Експлозија која се пре 40 година, 26. априла 1986. године, 28 минута иза поноћи, догодила у нуклеарној електрани Чернобиљ у Украјини и данас се сматра највећом нуклеарном катастрофом у историји.
До несреће у нуклеарној централи у Чернобиљу дошло је у четвртом реактору. У експлозији је кров централе тежак две тоне одлетео у ваздух, због чега се радиоактивни материјал од осам тона помешао с атмосфером. У несрећи је на лицу места погинула 31 особа. Прва жртва у Чернобиљу био је Валериј Кодемчук, радник који је пратио рад водених пумпи.
Катастрофа се догодила током тестирања могућности парне турбине да напаја пумпе за напојну воду у случају потребе, односно уколико истовремено дође до прекида напајања и пуцања цеви за расхладну течност. Потом је уследио пожар у језгру реактора који је трајао до 4. маја 1986. године током којег је дошло до ширења радиоактивности по СССР-у и Европи.
Отровни плин који се појавио након експлозије утицао је на Украјину, Русију, Белорусију и један део европских земаља. Отровни облаци након десет дана стигли су до САД-а, Канаде и Јапана.
Према подацима Светске здравствене организације, 600.000 људи на подручју од 30 километара од места несреће, било је изложено високој дози радијације.
Експлозија
У граду Припјату у којем је живела већина радника Чернобиља све је било мирно, као и око саме нуклеарке. Прошла је поноћ. Тада се зачула експлозија која је звучала као пробијање звучног зида. Тло се затресло, погодио их је ударни талас, а они су у шоку посматрали како се из уништене нуклеарке диже црни дим, а крхотине свега лете ваздухом. Након што се рашчистио дим велики ступ светла кренуо је у висине и нестао у облацима.
Осетљиво и необично фосфоресцирање настало је због радиоактивне јонизација ваздуха, што је био готово сигуран знак да је нуклеарни реактор отворен. Око 30 радника и чланова служби који су изашле на терен погинули су од активне радијације и болести изазваних њима убрзо након експлозије. Испод леда се почела отапати најопаснија ствар на свету и животи људи који су радили и живели у близини промењени су завијек. Данас је Припјат језив град духова, са огромним вртићима, напуштеним кућама и спортским халама које пропадају, проглашен превише радиоактивно опасним за људски живот најмање наредних 24.000 година.
А размере катастрофе изашле су далеко из граница Припјата.
Радијација
Радијација је убица без мириса и боје, са способношћу да проструји кроз тело и разори га на ћелијском нивоу, неповратно оштећујући ДНК. Када је у априлу 1986. године експлодирао реактор број четири у нуклеарној електрани Чернобиљ, крхотине су емитовале зрачење од 10.000 рендгена на сат, што је смртоносна доза за свакога ко би се налазио у близини само неколико минута. Процењује се да је експлозија ослободила најмање 400 пута више радиоактивних материја од бомбе коју су Сједињене Америчке Државе бациле на Хирошиму у Јапану 1945. године.
Ватрогасци су 26. априла поднели највећу жртву, упијајући незапамћене количине отрова док су се борили са огромним пламеном најразорније нуклеарне несреће у историји. Док се гигантски радиоактивни облак ширио светом. инфицирајући 40 одсто Европе и досежући чак до северне Африке и Северне Америке, једна жена нашла се у самом оку олује.
Марија Проценко – весник смрти
Марија Проценко, одевена само у блузу, сукњу и сандале, била је лично одговорна за организацију масовне евакуације 45 000 цивила из Припјата, празнећи разорени, тада совјетски град, од сваког знака живота. Претходно је била главна архитектица града, с љубављу пројектујући насеља за младе породице, али је у делићу секунде постала нека врста весника смрти, бришући цивилизацију коју је помогла да се створи, пише „Дејли мејл“.
