Kako se Drugi svetski rat bližio kraju, tako je ubijanje i istrebljenje logoraša u Jasenovcu postajalo sve žešće i intenzivnije. Ubijalo se nekontrolisano, a usput je uništavan i svaki pisani trag o stradalima.
Po naređenju uprave logora Jasenovac, pred kraj rata, sve nove grupe koje su tu dovođene, istog trenutka su likvidirane na obali Save. A potom bacane u reku.
Zbog karaktera zločina u Jasenovacu i monstruoznih načina ubijanja, Jasenovac jeste simbol stradanja Srba u Drugom svetskom ratu kaže istoričar i viši naučni saradnik u Institutu za savremenu istoriju Milan Gulić.
„Stradanje koje je bez dileme imalo karakter i razmere genocida i u kome je ubijeno toliko ljudi da su na generacijama ostale kolektivne traume. Jasenovac nije bio incident, nije bio projekat grupice ludaka ili poremećenih ljudi“, navodi Gulić.
Juriš iz smrti u život
Kuća smrti, kako su Jasenovac zvali zatočenici, funkcionisao je gotovo četiri godine, a ideja o bekstvu među logorašima bila je prisutna poslednjih godinu dana postojanja logora.
Kišno jutro 22. aprila 1945. – istočne kapije logora uz put prema Košutarici bile su nemarno pritvorene.
Ustaške straže u bunkerima i izvidnici na logorskom zidu. A onda, za njih potpuno nenadano, u 10 časova povik logoraša Ante Bakotića označio je juriš iz smrti u život.
Savo Vlaketić iz Dalja koji je 1943. dospeo u logor Stara Gradiška odakle je vrlo brzo transportovan u Jasenovac navodi da je sve počelo oko 9 sati.
„Dogovorili smo se da udarimo, pa ko ostane živ. Mi krenuli juriš na stražu. Ja sam likvidirao jednog stražara. On je bio pred vratima prostorije gde smo mi bili. Kiša je padala, on je imao kišnu kabanicu i pušku okrenutu nadole. Kad je dat znak za juriš ja sam istrčao i uhvatio ga za pušku. I u tom guranju, kako je išao unazad, on je pao u jarak“, seća se Vlaketić.
„Kad sam se ja digao, dodaje on, ispred sledećih vrata bio je drugi ustaša. On je ispalio na mene rafal iz šmajsera i pogodio me u obraz sa leve strane. Pao sam, a kad sam došao do kapije, a ona je bila ispod jedne izvidnice, tamo je već bio metež i bilo je mrtvih.
Mi smo morali plivati preko Save u Bosnu. Kad smo prešli preko, mi smo polegali na pesak. Oni su još uvek tukli iz oružja na nas, ali pošto se mi nismo dizali oni su, valjda, mislili da su nas poubijali. I otišli su!“, sećao se Vlaketić vrlo živo dana proboja.
Juriš u slobodu označio je Ante Bakotić, a prolaz kroz jasenovačku kapiju omogućio je Mile Ristić rekli su za Radio Beograd u aprilu 1991. godine Josip Erlih i Mihailo Marić:
„Na samoj kapiji ustaša metnuo mitraljez i kako je bio brisani prostor, on je počeo da kosi. Pokojni naš drug Mile Ristić, koji je bio u partizanima pa zarobljen, on se nekako dovukao pored zida tako da je zaskočio ustašu što je držao mitraljez. Ubo ga je nožem ili nečim drugim, ne znam.
Bio sam četvrti iza njega. Ristić je uzeo mitraljez i izneo van kapije i okrenuo mitraljez prema izvidnici. Tako da su se oni ućutali, bojali su se za svoj život. Kad je nestalo metaka on je mitraljez bacio u Savu“.
Kako je nestao logor
Proboja se vrlo živo sećao i Čedomil Huber:
„Oni su bili u bunkeru jer je sneg sa kišom padao. I vetar je duvao tako da je bilo vrlo neprijatno vreme. Oni su se sakrili u bunker ne očekujući da će logoraši bilo šta učiniti. Jurnuli smo. Jedan stražar je bio ubijen.
Ostali su pobegli pod nezadrživim naletom logoraša. Zamislite stotine nas kako jurimo i vičemo: „Ura, ura! Napred drugovi!“ I najhrabriji bi se preplašili“, opisuje Huber te momente.
Ustaše, dodaje on, baš nisu bile naročito hrabre.
„Kad sam došao na liniju pucnjave, ja sam se prebacio preko ceste na livadu i tu su bile ustaše koje su jurile pojedince. Znate, oni su se nas isto toliko bojali koliko i mi njih. Ja koji sam imao džepni nož poleteo sam na jednoga koji je repetirao pušku da me gađa.
On se uplašio mene, i otišao iza grma. Ja se uplašio njega i pobegao iza grma. Tako sam mu se sklonio sa oka, a i od njegovog metka.
„Verovatno je još neko imao neki sličan doživljaj. Kad sam došao u šumu bio sam slobodan, ali sam. Nigde nikoga. Ali logor je bio gotov. Logora više nije bilo. I mi logoraši smo uništili logor. Mislim da je to jedini slučaj u istoriji Drugog svetskog rata da su logoraši sami likvidirali logor u kojem su bili zatvoreni“, kaže Huber.
Proboj jasenovačkih logoraša počeo je 22. aprila 1945. iz dva preostala logora u sistemu – Ciglane i Kožare. Iako tačnih podataka nema, procene su da se u noći između 21. i 22. aprila u logoru nalazilo oko 1.220 ljudi.
U Izveštaju Jugoslovenske državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača koji je 26. decembra 1946. dostavljen Međunarodnom vojnom sudu u Nirnbergu, navedeno je da se begom iz logora spasilo pedeset zatočenika.
Naknadnim istraživanjima utvrđeno je da je pravo na život izborilo 117 logoraša.
