Kad čujemo reč opanci, mnogima prvo na pamet padnu folklor, pesma i igra. Ali iza ovih „kožnih čarapa sa kljunom“ krije se mnogo više, priča o preživljavanju i domišljatosti.
„Opanci su više od obuće oni su svedočanstvo jednog vremena, načina života i prilagođavanja prirodi,“ kaže Tatjana Mikulić, muzejski savetnik i načelnik Odeljenja za proučavanje etnografskog kulturnog nasleđa.
Prvi opanci nisu bili ni šareni ni izdržljivi, kaže Mikulić i pojašnjava da je to bila koža ili čak kora od drveta, obmotana oko stopala samo da bi se izbegao direktan kontakt sa zemljom. I slični se nose hiljadama godina, podseća Mikulić, od drevnog Egipta do Tibeta.
Najjednostavniji oblik bio je presni opanak napravljen od neobrađene kože, lak za napraviti, ali kratkog veka. Čak je u pojedinim periodima bilo zabranjeno njegovo nošenje zbog loše higijene. Ipak, u siromašnijim krajevima, poput Kosmeta, nosio se sve do tridesetih godina 20. veka.
Modni hit tog doba
Sredinom 19. veka stvari počinju da se menjaju. Užice postaje centar opančarstva. Zanat koji je mirisao na kožu iznedrio je najpre crvene opanke od štavljene kože, dugačke, pletene, sa upletima i kaiševima. Oni su bili pravi modni hit tog doba. Ipak ovo što je zanimljivo je to da je isti kalup je služio za obe noge, ističe Mikulić i dodaje nije bilo levog i desnog.
Zanat se ubrzo razvijao sa njima i način pravljenja opanaka pa tako ubrzo dolaze i đonaši čvršći, od goveđe ili konjske kože, štavljene u hrastovoj šišarci. Svaki deo kože imao je svoju namenu od leđa za muškarce, od trbuha za decu. A u Vojvodini kapičari, zatvoreni kao cipele, a kasnije i gumeni opanci od auto-guma.
„Najupečatljiviji detalj bio je vrh, kljun. On nije bio tu samo radi izgleda. Vremenom se otkrilo da viši i zatvoreniji vrh bolje čuva od blata i vode,“ objašnjava Mikulić.
U siromašnim domaćinstvima, jedan par opanaka bio je dovoljan za celu porodicu. Ko ide napolje obuje ih, ostali sede bosi. I svako dete je znalo kako se plete kaiš, kako miriše koža na suncu, i kako se „premeće“ preko kalupa.
„To su slike koje nam govore više od reči svedočanstva jednog života u kome se, uz sve teškoće, živelo dostojanstveno,“ dodaje Tatjana Mikulić.
Danas su opanci simbol. Nose se na scenama, paradama, festivalima. Ipak, i dalje pričaju korak po korak priču o tome ko smo bili, kako smo živeli i šta smo morali da izmislimo da bismo opstali.
