Кобног 29. маја, након херојске одбране, последњи становници православног царства које је живело преко хиљаду година су пали. Ово царство, које је повезало античку историју са савременим временом, ударило је темеље данашњој култури и европској цивилизацији и било је православно током целог свог постојања. Судбина Константинопоља и наша остала је исплетена узрочно-последичном везом. Последњи византијски владар, Константин XI Палеолог Драгаш, био је са мајчине стране пореклом Србин, јер му је мајка била Јелена, као и првом цару и оснивачу Византије.
Византијско царство, наследник Римског царства, било је колевка православног хришћанства и културни мост између Истока и Запада. Његово културно наслеђе оставило је неизбрисив траг у историји, уметности, архитектури и литератури. Византијска уметност и архитектура, са својим мозаицима и иконама, обликовале су естетику православних цркава широм света. Цариград, данашњи Истанбул, био је срце Византије, место где су се сусретале трговачке путање и културни утицаји, стварајући јединствену синтезу традиција.
Византијско царство је такође имало велики утицај на развој и ширење православног хришћанства. Његова мисионарска делатност, посебно кроз дело светих браће Ћирила и Методија, који су створили ћирилично писмо, омогућила је ширење вере и писмености међу словенским народима. Византијска теологија и филозофија имале су дубок утицај на православну доктрину, а њене еклисијастичке структуре постале су модел за многе православне цркве.
„Био је уторак, 29. мај 1453. године, празник Свете Теодосије!
Црни дан који никада није требало да сване!“ pic.twitter.com/v1nhH8BsEJ— Севастократор (@Sevastokrator3) May 29, 2024
Пад Цариграда 1453. године, под османском опсадом, представља крај једне ере и почетак нове. Иако је Византијско царство нестало, његово културно наслеђе је преживело и наставило да обликује светску историју. Цариград је и даље жив у сећању као место где се историја преплиће са легендом, а његов дух и даље инспирише уметнике, писце и историчаре. На данашњи дан, пре 571 годину, после дуге и исцрпљујуће опсаде, османске снаге под вођством султана Мехмеда II освојиле су Константинопољ, последње упориште Византијског царства. Овај историјски тренутак није само симболизовао пад једног царства, већ и промену моћи у региону, са дуготрајним последицама за целу Европу и хришћански свет.
Византијско царство, наследник Источног римског царства, било је вековима центар православља и грчке културе. Његова престоница, Константинопољ, била је град величанствене архитектуре, уметности и образовања, познат по својим монументалним здањима као што је Аја Софија. Међутим, током 14. и 15. века, Византија је постепено слабила под притиском османских освајања и унутрашњих сукоба. Последњи византијски цар, Константин XI Палеолог, упркос храброј одбрани и помоћи малог броја страних војника, није успео да одржи град под својом контролом.
Опсада Константинопоља трајала је од 6. априла до 29. маја 1453. године. Османска војска, која је бројала око 80.000 војника, била је технолошки напреднија, укључујући и коришћење топова за разарање градских зидина. С друге стране, византијски браниоци, којих је било само око 7.000 до 8.000, показали су изузетну храброст и одлучност. На крају, прекојачани и исцрпљени, нису могли да издрже коначни напад османских снага. На дан када је историја задрхтала, 28. маја, под ведрим небом, сцена је била постављена за један од најзначајнијих окршаја у историји. Турски војници, користећи дан одмора да се припреме за коначни јуриш, били су у контрасту са хришћанским браниоцима који су били немоћни да предузму било какву акцију. Султан Мехмед II, са стратешком прецизношћу, издао је наређење за напад у ране јутарње сате, док су звуци ратних поклича, бубњева и труба одјекивали, најављујући почетак судбоносне битке. Хришћани, сведоци надиреће војске, могли су само да звоне у звона упозорења, док су мушкарци способни за борбу зурили у непријатеља, а жене су храбро помагале у јачању одбране.
Султанова тактика била је јасна: исцрпљивање непријатеља пре коначног ударца. Башибозуци, нередовна војска састављена од авантуриста и чак хришћана који су се борили за обећану плату и плен, послати су први у напад. Опремљени кривим сабљама, праћкама и аркебузама, ова непоуздана војска била је прва линија султанове стратегије. Иако су се суочили са проблемима због своје бројности и недостатка храбрости након првих неуспеха, били су подстакнути султановим људима са бичевима да наставе напад.
