Poslanik Vladimir baron fon Gizl je 23. jula 1914. u 18 časova uručio ultimatum zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je tražen, kako je izrično stajalo u dokumentu, u roku od 48 časova.
Trenutak predaje bio je određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika Republike iz Rusije. Pošto se želelo sprečiti rusko-francusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji i time onemogućiti ovim silama da brzo zauzmu zajednički stav. To je bilo i postignuto.
Takođe je bilo odlučeno da tekst ultimatuma bude stavljen na znanje drugim velikim silama uključiv i savezničku Italiju, tek ujutru 24. jula da bi im se značajno skratilo vreme za moguća reagovanja. Tako je i učinjeno, s tim što je italijanskoj vladi ipak 23. jula usmeno stavljeno na znanje preko ambasadora u Rimu ono osnovno što sadrži ultimatum- Ali je ambasadoru bilo naloženo da ovaj korak učini što kasnije, jer „mi želimo po svaku cenu izbeći da vest još tokom ovog dana stigne iz Rima u Petrograd“.
Nemačka vlada je bila u toku izrade ovog dokumenta i odranije je znala njegov sadržaj. S tim što je konačan tekst dat ambasadoru Rajha već uveče 21. jula, a Ministarstvu spoljnih poslova u Berlinu dostavljen posredstvom austrougarske ambasade uveče 22. jula. U svakom slučaju, nemačka vlada je poslednju verziju teksta ultimatuma imala čak 23 časa pre nego srpska vlada.
Zahtev u 10 tačaka
Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze „da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici, članovi ‘Narodne odbrane’, i da su prebacivanja u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe“ ultimativni zahtev je bio iznesen u deset tačaka.
Od vlade Srbije se tražilo:
- da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austro-Ugarske i „svojom opštom tendencijom“ ugrožavaju njen teritorijalni integritet;
- da odmah raspusti „Narodnu odbranu“ i slična udruženja i da spreči da ona „nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu“;
- da iz javne nastave u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austro-Ugarske;
- da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji propagiraju protiv Austro-Ugarske, a čija će imena biti naknadno dostavljena;
- da prihvati „saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta upravljenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva“;
- da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu koji se nalaze na teritoriji Srbije i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju „organi koje bude delegirala carsko-kraljevska vlada“;
- da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića;
- da spreči „pomaganje nedozvoljene trgovine oružjem i municijom preko granice“ i da „otpusti i strogo kazni“ one pogranične organe koji su pomogli trojici atentatora da pređu granicu;
- da objasni izjave „srpskih visokih činovnika u Srbiji i u inostranstvu“ s neprijateljskim sadržajem prema Monarhiji date posle 28. juna;
- da izveštava carsko-kraljevsku vladu o izvršavanju mera koje su zahtevane u prethodnim tačkama.
Ponižavanje Srbije
Ultimatum je očevidno težio za tim da duboko ponizi Srbiju pred Monarhijom. Ali i da – što je bilo i najvažnije – stvori otvore kroz koje bi bilo moguće da Monarhija čak i suštinski naruši nezavisan život ove države.
Te otvore stvarale su u prvom redu tačke pet i šest, a unekoliko i tačka deset. Dozvola austrougarskim organima da učestvuju u istrazi i obaveza srpske vlade da izveštava o toku izvršenja mera nisu samo pravno i moralno vređali nezavisnost Srbije, kakav se utisak može stvoriti na osnovu površnog čitanja, nego su davali realnu mogućnost Austro-Ugarskoj da pod vidom istrage pokrene postupak protiv svakog lica u Srbiji i prodre u sve ustanove srpske države, u krajnjoj liniji da parališe njihov samostalan rad.
S obzirom na neprijateljsku politiku susedne carevine i na srpsku procenu njenih ciljeva, u Beogradu se moglo s razlogom očekivati da ove tačke zahteva posluže kao osnova za rušenje nezavisnosti Srbije.
„Najužasniji dokument“
Čitajući pre podne 24. jula upravo predatu mu austrougarsku ultimativnu notu Srbiji, britanski državni sekretar za spoljne poslove ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru da je to „najužasniji dokument koji je jedna država ikada uručila nekoj drugoj državi“ i pri tom ukazao na tačku pet.
Čim je saznao za sadržaj ove note, ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje „ne može da prihvati jedna ustavna država“. U Petrogradu je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Sazonov, dok mu je ambasador Austro-Ugarske saopštavao sadržaj ultimatuma, stavljao – po svedočenju samog ambasadora „više potišteno nego ljutito“ – ovakve opaske:
„Znam šta hoćete. Hoćete rat sa Srbijom!… Vi u Evropu podmećete požar… Hoćete rat i spaljujete mostove za sobom… Vidi se koliko ste miroljubivi pošto Evropu bacate u oganj.“
Ostale reakcije
Francuski ambasador u Beču je izvestio svoju vladu da je „neočekivana i preterana oštrina zahteva austrijske note, tj. ultimatuma Beogradu, iznenadila i one najogorčenije neprijatelje Srbije“. Odjek u svetu je bio sličan. Tako je Journal de Geneve u članku koji je datiran 25. julom doneo tešku optužbu Austro-Ugarske.
Bavarski poslanik u Bernu je tih dana obavestio vladu u Minhenu da je „štampa neutralne Švajcarske stala na stranu Srbije“ i da tvrdi kako „srpska nacionalna ideja sadrži isto ono što i italijanska i nemačka, koje su obadve takođe decenijama narušavale evropski mir“, a da je diplomatski kor u švajcarskom glavnom gradu jednodušan u tome da austrougarska nota donosi optužbe koje ničim nisu potkrepljene.
Srpska vlada se sastala iste večeri kad joj je uručen ultimatum i mogla je samo zaključiti da „ne ostaje ništa drugo nego da se gine“ (ministar prosvete Ljuba Jovanović).
Lazar Paču je, najverovatnije posle prvih konsultacija, u okružnici svim srpskim predstavništvima u inostranstvu izneo „da su zahtevi takvi da ih u celini ne može prihvatiti nijedna srpska vlada“.
