Rusija se od samog početka svog postojanja sa uspehom koristila obaveštajnm iskustvom svojih prethodnika i suseda. Izvori informacija su mogli biti – a po svemu sudeči su i bili, domaće i inostrane diplomatske misije, trgovci koji su karavanima dolazili u Kijev a iz Kijeva putovali po čitavoj Evropi, Varjazi u državnoj službi, koji su se stalno kretali po istočnoevropskim prestonicama i, najzad, obično stanovništvo.
Nije isključeno da su podatke u Kijev dostavljale i arapske uhode; kalifat je bio zainteresovan za slabljenje Konstantinopolja. Ruski demarš je za njih bio neverovatno povoljan, mada su Rusi u ovoj kombinaciji rešavali svoje sopstvene vojnostrateške zadatke.
Napad na Vizantiju
Analognu vojnu operaciju protiv Vizantije izveo je kijevski knez Oljeg 47 godina kasnije.
I opet je pohod bio vrlo konspirativan, dobro pripremljen i obezbeđen, za ono vreme prvoklasnim, informacijama. Oljeg se pod zidinama Konstantinopolja pojavio onda kada je vizantijska vojska pod vođstvom Himerija ponovo otišla na istok, da ratuje sa Arapima; iskoristivši ovo, lider provincijskih intelektualaca Andronik Duka podigao je ustanak protiv centralne vlasii.
Pobunjenike je u tajnosti podržavao i konstantinopoljski patrijarh. U suštini, Oljeg je na svojih dve hiljade lađa prispeo u nezaštićenu, smutnjama razdiranu prestonicu, odlično znajući situaciju u Konsiantinopolju.
Napad „konjima i lađama“
Dileme za profesionalca ovde ne može biti: knez je raspolagao obaveštajnim ,,aparatom“ koji je savršeno funkcionisao i koji ga je, osim vojnim, snabdevao još i važnim političkim informacijama.
Oljeg je na Konstanlinopolj krenuo ,,na konjima i na lađama“ – kneževi pešadijski odredi išli su na vizantijsku prestonicu preko Bugarske, jedne od najjačih država u tadašnjoj istočnoj Evropi, na čijem čelu je slajao znameniti državnik i vojskovođa Simeon Veliki. Bugarska je za vreme Simeona vodila dugogodišnje ratove sa Vizantijom, potkrepljujući mačem svoje političke, teritorijalne i trgovačkc pretenzije.
Savezništvo Bugara i Rusa
Dve slovenske zemlje su, po logici stvari, morale da postanu prirodni saveznici u borbi protiv Vizantije. Bugari ne samo da su Rusima omogućili pristup zidinama Konstantinopolja, nego su im dali i sve raspoložive informacije o protivniku.
OLJEG je izveo opsadu u suštini nezaštićene prestonice, vojevao po njenoj okolini i uzeo ogromnu dobit. A što je najvažnije, uspeo je da, bez posebnog vojnog napora, samo uz stoprocentno iskorišćene obaveštajne informacije, sklopi za Rusiju izvanredno povoljan mirovni ugovor.
Vizantija se obavezala da Rusiji plaća godišnji danak, dala joj je značajnu vojnu kontribuciju, primila na izdržavanje ruske diplomate, tretirajući ih na isti način kao i diplomate drugih zemalja i stavivši im na raspolaganje prevozna sredstva i telohranitelje. Prema tom dogovoru, posebno povoljan status stekli su ruski trgovci; bile su im obezbeđene posebne olakšice kao oslobađanje od trgovinskih taksi.
Igorov pohod na Vizantiju
Igorov pohod na Vizantiju počeo je u leto 941, i tom prilikom je Rusija raspolagala dovoljnom količinom informacija o stanju stvari u imperiji; najbolja vizantijska armada od 40.000 ljudi ponovo je ratovala sa Arapima.
I iznova su arapski i ruski „vojni faktori“ delovali sinhrono, što govori o ispravnom dejstvu. kako ruske obaveštajne službe, tako i diplomatije.
Iznenadni napad se, međutim, nije odigrao. Tek što se ruska vojska pojavila u dolinama Dnjepra, prema Konstantinopolju su pojurili upozoravajući signali.
Glavni tok informacija krenuo je kada se Igorova vojska pojavila u vidokrugu Bugara. Letopisac to ovako opisuje: „ I poslaše Bugari vest caru (vizantijskom imperatoru ) jako ide Rus na Carigrad skedijama (lađama.) od 10 tisušća“.
