Eksplozija koja se pre 40 godina, 26. aprila 1986. godine, 28 minuta iza ponoći, dogodila u nuklearnoj elektrani Černobilj u Ukrajini i danas se smatra najvećom nuklearnom katastrofom u istoriji.
Do nesreće u nuklearnoj centrali u Černobilju došlo je u četvrtom reaktoru. U eksploziji je krov centrale težak dve tone odleteo u vazduh, zbog čega se radioaktivni materijal od osam tona pomešao s atmosferom. U nesreći je na licu mesta poginula 31 osoba. Prva žrtva u Černobilju bio je Valerij Kodemčuk, radnik koji je pratio rad vodenih pumpi.
Katastrofa se dogodila tokom testiranja mogućnosti parne turbine da napaja pumpe za napojnu vodu u slučaju potrebe, odnosno ukoliko istovremeno dođe do prekida napajanja i pucanja cevi za rashladnu tečnost. Potom je usledio požar u jezgru reaktora koji je trajao do 4. maja 1986. godine tokom kojeg je došlo do širenja radioaktivnosti po SSSR-u i Evropi.
Otrovni plin koji se pojavio nakon eksplozije uticao je na Ukrajinu, Rusiju, Belorusiju i jedan deo evropskih zemalja. Otrovni oblaci nakon deset dana stigli su do SAD-a, Kanade i Japana.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, 600.000 ljudi na području od 30 kilometara od mesta nesreće, bilo je izloženo visokoj dozi radijacije.
Eksplozija
U gradu Pripjatu u kojem je živela većina radnika Černobilja sve je bilo mirno, kao i oko same nuklearke. Prošla je ponoć. Tada se začula eksplozija koja je zvučala kao probijanje zvučnog zida. Tlo se zatreslo, pogodio ih je udarni talas, a oni su u šoku posmatrali kako se iz uništene nuklearke diže crni dim, a krhotine svega lete vazduhom. Nakon što se raščistio dim veliki stup svetla krenuo je u visine i nestao u oblacima.
Osetljivo i neobično fosforesciranje nastalo je zbog radioaktivne jonizacija vazduha, što je bio gotovo siguran znak da je nuklearni reaktor otvoren. Oko 30 radnika i članova službi koji su izašle na teren poginuli su od aktivne radijacije i bolesti izazvanih njima ubrzo nakon eksplozije. Ispod leda se počela otapati najopasnija stvar na svetu i životi ljudi koji su radili i živeli u blizini promenjeni su zavijek. Danas je Pripjat jeziv grad duhova, sa ogromnim vrtićima, napuštenim kućama i sportskim halama koje propadaju, proglašen previše radioaktivno opasnim za ljudski život najmanje narednih 24.000 godina.
A razmere katastrofe izašle su daleko iz granica Pripjata.
Radijacija
Radijacija je ubica bez mirisa i boje, sa sposobnošću da prostruji kroz telo i razori ga na ćelijskom nivou, nepovratno oštećujući DNK. Kada je u aprilu 1986. godine eksplodirao reaktor broj četiri u nuklearnoj elektrani Černobilj, krhotine su emitovale zračenje od 10.000 rendgena na sat, što je smrtonosna doza za svakoga ko bi se nalazio u blizini samo nekoliko minuta. Procenjuje se da je eksplozija oslobodila najmanje 400 puta više radioaktivnih materija od bombe koju su Sjedinjene Američke Države bacile na Hirošimu u Japanu 1945. godine.
Vatrogasci su 26. aprila podneli najveću žrtvu, upijajući nezapamćene količine otrova dok su se borili sa ogromnim plamenom najrazornije nuklearne nesreće u istoriji. Dok se gigantski radioaktivni oblak širio svetom. inficirajući 40 odsto Evrope i dosežući čak do severne Afrike i Severne Amerike, jedna žena našla se u samom oku oluje.
Marija Procenko – vesnik smrti
Marija Procenko, odevena samo u bluzu, suknju i sandale, bila je lično odgovorna za organizaciju masovne evakuacije 45 000 civila iz Pripjata, prazneći razoreni, tada sovjetski grad, od svakog znaka života. Prethodno je bila glavna arhitektica grada, s ljubavlju projektujući naselja za mlade porodice, ali je u deliću sekunde postala neka vrsta vesnika smrti, brišući civilizaciju koju je pomogla da se stvori, piše „Dejli mejl“.
