Drugi svetski rat i njegovi hroničari

Obnova nemačke privrede

Pripreme za Drugi svetski rat su praktično počele još 1924. godine, kad je američki bankar Čarls Dous (Charles Dawes) počeo da obnavlja nemačku privredu uništenu u (Prvom) Velikom ratu, uloživši oko 800 miliona dolara u konsolidaciju gigantskih hemijskih i čeličnih kombinata objedinjenih u kartele. Tri bankarske kuće iz Volstrita, „Dilon, Rid i kom.“, „Haris Forbs i kom.“ i „Nešenal siti“, dale su tri četvrtine zajma za stvaranje ovih kartela. (Antony Sutton, „Vall Street and Rise of Hitler”, 1976, p. 136)

Najveći od ovih obnovljenih privrednih giganata je bio hemijski kartel Interssen Gemeinschaft Farben, ili kraće IG Farben. Na početku knjige Zločin i kazna IG Farbena Džozefa Borkina čitamo: „Bez ogromnih proizvodnih mogućnosti IG Farbena, njegovih opsežnih istraživanja, najrazličitijih tehnoloških iskustava i uopšte koncentracije ekonomske moći, Nemačka ne bi bila u mogućnosti da septembra 1939. počne svoj osvajački rat“. (Joseph Borkin, „The Crime and Punishment of I. G. Farben“, New York, 1978, p. 1)

Cilj takozvanog Dousovog plana je bila konsolidacija „IG Farbena“ putem njegovog finansiranja; zato istraživač Zavere Entoni Saton s pravom zaključuje: „Bez kapitala koji je obezbeđivao Volstrit, ne bi bilo „IG Farbena“ na prv om mestu, a gotovo sigurno ne bi bilo ni Adolfa Hitlera ni Drugog svetskog rata“. (Antony Sutton, Vall Street and Rise of Hitler, 1976, p. 33)

„Važnost `IG Farbena` u planovima nemačke nacističke partije može se ilustrovati produktom koji su proizvodile kompanije pod dominacijom „IG Farbena“. To je bio smrtonosni gas „ciklon Be“ koji se koristio u Aušvicu, Biterfeldu, Valfonu, Hehstu, Agfi, Ludvigshofenu i Buhenvaldu. `IG Farben` je bio hemijska kompanija i pre nego što se spojio sa drugim fabrikama iz kartela, tako da je bio i proizvođač bojnih otrova koji su se koristili za vreme Prvog svetskog rata. Američka podrška `IG Farbenu` se nastavila kada je 1928. godine Henri Ford udružio svoje nemačke filijale sa onima `IG Farbena`“. (Entoni Saton, navedeno delo, str. 93)

Nemačka nema prirodne izvore nafte, i to je jedan od razloga što je izgubila Prvi svetski rat. Nemački naučnici su još 1909. godine otkrili tehnološki proces takozvane hidrogenizacije, kojim se od uglja dobijao benzin, ali ova tehnologija nije mogla da se razvije tokom rata. U avgustu 1927. godine, „Standard oil“ Rokfelerovog bratstva se saglasio da se uključi u kooperativni program istraživanja i razvoja procesa hidrogenizacije kojim bi se dobijalo gorivo neophodno Nemačkoj da se pripremi za Drugi svetski rat. Konačno, 9. novembra 1929. godine, „Standard oil“ i „IG Farben“ su potpisali kartelski ugovor koji je garantovao dva cilja:

1. „Standard oilu“ je pripala polovina svih prava na proces hidrogenizacije u svim zemljama sveta, osim u Nemačkoj;
2. Karteli su se pismeno saglasili da se nikada ne suprotstavljaju jedan drugome na polju hemiskih i naftnih proizvoda. Ukoliko bi u budućnosti „Standard oil“ poželeo da se uključi u veliko tržište industrijske hemije i lekova, mogao bi to da učini samo kao partner „IG Farbena“ Nemački kartel se, za uzvrat, obavezao da nikada neće nastupati u naftnim poslovima, osim kao zajednička firma sa „Standard oilom“. (Edward Grifin, World without Cancer, Thousand Oaks, 1974, p 254)

„Ovaj značajni američko-nemački privredni sporazum omogućio je Trećem rajhu da pred kraj rata proizvodi 75% svog goriva sintetičkim putem. Štaviše, činjenica je da postrojenja za sintetičku proizvodnju goriva nikada nisu bila meta savezničkih bombardovanja, tako da su do kraja rata 25 do 30 ovih rafinerija radile sa 85% svojih kapaciteta“. („Daily Citizen“, November 4, 1977)

U Sjedinjenim državama su 1932. godine održani predsednički izbori. Jedan od dvojice najjačih kandidata bio je član Saveta za inostrane odnose i dotadašnji predsednik SAD-a, Herbert Huver (Herbert Hoover, 1874-1965, predsednik od 1929-33), a drugi – demokratski kandidat Frenklin Delano Ruzvelt (Franklin Delano Roosevelt, 1882-1945), koji je na tim izborima i pobedio.