Хрисовуља са својеручним потписом Константина XI Палеолога Драгаша,последњег владара Ромеја,исписаним црвеним мастилом; Константин у Христу Богу правоверни цар и самодржац Ромеја Палеолог.(грч. Κωνσταντίνος ο εν Χριστώ τω Θεώ πιστός βασιλεύς και αυτοκράτωρ Ρωμαίων ο Παλαιολόγος). pic.twitter.com/oF0hPBkUfU
— Вучко Курјачки (@Vucko_Kurjacki) February 12, 2023
Борба је била жестока, посебно у долини речице Ликос, где су се башибозуци суочили са увежбаним браниоцима. Непрегледне масе нападача су се гурали и сметали једни другима, док су браниоци користили своју увежбаност и стратешку предност. Неки нападачи су покушавали да се повуку, али већина је упорно настављала напад, пењући се уз лестве само да би били обарани камењем од стране бранилаца. Након два сата борбе, султан је наредио повлачење, али је башибозук већ испунио своју улогу и исцрпео браниоце. У тренутку када су се браниоци почели консолидовати, уследио је нови талас напада, овог пута предвођен анадолијским трупама из Исхак пашине армије, сигнализирајући нову фазу у битци која је обликовала ток историје. историја је често писана крвљу и челиком. Тако је било и те судбоносне ноћи када је Урбанов топ, са својим громогласним ехом, најавио почетак краја за паласиду која је вековима чувала град од освајача. Три стотине Анадолаца, вођени обећањем плена и славе, узвикнули су у тријумфу, али њихова радост била је краткотрајна. Цар, уз помоћ својих верних бранилаца, успео је да их опколи и поубија, прекинувши напад и вративши наду у срца својих људи.
Обнова паласиде била је само привремено решење, јер су се на обзору већ назирали нови изазови. Султанова обећања о великој награди за војника који први пробије кроз бранике, донела су нови талас непријатеља. Јаничари, елитни род султанове војске, кренули су у напад уз ратничку музику која је, као мрачна симфонија рата, одјекивала између пуцњева топова. Њихов савршени поредак и непоколебљивост у нападу били су застрашујући, а хришћани су, иако исцрпљени, наставили да се боре са све мање снаге, али са несмањеном одлучношћу.
Борба која се водила прса у прса била је одраз очаја и храбрости. Хришћани су, у тренуцима када се чинило да јаничари губе корак, почели да верују у могућност победе. Међутим, судбина је имала другачије планове. Мала капија, Керкопорта, остала је отворена, као симбол пропуста који ће их коштати превише. Група од педесетак Турака пронашла је свој пут кроз овај пролаз и ушла у само срце одбране.
Трагедија која је уследила била је као ударац који се не може одбранити. Ђовани Ђустинијани Лонго, главни командант одбране, погођен је и тешко рањен. Његов захтев да буде однесен до брода био је знак да је битка, а можда и рат, изгубљен. Његово повлачење било је као последњи ехо наде који се губи у мраку ноћи. Војници, видевши свог команданта како напушта бојиште, осетили су да је све изгубљено и у паници су побегли, остављајући цара и његов народ да самостално се суоче са непријатељем који је већ био унутра.Сцена је била као из филма, са браћом Бокјардо која су се борила до последњег даха, док је већина становника града трагала за спасом у хаосу који је настао. Паоло Бокјардо, чија судбина је била запечаћена ухапшењем и смрћу, постао је симбол отпора који је у крајњој линији био узалудан.
Миното и Млечани, заробљени у својој палати, нису имали шансу против надмоћног непријатеља. Њихова судбина је била одређена – многи су изгубили животе, а остали су завршили као заробљеници. У међувремену, део хришћанске флоте је, уз помоћ турских морнара који су се плашили да не остану без плена, успео да избегне опсаду и побегне у неизвесност.
Султан Мехмед II, са својим војницима, чекао је да се прашина смири пре него што је ушао у град. Његов тријумфални улазак био је обележен претварањем свете Софије у џамију, симболичним чином који је означио крај једне ере и почетак друге. Све што је остало од ратног плена било је изложено пред њим, а он је узео свој део као заповедник и победник.
Приликом пада Цариграда 29. маја 1453. године, Константин XI Палеолог – Драгаш је са себе скинуо све знаке царског достојанства и издао последњу наредбу за јуриш,уз речи:“Постоји време када Човек мора бити спреман да се суочи са смрћу … pic.twitter.com/3OjKoxCP3O
— Косе ми моје чупаве (@chupelenge) May 29, 2020
Константин XI Драгаш Палеолог, последњи владар, умро је без наследника, остављајући за собом легенду о цару који ће се једног дана вратити. Његова смрт, обавијена мистеријом и причама, остаје део народне предaња и верских очекивања која живи и данас
Пад Константинопоља није био само војни пораз; то је био и културни и духовни ударац за хришћански свет. Многи учени људи и уметници побегли су из града, носећи са собом знање и културно благо, што је допринело каснијем развоју Ренесансе у Западној Европи. С друге стране, освајање је означило почетак велике Османске империје, која је доминирала регионом више од четири века.
Данас, 29. маја, сећамо се овог преломног тренутка у историји, који нас подсећа на пролазност царстава и важност културног и духовног наслеђа. Православно царство Ромеја је остало идеал управо тога непролазног и вечног Царства у којем царује Господ Христос. Пад Византије је догађај који и даље инспирише историчаре, писце и уметнике, и који наставља да буде предмет истраживања и дискусија.
Византијско царство је било више од политичке силе; било је то царство које је неговало уметност, науку и филозофију. Његово наслеђе је уткано у темеље модерне Европе и православног света, и као такво, заслужује да буде запамћено и проучавано. Пад Цариграда можда је био крај једног царства, али је такође био и почетак нове епохе у којој су идеје и достигнућа Византије наставила да живе и обликују свет око нас.
Небојша Лазић