– Prvi put u životu, nisam gradila grad, već sam ga zauvek sahranjivala – rekla je Procenkova, prisećajući se razmera uništenja za novi dokumentarac „Nacionalne geografije“ koji je dostupan za strimovanje na platformi Dizni . Ovo, dodaje ona, nije samo nesreća koju je izazvao čovek, to je katastrofa koja je slomila živote hiljada ljudi.“
Evakuacija došla prekasno
Vlasti tadašnjeg Sovjetskog saveza su pokušale da prikriju nesreću, zbog čega je stanovništvo iz obližnjeh Pripjata evakuisano tek naredni dan. Dva miliona stanovnika Kijeva nije obavešteno, uprkos opasnosti.
Ostatak sveta za katastrofu je saznao tek nakon što je u Švedskoj otkriveno pojačano radioaktivno zračenje.
Do 11 sati ujutru, dan nakon eksplozije, najavljena je masovna evakuacija stanovnika Pripjata, zakazana za 14 časova, ali je do tada već bilo kasno.
Neki od stanovnika koji su živeli najbliže elektrani već su primili unutrašnje doze radijacije u štitnoj žlezdi otprilike 37.000 puta više od doze rendgenskog snimka grudnog koša, nakon udisanja radioaktivnog materijala i konzumiranja kontaminirane hrane.
Neposredno nakon nesreće, rak štitne žlezde bio je naročito rasprostranjen u Belorusiji, Ukrajini i Rusiji, sa 5.000 dijagnostikovanih slučajeva među onima koji su u trenutku izloženosti bili deca i adolescenti.
Procenkova nije nosila nikakvu zaštitnu opremu dok je predvodila ogromnu operaciju evakuacije, stojeći na mostu sa pogledom na grad dok je 1.500 autobusa preuzimalo porodice, kvart po kvart. Cele noći je ostala budna, izrađujući detaljne mape koje su joj omogućile da ovaj ogroman zadatak izvrši sa taktičkom preciznošću, ne ostavljajući nikoga iza sebe u industrijskoj pustoši.
– U 14 časova stigao je prvi autobus… Stajala sam tamo u bluzi i suknji, sa sandalama na bosim nogama. Nisam imala nikakvu zaštitu – rekla je u dokumentarcu.
Samo debeli slojevi olova ili masivni betonski blokovi mogli bi da je zaštite od kontaminacije.
– Sav taj radioaktivni prah se dizao i padao po mojim bosim stopalima i nogama. Zato su me toliko svrbele. Možete li da zamislite koliko je radioaktivne prašine letelo sa tog mesta u tom trenutku? – navodi ona.
Prevod je ograničen na 10K za registrovane članove. Vi ste imali 11K.
– Prvi put u životu, nisam gradila grad, već sam ga zauvek sahranjivala – rekla je Procenkova, prisećajući se razmera uništenja za novi dokumentarac „Nacionalne geografije“ koji je dostupan za strimovanje na platformi Dizni . Ovo, dodaje ona, nije samo nesreća koju je izazvao čovek, to je katastrofa koja je slomila živote hiljada ljudi.“
Evakuacija došla prekasno
Vlasti tadašnjeg Sovjetskog saveza su pokušale da prikriju nesreću, zbog čega je stanovništvo iz obližnjeh Pripjata evakuisano tek naredni dan. Dva miliona stanovnika Kijeva nije obavešteno, uprkos opasnosti.
Ostatak sveta za katastrofu je saznao tek nakon što je u Švedskoj otkriveno pojačano radioaktivno zračenje.
Do 11 sati ujutru, dan nakon eksplozije, najavljena je masovna evakuacija stanovnika Pripjata, zakazana za 14 časova, ali je do tada već bilo kasno.
Neki od stanovnika koji su živeli najbliže elektrani već su primili unutrašnje doze radijacije u štitnoj žlezdi otprilike 37.000 puta više od doze rendgenskog snimka grudnog koša, nakon udisanja radioaktivnog materijala i konzumiranja kontaminirane hrane.
Neposredno nakon nesreće, rak štitne žlezde bio je naročito rasprostranjen u Belorusiji, Ukrajini i Rusiji, sa 5.000 dijagnostikovanih slučajeva među onima koji su u trenutku izloženosti bili deca i adolescenti.
Procenkova nije nosila nikakvu zaštitnu opremu dok je predvodila ogromnu operaciju evakuacije, stojeći na mostu sa pogledom na grad dok je 1.500 autobusa preuzimalo porodice, kvart po kvart. Cele noći je ostala budna, izrađujući detaljne mape koje su joj omogućile da ovaj ogroman zadatak izvrši sa taktičkom preciznošću, ne ostavljajući nikoga iza sebe u industrijskoj pustoši.
– U 14 časova stigao je prvi autobus… Stajala sam tamo u bluzi i suknji, sa sandalama na bosim nogama. Nisam imala nikakvu zaštitu – rekla je u dokumentarcu.
Samo debeli slojevi olova ili masivni betonski blokovi mogli bi da je zaštite od kontaminacije.
