Kobnog 29. maja, nakon herojske odbrane, poslednji stanovnici pravoslavnog carstva koje je živelo preko hiljadu godina su pali. Ovo carstvo, koje je povezalo antičku istoriju sa savremenim vremenom, udarilo je temelje današnjoj kulturi i evropskoj civilizaciji i bilo je pravoslavno tokom celog svog postojanja. Sudbina Konstantinopolja i naša ostala je ispletena uzročno-posledičnom vezom. Poslednji vizantijski vladar, Konstantin XI Paleolog Dragaš, bio je sa majčine strane poreklom Srbin, jer mu je majka bila Jelena, kao i prvom caru i osnivaču Vizantije.
Vizantijsko carstvo, naslednik Rimskog carstva, bilo je kolevka pravoslavnog hrišćanstva i kulturni most između Istoka i Zapada. Njegovo kulturno nasleđe ostavilo je neizbrisiv trag u istoriji, umetnosti, arhitekturi i literaturi. Vizantijska umetnost i arhitektura, sa svojim mozaicima i ikonama, oblikovale su estetiku pravoslavnih crkava širom sveta. Carigrad, današnji Istanbul, bio je srce Vizantije, mesto gde su se susretale trgovačke putanje i kulturni uticaji, stvarajući jedinstvenu sintezu tradicija.
Vizantijsko carstvo je takođe imalo veliki uticaj na razvoj i širenje pravoslavnog hrišćanstva. Njegova misionarska delatnost, posebno kroz delo svetih braće Ćirila i Metodija, koji su stvorili ćirilično pismo, omogućila je širenje vere i pismenosti među slovenskim narodima. Vizantijska teologija i filozofija imale su dubok uticaj na pravoslavnu doktrinu, a njene eklisijastičke strukture postale su model za mnoge pravoslavne crkve.
„Bio je utorak, 29. maj 1453. godine, praznik Svete Teodosije!
Crni dan koji nikada nije trebalo da svane!“ pic.twitter.com/v1nhH8BsEJ— Sevastokrator (@Sevastokrator3) May 29, 2024
Pad Carigrada 1453. godine, pod osmanskom opsadom, predstavlja kraj jedne ere i početak nove. Iako je Vizantijsko carstvo nestalo, njegovo kulturno nasleđe je preživelo i nastavilo da oblikuje svetsku istoriju. Carigrad je i dalje živ u sećanju kao mesto gde se istorija prepliće sa legendom, a njegov duh i dalje inspiriše umetnike, pisce i istoričare. Na današnji dan, pre 571 godinu, posle duge i iscrpljujuće opsade, osmanske snage pod vođstvom sultana Mehmeda II osvojile su Konstantinopolj, poslednje uporište Vizantijskog carstva. Ovaj istorijski trenutak nije samo simbolizovao pad jednog carstva, već i promenu moći u regionu, sa dugotrajnim posledicama za celu Evropu i hrišćanski svet.
Vizantijsko carstvo, naslednik Istočnog rimskog carstva, bilo je vekovima centar pravoslavlja i grčke kulture. Njegova prestonica, Konstantinopolj, bila je grad veličanstvene arhitekture, umetnosti i obrazovanja, poznat po svojim monumentalnim zdanjima kao što je Aja Sofija. Međutim, tokom 14. i 15. veka, Vizantija je postepeno slabila pod pritiskom osmanskih osvajanja i unutrašnjih sukoba. Poslednji vizantijski car, Konstantin XI Paleolog, uprkos hrabroj odbrani i pomoći malog broja stranih vojnika, nije uspeo da održi grad pod svojom kontrolom.
