomic Scientists“ наведено је да је Легасов постао огорчен због неуспеха власти да се суоче са манама у дизајну.
Легасовљево самоубиство шокирало је совјетску нуклеарну индустрију. Проблем са дизајном контролних шипки у чернобиљском типу РБМК реактора је брзо прихваћен и промењен. Председник Русије Борис Јељцин постхумно је Легасову доделио почасну титулу Хероја Руске Федерације 20. септембра 1996. године за „храброст и јунаштво“ показано у истрази катастрофе.
Сахрањен је на гробљу Новодевичје у Москви.