Ostale su zapisane reči Herberta Huvera iz vremena predsedničke kampanje: Prišao mi je Henri Herimen (Henry Harriman), predsednik Trgovačke komore SAD, i urgirao da se saglasim i podržim ove predloge (Akt o oporavku nacionalne industrije, između ostalog), obaveštavajući me da je gospodin Ruzvelt pristao da to učini. Pokušao sam da mu predočim da je ta stvar puki fašizam; to je, jednostavno, bio rimejk Musolinijeve `korporativne države`, i ja nisam mogao da se sa tim saglasim. Informisao me je da će, zbog mojih stavova, poslovni svet podržati Ruzvelta novcem i svojim uticajem“. (William P. Hoar, Reflections on Great Depression, “American Opinion”, June, 1979, p. 101)

Kasnije je Huver indirekno objasnio zašto je odbio pomoć američke poslovne zajednice. Naime, on je uvideo da postoje suštinski problemi oko Vladine kontrole nad poslovnim svetom. To ćemo najbolje shvatiti ako Huverovo objašnjenje raščlanimo na deset osnovnih tačaka:

1. U svakom pojedinačnom slučaju, pre uspona totalitarnih vlasti, postojalo je jedno razdoblje kojim su dominirali ekonomski planeri;
2. Svaka od ovih država imala je za sobom razdoblje pod vlašću ljudi užagrenih očiju, koji su verovali da mogu da planiraju i podstiču ekonomski život nacije;
3. Verovali su da je to put da se isprave greške, ili da se odgovori na vanredne situacije u sistemu slobodnog preduzetništva;
4. Slavili su državu kao rešenje svih ekonomskih problema; ovi ljudi su sebe smatrali liberalima, ali su mislili da će moći da zavedu ekonomsku diktaturu putem birokratije, a da u isto vreme očuvaju slobodu govora, dosledno sudstvo i slobodnu vladu;
5. Možemo ih nazvati totalitarnim liberalima;
6. Direktno ili indirektno, oni su politički kontrolisali kredite, cene, industrijsku proizvodnju, seljake i radnike;
7. Obarali su vrednost, veštački podizali i ograničavali opticaj novca; kontrolisali su privatne poslove vladinom konkurencijom, regulativom i porezima. Posle svakog promašaja zahtevali su sve više i više vlasti i kontrole;
8. Onda je došlo do hronične nezaposlenosti i pomamnog trošenja od strane Vlade koja je pokušala da pomogne nezaposlenima;
9. Vladini dugovi su se gomilali i, konačno, poverenje u nju je bilo podriveno;
10. Tada je došlo do potpunog preuzimanja vlasti od strane (nazovite ih kako hoćete) fašista, socijalista ili komunista. (Ralf Eperson, Nevidljiva ruka, Beograd, 2000, str. 306-7)

Ruzvelt je tokom predsedničke kampanje 1932. godine stalno napadao Huvera zbog njegovih tobožnjih veza sa međunarodnim bankarima. Tako je, nezasluženo, stekao imidž političara koji se bori za „malog čoveka“, koji se našao usred finansijske depresije i nezaposlenosti koje su izazvali špekulanti, tj. „veliki biznis“ u sprezi sa Volstritom.

Istina je, međutim, da je zapravo „Ruzvelt kreacija Volstrita i integralni deo njegovog bankarskog bratstva“. (Antony Sutton, „Wall Street and FDR“, New York, 1975, p 17)

Hitler kao štićenik bankarskog bratstva

Naravno – Ruzvelt je dobio predsedničke izbore. Sada je mogao da se baci na posao i započne tzv. New Deal  (Novi dogovor), pokret u pravcu fašističke države. Bivši član Komunističke partije SAD-a, Vajtaker Čejmbers (Whittaker Chambers), Nju dil je objasnio sledećim rečima: „Bila je to istinska revolucija, čiji najdublji cilj nije bila jednostavna reforma u okviru postojećih tradicija, već korenita promena u društvenim odnosima i, pre svega, u ravnoteži moći unutar države“. (Wittaker Chambers, `Witness`, p. 472; navodi R. Eperson, Navedeno delo, str. 307)

Pošto je preuzeo dužnost 32. predsednika SAD-a, Ruzvelt je na prvi sastanak kabineta pozvao svog sekretara za rad, Frensisa Perkinsa (Frances Perkins), svog finansijera i finansijskog savetnika Bernarda Baruha (Bernard Baruch), i njegovog prijatelja, generala Hju Džonsona (Hugh Johnson), koji je kasnije došao na čelo administrativnog tela za nacionalnu obnovu. Svi su tada dobili po primerak knjige italijanskog fašističkog teoretičara Đentilea (Govanni Gentile), koju su pažljivo pročitali i proučili. Plan Ruzveltovog kabineta je, dakle, bio da se Vlada SAD-a pomeri u pravcu fašizma, odnosno prema kontroli nad faktorima proizvodnje što je moguće bezbolnije i gotovo neprimetno. Odlučeno je da jedan od glavnih metoda u postizanju ovog cilja bude – rat. Tako su nastali planovi za novi rat u kome bi učestvovale i SAD.