– Први пут у животу, нисам градила град, већ сам га заувек сахрањивала – рекла је Проценкова, присећајући се размера уништења за нови документарац „Националне географије“ који је доступан за стримовање на платформи Дизни . Ово, додаје она, није само несрећа коју је изазвао човек, то је катастрофа која је сломила животе хиљада људи.“
Евакуација дошла прекасно
Власти тадашњег Совјетског савеза су покушале да прикрију несрећу, због чега је становништво из оближњех Припјата евакуисано тек наредни дан. Два милиона становника Кијева није обавештено, упркос опасности.
Остатак света за катастрофу је сазнао тек након што је у Шведској откривено појачано радиоактивно зрачење.
До 11 сати ујутру, дан након експлозије, најављена је масовна евакуација становника Припјата, заказана за 14 часова, али је до тада већ било касно.
Неки од становника који су живели најближе електрани већ су примили унутрашње дозе радијације у штитној жлезди отприлике 37.000 пута више од дозе рендгенског снимка грудног коша, након удисања радиоактивног материјала и конзумирања контаминиране хране.
Непосредно након несреће, рак штитне жлезде био је нарочито распрострањен у Белорусији, Украјини и Русији, са 5.000 дијагностикованих случајева међу онима који су у тренутку изложености били деца и адолесценти.
Проценкова није носила никакву заштитну опрему док је предводила огромну операцију евакуације, стојећи на мосту са погледом на град док је 1.500 аутобуса преузимало породице, кварт по кварт. Целе ноћи је остала будна, израђујући детаљне мапе које су јој омогућиле да овај огроман задатак изврши са тактичком прецизношћу, не остављајући никога иза себе у индустријској пустоши.
– У 14 часова стигао је први аутобус… Стајала сам тамо у блузи и сукњи, са сандалама на босим ногама. Нисам имала никакву заштиту – рекла је у документарцу.
Само дебели слојеви олова или масивни бетонски блокови могли би да је заштите од контаминације.
– Сав тај радиоактивни прах се дизао и падао по мојим босим стопалима и ногама. Зато су ме толико сврбеле. Можете ли да замислите колико је радиоактивне прашине летело са тог места у том тренутку? – наводи она.
Prevod je ograničen na 10K za registrovane članove. Vi ste imali 11K.
– Први пут у животу, нисам градила град, већ сам га заувек сахрањивала – рекла је Проценкова, присећајући се размера уништења за нови документарац „Националне географије“ који је доступан за стримовање на платформи Дизни . Ово, додаје она, није само несрећа коју је изазвао човек, то је катастрофа која је сломила животе хиљада људи.“
Евакуација дошла прекасно
Власти тадашњег Совјетског савеза су покушале да прикрију несрећу, због чега је становништво из оближњех Припјата евакуисано тек наредни дан. Два милиона становника Кијева није обавештено, упркос опасности.
Остатак света за катастрофу је сазнао тек након што је у Шведској откривено појачано радиоактивно зрачење.
До 11 сати ујутру, дан након експлозије, најављена је масовна евакуација становника Припјата, заказана за 14 часова, али је до тада већ било касно.
Неки од становника који су живели најближе електрани већ су примили унутрашње дозе радијације у штитној жлезди отприлике 37.000 пута више од дозе рендгенског снимка грудног коша, након удисања радиоактивног материјала и конзумирања контаминиране хране.
Непосредно након несреће, рак штитне жлезде био је нарочито распрострањен у Белорусији, Украјини и Русији, са 5.000 дијагностикованих случајева међу онима који су у тренутку изложености били деца и адолесценти.
Проценкова није носила никакву заштитну опрему док је предводила огромну операцију евакуације, стојећи на мосту са погледом на град док је 1.500 аутобуса преузимало породице, кварт по кварт. Целе ноћи је остала будна, израђујући детаљне мапе које су јој омогућиле да овај огроман задатак изврши са тактичком прецизношћу, не остављајући никога иза себе у индустријској пустоши.
– У 14 часова стигао је први аутобус… Стајала сам тамо у блузи и сукњи, са сандалама на босим ногама. Нисам имала никакву заштиту – рекла је у документарцу.
Само дебели слојеви олова или масивни бетонски блокови могли би да је заштите од контаминације.
