Iako je bio svestan dugoročnih posledica radijacije, Valerij Legasov je u Černobilju proveo četiri meseca odmah nakon katastrofe. Takođe je otkrio fundamentalnu grešku u dizajnu reaktora i objasnio je svetu.
Pre nego što je umro, Valerij Legasov ostavio je černobiljske memoare putem audio-snimaka. Sovjetski naučnik je najviše učestvovao u praćenju ove nuklearne eksplozije koja se dogodila u Ukrajini 26. aprila 1986. godine. Iako on danas ne može da ispriča svoju stranu priče, ostavio je svetu svoju istinu pre nego što je sebi oduzeo život.
Ko je Valerij Legasov?
Valerij Legasov (51), sovjetski neorganski hemičar i punopravni član Akademije nauka Sovjetskog Saveza, šef komisije koja je istraživala černobiljsku katastrofu, izvršio je samoubistvo 27. aprila 1988. godine, dve godine i jedan dan nakon najveće katastrofe u istoriji čovečanstva. Pre nego što se obesio u svojoj kancelariji, snimio je audio-snimke u kojima je otkrio ranije nepoznate činjenice o katastrofi.
Time i počinje popularna serija, da bi se onda vratila na sam događaj od 26. aprila 1986. godine.
Da podsetimo, sigurnosni test nuklearnog reaktora 4 doveo je, neverovatnom kombinacijom grešaka u dizajnu i ljudskog nemara, do nezamislive katastrofe. Jezgro nuklearnog reaktora nije se samo istopilo već je bukvalno eksplodiralo, a njegov ekstremno radioaktivni sadržaj rasuo se kroz krov koji je uništen eksplozijom, po području elektrane.
Dim iz uništenog reaktora, koji je sadržao čestice nuklearnog goriva i produkte nuklearne fisije, nastavio je da kulja danima, dok požar konačno nije ugašen, a nova eksplozija sprečena.
Za to vreme stanovnici grada Pripjata, koji je namenski izgrađen kao grad u kojem će živeti radnici nuklearne elektrane i njihove porodice, nastavili su sa svakodnevnim aktivnostima, nesvesni koliko se katastrofa dogodila u njihovoj blizini. U noći eksplozije, kako se vidi i u seriji, mnogi su izašli napolje pa čak otišli i na most, kako bi imali „bolji pogled“ dok se radijacija širila.
Oblak sa radioaktivnim česticama proširio se ne samo Ukrajinom i Sovjetskim Savezom, nego i velikim delom Evrope. Tek kad je ujutru 28. aprila Švedska detektovala povišenu radijaciju i deci zabranila da izlaze napolje, a američki satelit snimio eksploziju, svet je saznao da se u SSSR-u dogodila strašna nuklearna nesreća. Sovjetski režim je dva dana pokušavao da zataška šta se dogodilo.
Doneo važne odluke i tražio da se evakuiše Pripjat
U vreme kada se dogodila katastrofa, Legasov je bio prvi zamenik direktora na Institutu atomske energije Kurčatov. Postao je ključni član vladine komisije koja je formirana da bi se istražili uzroci katastrofe i planiralo ublažavanje njenih posledica. Verovatno bi broj poginulih i ozračenih bio mnogo veći i merio bi se u milionima da nije bilo požrtvovanosti osoblja elektrane, vatrogasaca i ljudi u narednim danima, nedeljama i mesecima koji su učestvovali u sprečavanju širenja još veće katastrofe.
„Vatra koju gledamo vlastitim očima ispušta gotovo dvostruko veću radijaciju od bombe u Hirošimi. A to je svakog sata. Tako da, sat za satom… dvadeset sati nakon eksplozije, dakle četrdeset bombi dosad. I neće prestati. Ne za nedelju, ne za mesec. Goreće i širiti svoj otrov dok ceo kontinent ne bude mrtav“, izgovara lik koji u seriji glumi naučnika Legasova. Niko ne može da potvrdi da li je on ovo stvarno izgovorio u danima nakon tragedije.
Legasov je doneo najvažnije odluke kako bi izbegao ponavljanje nesreće i obavestio je vladu, uključujući i samog predsednika Mihaila Gorbačova, o situaciji u oblasti katastrofe. Nije se ustručavao da razgovara sa kolegama naučnicima i novinarima o bezbednosnim rizicima uništene elektrane.
Insistirao je na evakuaciji čitave populacije obližnjeg grada Pripjata, sa 50.000 stanovnika, što je nakon početnog protivljenja ipak urađeno 27. aprila 1986. godine, 36 sati nakon nesreće. Ovaj grad je danas „grad duhova“.
Nakon evakuacije, trebalo je zaustaviti radijaciju iz izloženog reaktora. Legasov je naredio gašenje požara izbacivanjem peska i bora iz helikoptera. Nakon toga su roboti poslati kako bi očistili krov od grafita iz jezgra, ali je radijacija bila toliko velika da su se i oni kvarili. Tada je doneo odluku da pošalje „biorobote“ – ljude u zaštitnim odelima koja ipak nisu mogla potpuno da blokiraju zračenje. Ovi hrabri likvidatori nisu smeli da provedu više od 90 sekundi u čišćenju ostataka na krovovima černobiljskih zgrada.
Izveštaj u Beču i suočavanje sa istinom
U avgustu 1986. predstavio je izveštaj sovjetske delegacije na posebnom sastanku Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) u Beču. Njegov izveštaj je pokazao dubinu analize i iskrenost u diskusiji o obimu i posledicama tragedije. Tom prilikom je detaljno razložio razloge i posledice nesreće – uprkos tome što su dotad sovjetski državni mediji insistirali da takve nuklearne katastrofe nisu moguće u SSSR-u. Na kraju sednice, Legasov je dobio ovacije od kolega zbog svojih napora u zaustavljanju katastrofe.
Iako je bio svestan dugoročnih posledica radijacije, Legasov je u Černobilju proveo četiri meseca odmah nakon katastrofe. Takođe je otkrio fundamentalnu grešku u dizajnu reaktora i objasnio je svetu.
Tragičan kraj i nasleđe
Dan posle druge godišnjice katastrofe, Legasov je počinio samoubistvo tako što se obesio u svojoj kancelariji, nakon što je snimio audio-kasete. Prema analizi snimaka za BBC-jev film „Černobilj: Nuklearna katastrofa“, Legasov tvrdi da je zbog političkog pritiska izostavio pominjanje sovjetske nuklearne tajne u svom izveštaju za Međunarodnu agenciju za nuklearnu energiju. Ta tajna je čak i od operatera elektrane krila informacije o prethodnim nesrećama i poznatim problemima sa dizajnom reaktora.
Dokumentarni materijali su implicirali da je njegovo samoubistvo bilo barem delimično uzrokovano uznemirenošću jer nije govorio o tim faktorima u Beču, zbog zabrane da to naknadno učini i zbog štete koja je naneta njegovoj karijeri usled tih pokušaja. U časopisu „Bulletin of the Atomic Scientists“ navedeno je da je Legasov postao ogorčen zbog neuspeha vlasti da se suoče sa manama u dizajnu.
Legasovljevo samoubistvo šokiralo je sovjetsku nuklearnu industriju. Problem sa dizajnom kontrolnih šipki u černobiljskom tipu RBMK reaktora je brzo prihvaćen i promenjen. Predsednik Rusije Boris Jeljcin posthumno je Legasovu dodelio počasnu titulu Heroja Ruske Federacije 20. septembra 1996. godine za „hrabrost i junaštvo“ pokazano u istrazi katastrofe.
Sahranjen je na groblju Novodevičje u Moskvi.