Tridesetih godina 20. veka, po dolasku na vlast predsednika Ruzvelta i kancelara Hitlera, američki ambasador u Nemačkoj, Vilijem Dad (William Dud), iz Berlina je pisao predsedniku Ruzveltu: „U ovom trenutku više od sto američkih korporacija imaju ovde podružnice ili zajednička ulaganja. Di Ponovi (Du Pont) imaju saveznike u Nemačkoj i pomažu im u poslu oko naoružavanja. Njihov glavni partner je kompanija „IG Farben“, bliska vlastima, koje daju 200.000 maraka godišnje jednoj organizaciji za propagandu koja deluje na američku javnost. Kartel „Standard oil“ je poslao ovamo dva miliona dolara u decembru 1933. i zarađuje pola miliona dolara godišnje pomažući Nemcima da prave sintetičko gorivo u ratne svrhe. „Standard oil“ ne može, međutim, da iznese svoju zaradu iz Nemačke, osim ako je ne pretvori u robu. Predsednik kompanije „Internešenel Harvester“ mi je rekao da im posao ovde raste za 33% godišnje (verujem da je reč o proizvodnji oružja), ali da iz Nemačke ne mogu ništa da izvuku. Čak i ljudi iz naših avio-kompnija imaju tajne aranžmane sa Krupom. Kompanije „Dženeral motors“ i „Ford“ imaju ovde ogromne poslove preko svojih podružnica, ali ne mogu da izvuku profit napolje“. (Antony Sutton, „Wall Street and FDR“, New York, 1975, p. 15-16)

I druge velike američke kompanije imale su značajan udeo u naoružavanju nemačke armije. Američki trust International Telephone and Telegraph (ITT), imao je značajan deo akcija u nemačkoj kompaniji Focke-Wolfe, koja je proizvodila avione. To je praktično značilo da je „ITT proizvodio nemačke borbene avione da bi se ubijali Amerikanci“. (Antony Sutton, Navedeno delo, str. 79)

Kada je u septembru 1939. godine Nemačka počela rat invazijom na Poljsku, kompanija „IG Farben“ je od svog američkog partnera, „Standard oila“, iz Nju Džersija, na zajam dobila „gorivo za avione najvišeg kvaliteta u vrednosti od dvesta miliona dolara.

Dva najveća proizvođača tenkova u Nemačkoj bili su „Opel“, koji je kao nemačku podružnicu gotovo u potpunosti posedovao kartel „Dženeral motors“, a kontrolisala kompanija „DŽ. P. Morgan“, i nemačka filijala američkog trusta „Ford“. (Antony Sutton, Navedeno delo, str. 35)

„…Ne samo da je uticajni sektor američkog biznisa bio svestan prirode nacizma, već je zbog svojih ciljeva pomagao naciste kad god je bilo moguće (i profitabilno), znajući da će verovatni ishod biti rat u kojem će učestvovati Evropa i SAD“. (Antony Sutton, Navedeno delo, str. 23)

Čak su i Hitlerove ideje o istrebljenju Jevreja bile poznate i onim posmatračima koje „visoka svetska politika“ nije mnogo zanimala. Hitler je već 1925. svoje namere obznanio u knjizi Mein Kampf: „Imam pravo da istrebim milione ljudi inferiornih rasa koje se množe kao štetočine“. I list „Crni odredi“, glasilo SS-a, zahtevalo je: „Iseljavanje ognjem i mačem, i stvarni i konačni kraj Jevrejstva“. (William Stevenson, „A Man Called Intrepid“, New York, 1976, p. 385)

Hitlerova armija je 1. septembra 1939. godine napala Poljsku, i taj se datum uzima kao početak Drugog svetskog rata. Međutim, malo se pominje napad koji je došao sa istoka, kada je, samo dve nedelje kasnije (16. septembra), Staljinova Crvena armija ušla u istu zemlju. Reka Visla je prirodna granica okupirane države, ugovorena u tajnoj klauzuli nemačko-sovjetskog pakta.