Opsada Konstantinopolja trajala je od 6. aprila do 29. maja 1453. godine. Osmanska vojska, koja je brojala oko 80.000 vojnika, bila je tehnološki naprednija, uključujući i korišćenje topova za razaranje gradskih zidina. S druge strane, vizantijski branioci, kojih je bilo samo oko 7.000 do 8.000, pokazali su izuzetnu hrabrost i odlučnost. Na kraju, prekojačani i iscrpljeni, nisu mogli da izdrže konačni napad osmanskih snaga. Na dan kada je istorija zadrhtala, 28. maja, pod vedrim nebom, scena je bila postavljena za jedan od najznačajnijih okršaja u istoriji. Turski vojnici, koristeći dan odmora da se pripreme za konačni juriš, bili su u kontrastu sa hrišćanskim braniocima koji su bili nemoćni da preduzmu bilo kakvu akciju. Sultan Mehmed II, sa strateškom preciznošću, izdao je naređenje za napad u rane jutarnje sate, dok su zvuci ratnih pokliča, bubnjeva i truba odjekivali, najavljujući početak sudbonosne bitke. Hrišćani, svedoci nadireće vojske, mogli su samo da zvone u zvona upozorenja, dok su muškarci sposobni za borbu zurili u neprijatelja, a žene su hrabro pomagale u jačanju odbrane.
Sultanova taktika bila je jasna: iscrpljivanje neprijatelja pre konačnog udarca. Bašibozuci, neredovna vojska sastavljena od avanturista i čak hrišćana koji su se borili za obećanu platu i plen, poslati su prvi u napad. Opremljeni krivim sabljama, praćkama i arkebuzama, ova nepouzdana vojska bila je prva linija sultanove strategije. Iako su se suočili sa problemima zbog svoje brojnosti i nedostatka hrabrosti nakon prvih neuspeha, bili su podstaknuti sultanovim ljudima sa bičevima da nastave napad.
Hrisovulja sa svojeručnim potpisom Konstantina XI Paleologa Dragaša,poslednjeg vladara Romeja,ispisanim crvenim mastilom; Konstantin u Hristu Bogu pravoverni car i samodržac Romeja Paleolog.(grč. Κωνσταντίνος ο εν Χριστώ τω Θεώ πιστός βασιλεύς και αυτοκράτωρ Ρωμαίων ο Παλαιολόγος). pic.twitter.com/oF0hPBkUfU
— Vučko Kurjački (@Vucko_Kurjacki) February 12, 2023
Borba je bila žestoka, posebno u dolini rečice Likos, gde su se bašibozuci suočili sa uvežbanim braniocima. Nepregledne mase napadača su se gurali i smetali jedni drugima, dok su branioci koristili svoju uvežbanost i stratešku prednost. Neki napadači su pokušavali da se povuku, ali većina je uporno nastavljala napad, penjući se uz lestve samo da bi bili obarani kamenjem od strane branilaca. Nakon dva sata borbe, sultan je naredio povlačenje, ali je bašibozuk već ispunio svoju ulogu i iscrpeo branioce. U trenutku kada su se branioci počeli konsolidovati, usledio je novi talas napada, ovog puta predvođen anadolijskim trupama iz Ishak pašine armije, signalizirajući novu fazu u bitci koja je oblikovala tok istorije. istorija je često pisana krvlju i čelikom. Tako je bilo i te sudbonosne noći kada je Urbanov top, sa svojim gromoglasnim ehom, najavio početak kraja za palasidu koja je vekovima čuvala grad od osvajača. Tri stotine Anadolaca, vođeni obećanjem plena i slave, uzviknuli su u trijumfu, ali njihova radost bila je kratkotrajna. Car, uz pomoć svojih vernih branilaca, uspeo je da ih opkoli i poubija, prekinuvši napad i vrativši nadu u srca svojih ljudi.
Obnova palaside bila je samo privremeno rešenje, jer su se na obzoru već nazirali novi izazovi. Sultanova obećanja o velikoj nagradi za vojnika koji prvi probije kroz branike, donela su novi talas neprijatelja. Janičari, elitni rod sultanove vojske, krenuli su u napad uz ratničku muziku koja je, kao mračna simfonija rata, odjekivala između pucnjeva topova. Njihov savršeni poredak i nepokolebljivost u napadu bili su zastrašujući, a hrišćani su, iako iscrpljeni, nastavili da se bore sa sve manje snage, ali sa nesmanjenom odlučnošću.
Borba koja se vodila prsa u prsa bila je odraz očaja i hrabrosti. Hrišćani su, u trenucima kada se činilo da janičari gube korak, počeli da veruju u mogućnost pobede. Međutim, sudbina je imala drugačije planove. Mala kapija, Kerkoporta, ostala je otvorena, kao simbol propusta koji će ih koštati previše. Grupa od pedesetak Turaka pronašla je svoj put kroz ovaj prolaz i ušla u samo srce odbrane.