Dobra odbrana Grka
U momentu kada je Igor prišao Konstantinopolju, blagovremeno izvešteni Grci su uspeli da formiraju impresivne odbrambene redove. Nekoliko meseci su u blizini Konstantinopolja, na obalama Male Azije, vođene žestoke kopnene i pomorske bitke, što je rezultiralo uništavanjem ruske vojske i flote.
Samoljubivi kijevski knez nije želeo da odloži oružje. Rat se nastavljao. Kroz tri godine Rusija je prikupila nove snage i krenula sa vojskom na jug.
Kao ispomoć behu unajmljeni Pečenezi. I opet je, kao i pre tri godine, vizantijska obaveštajna služba sve precizno odradila. Letopis o tome izveštava: ,,To čuvši Korsunci (žitelji Hersonesa) poslaše k Ramanu (vizantijskom imperatoni) govoreći: „Iđu Rusi bezbrojnim korabljama, pokrile jesu more korablje (lađe)… Tako i Bugari vest poslaše govoreći: „Idu Rusi i najmili jesu sebi Pečenege“.
Okončanje borbe mirom
Ipak, ne želeći da dalje iskušavaju sudbinu, Grci su odlučili da stvar okončaju mirom: Igoru u susret uputili su izaslanstvo koje ga je dočekalo na prilazu Dunavu. Mirovni pregovori završeni su novim rusko-vizantijskim dogovorom 944. godine.
Kao što se vidi, Rusi su sredinom X veka uspešno ovladali veštinom političkog i vojnog obaveštavanja, stalno se koristeći njenim dostignućima u svojoj spoljnopolitičkoj i vojnoj praksi. Razvoj događaja koji je sledio obogatio je tu praksu, šireći front delovanja i usavršavajući ono što danas nazivamo kanalima informacija.
IGORAV sin, knez Svjatoslav, ozbiljno se zanimao pitanjima obaveštajne službe. Iako je bio nesumnjivo hrabar i u vojnim stvarima iskusan čovek, on je svoje legendarno „Idem na Vi!“ izgovarao tek pošto bi prikupio komplelne informacije o protivniku.
Poznato je da je svoj pohod protiv Hazara sredinom šezdesetih godina X veka temeljno pripremio, a potom i sjajno izveo, neprilazeći hazarskoj prestonici uobičajenim, južnim putem, nego kroz severne šume, preko zemlje Vjatiča; najpre je naneo udarac hazarskom savezniku, Volžanskoj Bulgariji, pa se tek onda spustio niz Volgu i razbio vojsku hazarskog kagana.
Ovakva operacija morala je imati odličnu informacijsku podršku
Vlast se usavršavala. Usavršavali su se i umnožavali i oblici i metode obaveštavanja, razgranavao se i specifični ,,arsenal“. Tako je u XI veku, posle pokrštavanja Rusije, Vizantija počela da u Kijev upućuje svoje mitropolite. Kako istorija svedoči, sveti oci su bili aktivni dostavljači najdragocenijih strateških informacija za konstantinopoljsku vladu.
Sa svoje strane i Rusija je pozivala u službu i rasejavala po svojim zemljama različita stepska plemena i preko njih „držala vezu“ sa stepom, kontrolišući kretanja pečeneških, a docnije i polovačkih hordi. U XI veku kijevski dvor postaje žiža širokih međunarodnih veza.
Na njemu su vazda boravila različita inostrana poslanstva, a ruski izaslanici su odavde upućivani u evropske prestonice stižući i do samog Rima. U vreme Jaroslava Mudrog na ruskom dvoru su s vremena na vreme boravile titulisane izbeglice iz Norveške, Engleske, Mađarske, maštajući o tome da povrate izgubljene krune.
Tu su se neprestano tiskali i trgovci sa svih strana sveta. Svi su ovi ljudi mnogo znali, samo je bilo potrebno uzeti od njih neophodne informacije i valjano ih proanalizirati. Pregled činjenica ruske istorije pokazuje da Rusiji nije nedostajalo razboritih analitičara. Sa svoje strane, po svetu su se otiskivali i ruski trgovački karavani koji su, razume se, izvršavali i delikatne zadatke poverljivog tipa.
Istorija svedoči
Drevna Rusija se izvrsno orijentisala u spoljnoj situaciji koja ju je okruživala i u mreži velike evropslke i istočne politike, spretno odabirući vreme za svoje vojne i diplomatske poduhvate i temeljno ih obezbeđujući.
Stotine, a možda i hiljade neznanih izaslanika, glasnika, obaveštajaca i trgovaca-informatora obavljali su usrdno i pomno svakodnevne delatnosti, pomažući kneževima u određivanju spoljnopoiltičkog kursa, otkrivajući uzvratne ,,poteze“ mirnih i ne tako mirnih suseda, osiguravajući bezbednost ruskih zemalja.