Nemačka armija je mnogo zavisila od naftnih resursa, a jedan od njih je bila Rumunija. Magazin „Lajf“ od 13. februara 1940. objavio je fotografiju na kojoj se vidi kako se rumunska nafta tovari u cisterne. Ispod fotografije je pisalo: „Nafta za Nemačku se prevozi cisternama American Essolube-Shell-a i British Petroleum-a iz naftnih postrojenja u blizini Ploeštija. Cisterne su obeležene znacima nemačko-američke naftne kompanije i nemačkih železnica, i voze naftu put Hamburga i Vupertala u Nemačkoj. Poslate su iz Nemačke da bi ubrzale isporuku nafte“. (Ralf Eperson, „Nevidljiva ruka“, str. 315)

Nestrpljivi Hitler je 22. juna 1941. godine povukao jedan krajnje loš potez i napao Sovjetski Savez, s kojim je do tada imao Pakt o nenapadanju. Posle ovoga, pojačao se pritisak na Vladu SAD-a da uđe u evropski sukob: „Naravno da ćemo Rusiji pružiti pomoć, koliko god budemo bili u stanju“. (Džozef Leš, „Ruzvelt i Čerčil“, str. 21; navodi R. Eperson, Navedeno delo, str. 315)

Tako je počeo čuveni američki Lend-Liz, program snabdevanja Sovjetskog Saveza velikim količinama ratnog materijala, i to na kredit.

Predsednik Ruzvelt nije uspeo da isprovocira Hitlera da napadne američku mornaricu na Atlantiku, ali je zato uspeo da izazove vojnu vladu generala Todžoa u Japanu. Tako je, 7. decembra 1941. godine, usledio „iznenadni“ japanski napad na američku pomorsku bazu smeštenu u Perl Harburu na Havajima. Sledećeg dana Ruzvelt je najzad mogao od Kongresa da zatraži da objavi rat Japanu, tvrdeći da će 7. decembar 1941. ući u istoriju kao „dan beščašća“.

Tako je 7. decembra 1941. usledio „iznenadni japanski napad“ na američku pomorsku bazu smeštenu u Perl Harburu na Havajima. Sledećeg dana Ruzvelt je najzad mogao od Kongresa da zatraži da objavi rat Japanu, tvrdeći da će 7. decembar 1941. ući u istoriju kao „dan besčašća“.

Oliver Litlton (Oliver Littleton), član Čerčilovog ratnog kabineta, u obraćanju predstavnicima Američke trgovinske komore u Londonu 24. juna 1944. godine, izjavio je sledeće:  „Vlada SAD-a je do te mere isprovocirala Japance da su bili prinuđeni da napadnu Perl Harbur. Bilo bi falsifikovanje istorije kada bismo rekli da je Amerika bila naterana da uđe u rat“. (George T. Egglston, „Roosvelt, Churchil and World War II Oposition“, Old Greenwich, 1979, p. XII-XIII)

Njegove reči potvrđuje i članak u časopisu „Inostrani poslovi“ (januar 1974), organu Saveta za inostrane odnose u Njujorku: „Japanski napad na Perl Harbur je gurnuo SAD u Drugi svetski rat, ali je Ruzveltova administracija odlučila godinu i po dana pre toga da uđe u ratni rizik sa ciljem da spreči totalitarnu dominaciju nad Evropom“. („American Opinion”, December 1980, p. 33)

Admiral Robert Tiobold (Robert Tiobold), zapovednik flote razarača u Perl Harburu, posle rata je napisao knjigu u kojoj iznosi svoje zaključke o „iznenadnom napadu“:

1. Predsednik Ruzvelt je gurao Japan u rat, a ohrabrivao ga je da počne neprijateljstva tako što je Pacifičku flotu držao u vodama Havaja, kao pozivnicu za napad;
2. Planovi da se Perl Harbur iskoristi kao mamac napravljeni su još u junu 1940. godine;
3. Rat s Japanom značio je istovremeno i rat s Nemačkom;
4. Ruzvelt, Maršal i Štark su znali za napad dvadeset jedan čas pre njegovog početka. (Robert A. Tiobold, „The Final Secret of Pearl Harbor“, Old Greenvich, 1954, p. 185)

Da su sve zakulisne igre bivale pažljivo smišljane i planirane, govori i podatak da je Eduard Setinus (Edward Setinus), državni sekretar SAD-a i član moćnog Saveta za inostrane odnose, još 1938. godine osnovao Komisiju za izučavanje problema posleratne epohe.

Dvadeset pet država svrstanih u antifašistički blok protiv Nemačke i Japana, potpisale su 1. januara 1942. godine Deklaraciju u ime buduće Organizacije ujedinjenih nacija. Ova deklaracija je sve učesnice obavezala da ne potpisuju separatno primirje ili mir. Zanimljivo je i simptomatično da je Daglas Mekartur (Douglas MacArthur), prilikom postavljenja za vrhovnog komandanta oružanih snaga na Pacifiku, imenovan „Komandantom Ujedinjenih nacija Južnog Pacifika“.

