Prvi balkanski rat je počeo 8. oktobra 1912, kada je Crna Gora objavila rat Turskoj. Trajao je nešto manje od osam meseci. Tačnije – do 30. maja 1913. godine. Taj rat vodile su Crna Gora, Srbija, Bugarska i Grčka (članice Balkanskog saveza) protiv Turske, za oslobođenje delova Balkanskog poluostrva koji su još bili pod turskom vlašću.
Više od petsto godina pre početka tog sukoba, Turci su osvojili Balkan. To je bio početak veoma teškog života za hrišćansko stanovništvo, koje je moralo da plaća porez novim gospodarima, da odlazi na prinudni rad i da trpi strašan teror. Četiri veka kasnije, Balkanci su uspeli da oslobode jedan mali deo svojih teritorija i, uz dozvolu velikih sila, među kojima je bila i Turska, dobiju samostalnost. Međutim, Turci su i dalje držali pod svojom vlašću veći deo Balkana.
Osmansko carstvo je početkom XX veka znatno oslabilo. Kada su Turci izašli poraženi iz rata sa Italijom, balkanske zemlje su shvatile to kao znak da je došlo vreme da se neprijatelj napokon protera sa Balkana.
Kako bi bile što jače, sklopljen je savez između Srbije, Crne Gore, Bugarske i Grčke. Sve četiri zemlje bile su kraljevine i nekoliko decenija ranije uspele su da se delimično odvoje od Osmanskog carstva, tj. da dobiju zasebnu teritoriju. Taj rat je bio prilika i da se znatno prošire granice.
Osnivanje Balkanskog saveza
Na proleće 1912. godine, Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka osnivaju Balkanski savez (koji se raspao kada su se njegove članice posvađale oko podele teritorija osvojenih u Prvom balkanskom ratu). Navodno stvoren da ograniči austrijsku moć na Balkanu, taj vojni savez zapravo je stvoren na podstrek Rusije kako bi se Turci konačno proterali sa Balkana.
Austrougarska i Francuska, koje su se plašile jačanja Srbije i ostalih članica, bile su glavni protivnici tog saveza. Sve je bilo spremno za početak Prvog balkanskog rata, a smetao je jedino razdor koji je postojao između Bugarske i Srbije, jer su obe države želele da pripoje Makedoniju svojoj teritoriji.
Prvo je Crna Gora objavila rat Turskoj, 8. oktobra 1912, i istog dana napala turske položaje kod Skadra. Ostale zemlje su, pet dana kasnije, najpre postavile ultimatum, koji Turci, naravno, nisu prihvatili. Srbija i Bugarska su objavile rat Turskoj 17. oktobra, a dan kasnije to je učinila i Grčka, čime je počeo Prvi balkanski rat.
Kako Balkanci, u principu, nisu baš složan narod, slično je bilo i u tom ratu, jer je svaka članica, na neki način, ratovala zasebno i na posebnom frontu. Bugari i Srbi su se, jedino, udružili u Drugoj armiji i krenuli ka Stracinu, pod vođstvom Stepe Stepanovića, ali su Bugari redovno otkazivali poslušnost i uvek čekali naređenja iz svoje vojne komande. Ipak, tokom rata će se u još nekoliko navrata udruživati.
Svaka članica Balkanskog saveza dejstvovala je u različitom pravcu. Srbija je imala želju da se proširi na zapad, ali joj Austrougarska to nije dozvoljavala, jer je samo nekoliko godina ranije pripojila Bosnu i Hercegovinu, pa je srpska vojska krenula na jug. Prvi put posle više od pet vekova Kosovo i Metohija je vraćeno Srbiji.
Vreme Heroja
Bilo je to vreme u kojem je Srbija iznedrila neke od svojih najvećih heroja: Radomira Putnika (načelnik štaba Vrhovne komande srpske vojske) i, tada njegovog pomoćnika, Živojina Mišića, Petra Bojovića (komandovao Prvom armijom, koja je krenula ka Skoplju), Stepu Stepanovića (komandovao Drugom armijom, koja je napredovala ka Stracinu), Božidara Jankovića (vodio Treću armiju, koja je oslobodila Kosovo i Metohiju), kao i mnoge druge.
Bugari, koji su imali ubedljivo najbrojniju vojsku, dejstvovali su niz reku Tundžu južno od grada Jambola, zatim u pravcu Jedrena i preko planine Stranje. Osim što su imali veliku vojsku, Bugari su se mogli pohvaliti i dobrom opremom, a imali su čak i omanju mornaricu.
Za razliku od njih, grčka vojska je bila najslabija, ali je bila i više nego bitna jer su se ostale saveznice oslonile na njenu jaku mornaricu. Budući da je osmanska vojska bila u manjini, Grci su imali da spreče eventualna pojačanja koja su Turcima mogla da stignu iz Azije. Oni su krenuli da zauzmu Janjinu i Epir, kao i da učestvuju u zauzimanju Soluna.
Kumanovska bitka
I Crnogorci su imali malu vojsku, ali kako su važili za iskusne ratnike, znatno su doprineli u borbi. Pod vođstvom kralja Nikole, Crna Gora je napredovala ka Skadru i dejstvovala u okolini Novog Pazara.
Jedan od glavnih događaja u Prvom balkanskom ratu odigrao se 23. oktobra 1912, u blizini makedonskog grada Kumanova, pri zauzimanju lokacije Ovče polje. Taj događaj ostao je upamćen kao Kumanovska bitka. Prvoj srpskoj armiji pridružila se i Treća, koja je stigla iz oslobođenog Kosova.
Turci su pod komandom Zeki Paše napali 23. oktobra ujutru. Bitka je trajala do narednog dana po podne i završila se porazom osmanske vojske, koja je krenula da se povlači prema Prilepu, gde će se nekoliko dana kasnije odigrati još jedna velika bitka. Osim sukoba kod Prilepa i Kumanova, bitka kod Bitolja (od 16. do 19. novembra 1912) još je jedan značajan događaj u kojem je učestvovala srpska vojska u tom ratu.
Londonski mir
Prvi balkanski rat završen je zaključenjem mira u Londonu (takozvani Londonski ugovor o miru), 30. maja 1913, pod budnim okom velikih sila. Srbija i Crna Gora dobile su neke povlastice, ali su morale i da se odreknu nekih svojih zasluga. Tako su Srbija i Crna Gora podelile Sandžak, ali im nije dozvoljeno da zauzmu teritoriju današnje Albanije. Bugarska je dobila deo Trakije, a Grčka – Krit. Teritorija današnje Makedonije ostala je pod znakom pitanja, ali na neki način pod srpskom upravom, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo Bugara. Samo nekoliko dana kasnije, Bugarska će zbog nezadovoljstva objaviti rat Srbiji, i to će biti početak Drugog balkanskog rata. Turska je morala da se povuče iz Evrope, ispod takozvane linije Enos–Midija, gde je otprilike i danas teritorija te države.
Srbija je imala mogućnost da osvoji još veću teritoriju, ali se od te zamisli odustalo (u toj odluci učestvovao je vojvoda Radomir Putnik) jer se znalo da će se mnoge druge zemlje buniti, a pogotovo Austrougarska.