– Сав тај радиоактивни прах се дизао и падао по мојим босим стопалима и ногама. Зато су ме толико сврбеле. Можете ли да замислите колико је радиоактивне прашине летело са тог места у том тренутку? – наводи она.
Нико није схватао размере трагедије
У том тренутку нико још није могао да схвати размере трагедије. Дечаци и девојчице играли су се заједно на улици док су чекали конвоје који ће им спасити живот, не схватајући да евакуација није привремена и да се можда више никада неће видети. Многи нису стигли ни да се опросте пре него што су заувек нестали из живота једни других, претварајући се из комшија у избеглице једним јединим путовањем.
– Евакуисали смо скоро 45.000 људи. Без панике и буке, евакуисали смо цели град – рекла је Проценкова.
И даље је прогања сећање на једну жену која ју је непомично посматрала кроз прозор аутобуса док је била отргнута од своје заједнице.
– Није ме само гледала, окретала је главу пратећи ме погледом. Било је нешто у њеном лицу, као да је изнутра вриштала: Шта је ово?! Где идем?! – сећа се она.
Последице које трају деценијама
Упркос експлозији у раним јутарњим сатима 26. априла, живот у граду је у почетку текао нормално. Деца су се играла напољу, родитељи обављали свакодневне обавезе, несвесни да се налазе у центру нуклеарне катастрофе.
– Ноћ је била ведра, топла и тиха. Становници су мирно спавали и још ништа нису знали о несрећи – рекла је Проценкова.
Када је добила задатак да води евакуацију, ни она није у потпуности разумела размере катастрофе, али је знала да мора да обави посао.
До 18 часова… практично смо евакуисали цело становништво града. За свега неколико сати, све је било завршено, и Припјат више никада није био исти. Град је постао празан… ниједно светло није горело… деловало је језиво – испричала је она.
Процењује се да ће бити потребно да прође више од 3.000 година да би Припјат поново био безбедан за живот и становање.
Катастрофа у Чернобиљу није била догађај ограничен на један дан, већ је заувек променила животе стотина хиљада људи широм света. Истраге су касније закључиле да су за експлозију одговорни лоши сигурносни протоколи у дизајну електране и недовољно обучено особље, што је довело до тога да експлозија одбаци челични поклопац реактора тежак 1.000 тона или тежине три путничка авиона боинг 747.
У недељама и месецима након несреће, хиљаде ватрогасаца, инжењера, војника, полицајаца, рудара, чистача и медицинског особља, познатих као ликвидатори, послати су на место катастрофе како би обуздали пожар и топљење језгра.
Око 680.000 војника, стручњака и добровољаца учествовало је у санирању последица несреће, а међу њима је било и 14 новинара, од којих је осморо преминуло.
У Белорусији је до 2008. године регистровано 40.049 ликвидатора оболелих од рака, као и још 2.833 у Русији.
У Украјини је здравствено стање радника драстично опало: 1988. године 68 одсто се сматрало здравим, док је 26 година касније само 5,5 одсто остало у добром физичком стању.
Док је помагала становницима да побегну, Проценкова није имала представу да се излаже смртоносном нивоу радијације.
-У том тренутку не само да се нисам плашила, већ о томе уопште нисам ни размишљала – рекла је.
Тек након катастрофе сетила се како је сатима била изложена токсичним падавинама у близини Црвене шуме, удишући безброј честица контаминиране прашине док су конвоји пролазили.
– Радијација не прави буку као експлозије бомби. Не пече као ватра. Нема мирис. Не осећате је одмах, убија тихо, полако. И уопште немате свест да сте у опасности – истиче Проценкова.
Након евакуације развила је упоран кашаљ, главобоље, сувоћу у устима и интензиван свраб у ногама, али и даље није схватала да је вероватно примила значајну дозу радијације“
Данас, у 80. години, и даље живи са дугорочним последицама катастрофе, пише Глас Српске.
– Више немам 40 година… моје здравље више није као некада… све као последица изложености радијацији – рекла је Проценкова.