Sada su već sasvim očigledni ciljevi drugog Velikog rata:

1. Stvaranje Organizacije ujedinjenih nacija – Vlade svetske super-države;
2. Geopolitičko „sasecanje suvih grana“, to jest, istrebljenje svih naroda sa snažnim istorijskim pamćenjem i versko-nacionalnim utemeljenjem. Tu su na prvom mestu pobožni Jevreji i Poljaci, ali i pravoslavni Rusi i Srbi;
3. Širenje sovjetskog luciferijanskog komunističkog imperijalizma, najpre po pravoslavnim zemljama istočne Evrope, a zatim i po celoj Aziji i svuda gde je moguće instalirati komunističko bezakonje;
4. Rušenje monarhijskog društvenog uređenja.

Zaverenički tandem Ruzvelt-Čerčil, zaslužan za izazivanje oba svetska rata, odložio je za godinu dana (od 1943. na 1944), planiranu invaziju savezničkih snaga na Evropu. Odlaganje je dalo Sovjetskom Savezu više vremena za napredovanje sa istoka i omogućilo mu da pod svoju kontrolu stavi više evropskih zemalja koje je Staljinova armija okupirala. Tako je Sovjetima bilo omogućeno da, pod pokličem narodno-oslobodilačke borbe, silom komunizuju istočnoevropske zemlje. Senator Džozef Makarti (Joseph MacCarty) je ovu istorijsku odluku pripisao državnom sekretaru Džordžu Maršalu (Georges Marshall): „Dolazimo sada do najvažnije odluke koja je bila presudna za rat u Evropi, do Maršalove odluke da se koncentriše na Francusku, i čitavu Evropu ostavi Crvenoj armiji“. (Senator Joseph MacCarthy, „America`s Retreat from Victory“, p. 23)

O ovoj odluci, sudbonosnoj za ishod Drugog svetskog rata, predsednik Ruzvelt je ambasadoru Bulitu (William Christian Bullitt), rekao sledeće: „Imam osećaj da Staljin… želi samo da obezbedi svoju državu, i mislim, ako mu dam sve što budem mogao, a ništa ne tražim za uzvrat, da on ništa neće anektirati, i da će raditi u korist svetske demokratije i mira“. („The Conspiracy Treatens America“, „The Review of the News“, August 5, 1970, p. 21).

Da su preživeli rat, o čovekoljublju Staljinovih boljševika najbolje bi mogli da pričaju milioni rodoljubivih boraca širom istočne Evrope.

A zbog podle američko-britanske izdaje propao je i antifašistički ustanak 250.000 poljskih rodoljuba koje je u julu 1944. godine uspeo da mobiliše general Bor Komrovski (Tadeusz Bor Komrowski).

Kada su gospodari rata i mira ocenili da se komunizam dovoljno proširio po Evropi, rešili su da rat privedu kraju. Predsednik Ruzvelt i načelnik general-štaba Američke vojske u Evropi, general Dvajt Ajzenhauer (Dwight David Eisenhower, 1890-1969, republikanski predsednik SAD od 1952-60), smislili su i ostvarili nasilnu repatrijaciju tj. izručenje u otadžbinu oko šest miliona ljudi(!). Svi su oni silom su vraćeni u SSSR, gde je većina odmah po povratku mučena i pogubljena bez suda. Amerikanci su ovu nasilnu repatrijaciju nazvali „Operacija kilhol“ (Keelhaul). Reč je o kazni primenjivanoj na mornare: kažnjenik bi bio vezivan konopcem oko pojasa, a zatim provlačen kroz vodu ispod kobilice broda.

Ruski pisci Nikolaj Tolstoj i Aleksandar Solženjicin, koji su kasnije prognani iz SSSR-a, pisali su o tzv. repatrijaciji, odnosno izdaji i izručenju oko 700.000 ruskih i ukrajinskih vojnika pod komandom generala Andreja Vlasova (Andreй Andreevič Vlasov), koji su se tokom rata borili na strani Nemaca, a protiv Staljinovih komunista. Uz ovu ogromnu vojsku bila je i izbeglička nejač – više od 100.000 žena i dece. General Vlasov je svoje trupe doveo do američkih linija gde su se predali sa željom da se dobrovoljno vrate u borbu protiv komunista i zbace boljševičku vlast. Međutim, generala su obavestili da mu je dozvola za prolazak kroz američke linije odbijena, pa je svojim vojnicima izdao naređenje da se sami spasavaju kako znaju i umeju. Većina njih je prisilno vraćena u SSSR i tamo pogubljena. Sam general je pod američkom stražom sproveden i predat sovjetskim trupama. Prebačen je u Moskvu, gde je kasnije pogubljen bez suda i presude.

U istu knjigu bezčašća se upisala i britanska Vlada. Uprkos svim garancijama koje je dala,  ona je Sovjetima predala 30.000 Kozaka (sa ženama i decom) koji su bili pod vođstvom generala P. N. Krasnova (Petr Nikolaevič Krasnov).

Vinston Čerčil, premijer britanske Vlade i član triumvirata gospodara rata, bio je zadužen za operativnu finalizaciju širenja komunizma. Najbolji primer Čerčilovog bezčašća je njegova izdaja Jugoslovenske vojske u Otadžbini, odnosno vojske Kraljevine Jugoslavije.