– Sav taj radioaktivni prah se dizao i padao po mojim bosim stopalima i nogama. Zato su me toliko svrbele. Možete li da zamislite koliko je radioaktivne prašine letelo sa tog mesta u tom trenutku? – navodi ona.
Niko nije shvatao razmere tragedije
U tom trenutku niko još nije mogao da shvati razmere tragedije. Dečaci i devojčice igrali su se zajedno na ulici dok su čekali konvoje koji će im spasiti život, ne shvatajući da evakuacija nije privremena i da se možda više nikada neće videti. Mnogi nisu stigli ni da se oproste pre nego što su zauvek nestali iz života jedni drugih, pretvarajući se iz komšija u izbeglice jednim jedinim putovanjem.
– Evakuisali smo skoro 45.000 ljudi. Bez panike i buke, evakuisali smo celi grad – rekla je Procenkova.
I dalje je proganja sećanje na jednu ženu koja ju je nepomično posmatrala kroz prozor autobusa dok je bila otrgnuta od svoje zajednice.
– Nije me samo gledala, okretala je glavu prateći me pogledom. Bilo je nešto u njenom licu, kao da je iznutra vrištala: Šta je ovo?! Gde idem?! – seća se ona.
Posledice koje traju decenijama
Uprkos eksploziji u ranim jutarnjim satima 26. aprila, život u gradu je u početku tekao normalno. Deca su se igrala napolju, roditelji obavljali svakodnevne obaveze, nesvesni da se nalaze u centru nuklearne katastrofe.
– Noć je bila vedra, topla i tiha. Stanovnici su mirno spavali i još ništa nisu znali o nesreći – rekla je Procenkova.
Kada je dobila zadatak da vodi evakuaciju, ni ona nije u potpunosti razumela razmere katastrofe, ali je znala da mora da obavi posao.
Do 18 časova… praktično smo evakuisali celo stanovništvo grada. Za svega nekoliko sati, sve je bilo završeno, i Pripjat više nikada nije bio isti. Grad je postao prazan… nijedno svetlo nije gorelo… delovalo je jezivo – ispričala je ona.
Procenjuje se da će biti potrebno da prođe više od 3.000 godina da bi Pripjat ponovo bio bezbedan za život i stanovanje.
Katastrofa u Černobilju nije bila događaj ograničen na jedan dan, već je zauvek promenila živote stotina hiljada ljudi širom sveta. Istrage su kasnije zaključile da su za eksploziju odgovorni loši sigurnosni protokoli u dizajnu elektrane i nedovoljno obučeno osoblje, što je dovelo do toga da eksplozija odbaci čelični poklopac reaktora težak 1.000 tona ili težine tri putnička aviona boing 747.
U nedeljama i mesecima nakon nesreće, hiljade vatrogasaca, inženjera, vojnika, policajaca, rudara, čistača i medicinskog osoblja, poznatih kao likvidatori, poslati su na mesto katastrofe kako bi obuzdali požar i topljenje jezgra.
Oko 680.000 vojnika, stručnjaka i dobrovoljaca učestvovalo je u saniranju posledica nesreće, a među njima je bilo i 14 novinara, od kojih je osmoro preminulo.
U Belorusiji je do 2008. godine registrovano 40.049 likvidatora obolelih od raka, kao i još 2.833 u Rusiji.
U Ukrajini je zdravstveno stanje radnika drastično opalo: 1988. godine 68 odsto se smatralo zdravim, dok je 26 godina kasnije samo 5,5 odsto ostalo u dobrom fizičkom stanju.
Dok je pomagala stanovnicima da pobegnu, Procenkova nije imala predstavu da se izlaže smrtonosnom nivou radijacije.
-U tom trenutku ne samo da se nisam plašila, već o tome uopšte nisam ni razmišljala – rekla je.
Tek nakon katastrofe setila se kako je satima bila izložena toksičnim padavinama u blizini Crvene šume, udišući bezbroj čestica kontaminirane prašine dok su konvoji prolazili.
– Radijacija ne pravi buku kao eksplozije bombi. Ne peče kao vatra. Nema miris. Ne osećate je odmah, ubija tiho, polako. I uopšte nemate svest da ste u opasnosti – ističe Procenkova.
Nakon evakuacije razvila je uporan kašalj, glavobolje, suvoću u ustima i intenzivan svrab u nogama, ali i dalje nije shvatala da je verovatno primila značajnu dozu radijacije“
Danas, u 80. godini, i dalje živi sa dugoročnim posledicama katastrofe, piše Glas Srpske.
– Više nemam 40 godina… moje zdravlje više nije kao nekada… sve kao posledica izloženosti radijaciji – rekla je Procenkova.