Tragedija koja je usledila bila je kao udarac koji se ne može odbraniti. Đovani Đustinijani Longo, glavni komandant odbrane, pogođen je i teško ranjen. Njegov zahtev da bude odnesen do broda bio je znak da je bitka, a možda i rat, izgubljen. Njegovo povlačenje bilo je kao poslednji eho nade koji se gubi u mraku noći. Vojnici, videvši svog komandanta kako napušta bojište, osetili su da je sve izgubljeno i u panici su pobegli, ostavljajući cara i njegov narod da samostalno se suoče sa neprijateljem koji je već bio unutra.Scena je bila kao iz filma, sa braćom Bokjardo koja su se borila do poslednjeg daha, dok je većina stanovnika grada tragala za spasom u haosu koji je nastao. Paolo Bokjardo, čija sudbina je bila zapečaćena uhapšenjem i smrću, postao je simbol otpora koji je u krajnjoj liniji bio uzaludan.
Minoto i Mlečani, zarobljeni u svojoj palati, nisu imali šansu protiv nadmoćnog neprijatelja. Njihova sudbina je bila određena – mnogi su izgubili živote, a ostali su završili kao zarobljenici. U međuvremenu, deo hrišćanske flote je, uz pomoć turskih mornara koji su se plašili da ne ostanu bez plena, uspeo da izbegne opsadu i pobegne u neizvesnost.
Sultan Mehmed II, sa svojim vojnicima, čekao je da se prašina smiri pre nego što je ušao u grad. Njegov trijumfalni ulazak bio je obeležen pretvaranjem svete Sofije u džamiju, simboličnim činom koji je označio kraj jedne ere i početak druge. Sve što je ostalo od ratnog plena bilo je izloženo pred njim, a on je uzeo svoj deo kao zapovednik i pobednik.
Prilikom pada Carigrada 29. maja 1453. godine, Konstantin XI Paleolog – Dragaš je sa sebe skinuo sve znake carskog dostojanstva i izdao poslednju naredbu za juriš,uz reči:“Postoji vreme kada Čovek mora biti spreman da se suoči sa smrću … pic.twitter.com/3OjKoxCP3O
— Kose mi moje čupave (@chupelenge) May 29, 2020
Konstantin XI Dragaš Paleolog, poslednji vladar, umro je bez naslednika, ostavljajući za sobom legendu o caru koji će se jednog dana vratiti. Njegova smrt, obavijena misterijom i pričama, ostaje deo narodne predanja i verskih očekivanja koja živi i danas
Pad Konstantinopolja nije bio samo vojni poraz; to je bio i kulturni i duhovni udarac za hrišćanski svet. Mnogi učeni ljudi i umetnici pobegli su iz grada, noseći sa sobom znanje i kulturno blago, što je doprinelo kasnijem razvoju Renesanse u Zapadnoj Evropi. S druge strane, osvajanje je označilo početak velike Osmanske imperije, koja je dominirala regionom više od četiri veka.
Danas, 29. maja, sećamo se ovog prelomnog trenutka u istoriji, koji nas podseća na prolaznost carstava i važnost kulturnog i duhovnog nasleđa. Pravoslavno carstvo Romeja je ostalo ideal upravo toga neprolaznog i večnog Carstva u kojem caruje Gospod Hristos. Pad Vizantije je događaj koji i dalje inspiriše istoričare, pisce i umetnike, i koji nastavlja da bude predmet istraživanja i diskusija.
Vizantijsko carstvo je bilo više od političke sile; bilo je to carstvo koje je negovalo umetnost, nauku i filozofiju. Njegovo nasleđe je utkano u temelje moderne Evrope i pravoslavnog sveta, i kao takvo, zaslužuje da bude zapamćeno i proučavano. Pad Carigrada možda je bio kraj jednog carstva, ali je takođe bio i početak nove epohe u kojoj su ideje i dostignuća Vizantije nastavila da žive i oblikuju svet oko nas.
Nebojša Lazić