Komandant te vojske je bio Dragoljub Mihailović (1893-1946), najpre pukovnik, a zatim general i ministar vojni. Komandant Jugoslovenske vojske nije priznao kapitulaciju Jugoslavije posle aprilskog rata 1941. godine. Pukovnik Mihailović  je sa svojim borcima  došao iz Bosne u Srbiju već 8. maja 1941. i tu, na Ravnoj Gori, ispod planine Suvobor, mobilisao veliki broj dobrovoljaca koji, kao i on, nisu priznali kapitulaciju. Uskoro je i kralj Petar II Karađorđević, koji se sa članovima izbegličke vlade nalazio u Londonu, priznao Mihailovićevu armiju kao legitimnu Jugoslovensku vojsku u Otadžbini, a samog komandanta unapredio u ministra odbrane. Jugoslovenska vojska u Otadžbini, na čelu sa sposobnim komandantom – đeneralom Mihailovićem, uskoro se pokazala kao izuzetno uspešna, pa je i britanska Vlada počela da je hvali i da joj obećava pomoć u ratnom materijalu. Engleskih obećanja je bilo mnogo, ali nijedno nije ispunjeno.

Pomoć od Engleza je dobio jedan drugi pokret otpora, koji je svoj trenutak čekao u prikrajku, sve do 1943. godine. Taj drugi pokret je nazivan partizanskim, a bio je neformalna paravojska predratne ilegalne Komunističke partije Jugoslavije. Ovu vojsku, koja se zapravo i nije borila, već čekala da se „revolucionarno“ okoristi stvarnim vojnim uspesima legitimne Jugoslovenske vojske generala Mihailovića i rezultatima nemačke okupacije, predvodio je komunista, koji je imao mnoga lažna, „konspirativna“ imena, a jedno od njih je bilo – Josip Broz Tito. Predpostavlja se da je nadimak Tito dobio po starorimskom caru Titu Flaviju, koji je 70. godine razorio Jerusalim i Solomonov hram u njemu, ali su to, isto tako, mogli biti i inicijali koji upućuju na Tajnu internacionalnu terorističku organizaciju, što je komunistička paravojska na tlu Jugoslavije uistinu i bila.

Vinston Čerčil, britanski premijer, scenarista i reditelj sloma Kraljevine Jugoslavije, i ratnog i posleratnog uterivanja komunizma, upriličio je i banditski sastanak nazvan AVNOJ (Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije). Taj banditski sabor „Ali Babe i njegovih 40 razbojnika“ održan je tokom rata – 29. novembra 1943. godine, u bosanskom gradu Jajcu, na području Nezavisne države Hrvatske. Britansko „overavanje“ komunizma u zemljama Kraljevine Jugoslavije pod nemačkom okupacijom nastavljeno je žestokim bombarderskim „misijama“ koje su počele u nedelju Vaskrsenja, 16. aprila 1944. godine, i trajale nekoliko meseci. Na bombama su bile kredom ispisane cinične čestitke na srpskom „Srećan Vaskrs“. Tada su neki gradovi, kao Leskovac i Niš u Srbiji, i Podgorica i Nikšić u Crnoj Gori, bili gotovo sasvim uništeni, a ni Beograd nije bio pošteđen. Jedan od „vojnih“ ciljeva Čerčilovih bombardera u Beogradu bilo je porodilište u blizini dvora, u Krunskoj ulici, koje je tada sasvim srušeno. Nijedna porodilja, ni tek rođena srpska beba – nisu preživeli.

Zatiranje Srba je praktično trajalo punih devet godina – od 1941. do 1950. godine. Tokom rata su ubijanje Srba vršili srbožderski krvoloci svih vrsta, a posle „oslobođenja“, krvavi posao su nastavili komunistički teroristi pod komandom njihovog doživotnog predsednika – J. B. Tita. Preciznih podataka još uvek nema, ali je, po grubim procenama, od 1944. (kada su stigli „oslobodioci“) do 1950. (kada su zacementirali svoju terorističku vlast), stradalo (najčešće bez suda i presude) nekoliko stotina hiljada srpskih rodoljuba.

Vrhunac beščašća i bezakonja mogao bi se vezati za ime američkog predsednika Harija Trumana (Harry S. Truman, 1884-1972). Za vreme rata Truman je bio Ruzveltov podpredsednik, a po Ruzveltovoj smrti (12. aprila 1945) predsednik Sjedinjenih američkih država. Ponovnim izborom 1948. predsednički  mandat mu je produžen do 1953. godine.

Kada je 1945. seo u Ruzveltovu fotelju, Truman je odmah osnovao Organizaciju ujedinjenih nacija, tj. Svetsku vladu. Četiri godine kasnije (1949) osnovao je i vojsku te vlade – Severno-atlanski pakt ili NATO alijansu.

Iste godine (1949) Truman je uterao komunizam u najmnogoljudniju zemlju na svetu – Kinu, tako što je tajno pomagao komunističke bandite Mao Ce Tunga (1893– 1976) i Ču En Laja (1898-1976). Sledeće godine Truman je izazvao Koreanski rat da bi stvorio dve države – Severnu (komunističku) i Južnu Koreju.

Međutim, vrhunac Trumanovog iluminatskog bezakonja predstavlja odluka da se, prvi put u istoriji ratovanja, upotrebi nuklearna bomba. Japanci su nudili potpisivanje kapitulacije još 14. februara 1945. ali je Džordž Maršal, glavnokomandujući Američke armije, jasno stvaio do znanja da ne veruje u japanske mirovne ponude. Zato je prva nuklearna  bomba, bačena 6. avgusta na japanski grad Hirošimu, koja je tada imala oko 300.000 stanovnika. Povodom ovog „podviga“ predsednik Truman je izjavio da je to „najveća stvar u istoriji“.  (John Toland: „My God, What Have We Done“, „Look“, September 22, 1970, p. 53)

Procenjuje se da je, prvo pod bombama, a zatim od posledica zračenja, život izgubilo više od 200.000 civila svih uzrasta!

Odluka da se baci i druga bomba na neki od japanskih gradova (ovoga puta odabran je Nagasaki) doneta je lako: „Nije održan nijedan sastanak na vrhu, niti se raspravljalo o neophodnosti druge bombe. Nije ni pokušano da se prosudi da li će prva bomba ili ulazak SSSR-a u rat protiv Japana (8. avgusta 1945) ubrzati njegovu predaju“. (Isto, strana 54)

Dok su trajala nagađanja o tome zašto je ratni štab predsednika Trumana odabrao baš Hirošimu i Nagasaki kao ciljeve nuklearnog bombardovanja, pošto ni u jednom od njih nije bilo vojnih postrojenja ili baza, istoričar Rouz Martin nudi sledeće objašnjenje: „Hirošima i Nagasaki su bili… centri domaćeg stanovništva hrišćanske vere“. (Rose Martin: „Selling of America“, Santa Monica, 1973, p 46)

Iluminatski bezakonici su u proleće 1999. godine odabrali pravoslavne Srbe da na njihovoj nejači isprobavaju tzv. „pametne bombe“ sa osiromašenim uranijumom. Globalistička zavera menja dlaku – ali ćud nikada.

Kad je reč o ovom sravično moćnom, smrtonosnom oružju, podsetimo da je SSSR od Ruzveltove vlade još 1943. godine, u okviru tzv. Lend-Liz programa, dobio materijal i planove za izradu nuklearne bombe. Major Džordž Rejsi Džordan (Georges R. Jordan) je bio američki oficir zadužen za prebacivanje Lend-Liza preko vazdušne baze u Grejt Folsu, država Montana. Tamo su avioni tovareni prenosivom robom, zatim su preletali do Ferbanksa na Aljasci, gde su ih preuzimali sovjetski piloti. Po prirodi radoznao, major Džordan je više puta otvarao različite pošiljke i sanduke, i u njima nalazio dokumenta sa rečima koje tada nije razumevao: uranijum, ciklotron, proton, neutron, kobalt i plutonijum. Otkrio je i izveštaje iz Ouk-Ridža, „Menhetn distrikta“, koji su sadržali fraze kao – „energija proizvedena fisijom“. Kasnije je doznao da su u Ouk Ridžu, država Tenesi, američki naučnici razvijali planove za izradu nuklearne bombe – čuveni projekt „Menhetn“. Značaj ovih otkrića major Džordan je shvatio tek 1949. godine kada je SSSR izveo svoju prvu nuklearnu probu. Tada je oficir rešio da objavi svoja otkrića u knjizi ratnih sećanja pod naslovom „Iz dnevnika majora Džordana“. (Los Anđeles, 1965)

Džejms Ruzvelt (James Roosevelt), sin predsednika Ruzvelta i čovek kome se može verovati, potvrdio je svedočenja i tvrdnje majora Džordana memoarskim romanom „Porodične stvari“. (James Roosvelt, „A Family Matter“,1980)  

U romanu se detaljno opisuje kako je F. D. Ruzvelt, ratni predsednik SAD-a, u tajnosti doneo hrabru odluku da rezultate projekta „Menhetn“ podeli sa Sovjetima.

Nameće se pitanje: Zašto je vlada SAD-a dala Sovjetima planove i materijal za nuklearnu bombu?

Odgovor je ponudila Rouz Martin: „Dok ne dođe vreme međunarodne kontrole nuklearne energije, stalno će biti  podizanja pretnji nuklearnim uništenjem koje stvara atmosferu stalne krize neophodne u cilju opravdanja kenzijanske politike trošenja“. (Rose Martin, „Fabian Path“, p. 354; „Kenzijanska politika trošenja“ se odnosi na ekonomsku politiku Džona Majnarda Kejnsa (John Maynard Keynes), boljševičkog savetnika predsednika Ruzvelta.)

Trumanove nuklearne bombe bačene na hrišćanske gradove u Japanu predstavljale su veliko finale Drugog svetskog rata, čiji je rezultat – više od 50 miliona mrtvih, od toga 23 miliona u uniformi. Većina je umrla stravičnom smrću.

Nameće se novo pitanje: ko je, kao stvarni pobednik, imao koristi od ovog, dosada najvećeg rata?

U jednom od zvaničnih izveštaja, američki general Albert K. Vedemajer (Albert C. Wedemeyer) je napisao sledeći zaključak: „Staljin je imao nameru da stvori pogodne uslove za ostvarenje komunističkih ciljeva širom Balkana i istočne Evrope. On je iz rata izašao kao jedini pobednik. Mi (saveznici) osigurali smo razvoj neprijateljskoje, opasnije i gramzivije sile nego što je to bila nacistička Nemačka. Sile koja je porobila više ljudi nego što smo mi oslobodili“. (Albert C. Wedemeyer, „Wedemeyer`s Reports“, p. 92)

Britanski premijer Vinston Čerčil, poverenik Zavere koji je na istorijsku pozornicu stupio još u Prvom velikom ratu, održao je govor u Britanskom domu lordova 22. decembra 1959. godine povodom 80-godišnjice rođenja Josifa Staljina.

U nadahnutoj besedi koja je objavljena u „Enciklopediji Britanika“, ser Čerčil hvali svog „ratnog druga“ biranim rečima: „Velika je sreća za Rusiju bila što je u godinama teških iskušenja na njenom čelu bio nepokolebivi vojskovođa  J. V. Staljin… Staljin je bio čovek neobične energije, neobične erudicije, nesalomive volje, oštar, žestok, nepoštedan kako u poslu, tako i u razgovoru. Bio je čovek kome čak i ja, koji sam vaspitavan u Britanskom parlamentu, nisam uspevao da se suprotstavim… Svoje govore Staljin je pisao isključivo sam. Iz njegovih dela izbija divovska snaga. Ta snaga je tolika da se on pokazao neponovljivom ličnošću među rukovodiocima svih vremena i naroda… Staljin je pri susretu ostavljao veličanstven utisak… Kad je on ulazio u dvoranu gde su se održavale sednice na Jalti, svi smo kao po komandi ustajali, i da stvar bude čudija, držali smo ruke priljubljene uz šavove… Bio je neprevaziđen majstor koji je umeo da proanalizira i u najtežim trenucima puteve izlaska iz najbezizlaznijih situacija… Bio je to čovek koji je neprijatelja uništavao rukama svojih neprijatelja, primoravši čak i nas, koje je nazivao imperijalistima, da ratujemo jedni protiv drugih. Bio je čovek bez primera u svemu. On je primio Rusiju sa drvenom ralicom, a ostavio je snabdevenu nuklearnom energijom. No, ma šta se govorilo o njemu, ličnost kao što je on, istorija i narod nikad ne zaboravljaju“.

Neće zaboraviti ni svi, čudom preživeli, potomci onih desetina miliona pravoslavnih novomučenika (muževa, žena, dece i staraca), koji su u Staljinovim logorima širom Sibira i drugde, na najsuroviji način ubijani.

A što se ostavštine tiče, Staljinov „ratni drug“ Čerčil namerno izbegava da prizna od koga je boljševički vođa dobio nuklearnu bombu; uostalom, Čerčil je celog života cinično isticao: „Ako se činjenice ne slažu sa onim što tvrdim, utoliko gore po činjenice“.

Princ Mihail Strudza, bivši ministar inostranih poslova Kraljevine Rumunije, u svojoj knjizi Samoubistvo Evrope, iznosi mišljenje slično vedermajerovom: „Drugi svetski rat… je trebalo da donese samo jednog pobednika… međunarodni komunizam otelotvoren u sovjetskoj Rusiji“. (Mihail Strudza, „The Suicide of Europe“, Boston, Los Angeles, 1966, p. 68)

Iz ovog sažetog prikaza prikrivenih tokova istorije Drugog svetskog rata jasno se pokazuju plan i ciljevi globalne iluminatske zavere; ovim ratom ostvareni su glavni ciljevi apokaliptične „Zvijeri iz bezdana“:

1. Rušenje preostalih prestola;
2. Instalacija bogobornog komunizma u državama i narodima snažnog istorijskog i hrišćanskog utemeljenja (kao što su npr. Poljaci i Srbi).

Po okončanju rata Zavera je nastavila da smišlja i planira metode globalne ekonomsko-političke kontrole čitavog čovečanstva, sada u mirnodopskim uslovima – do nekog budućeg rata koji vazda priprema u potaji.