Istrča oficir i reče da porodilju uvedu pod šator a vojnicima naredi da nađu naramak slame. Tako se kod Skadra rodilo malo Srpče.
Čačak – Pod kišnim nebom pored Skadra, sredinom januara 1916. ispili se mališan, po ocu Tanasijević, kumovskom i popovom voljom Slavoljub. Tog dana bejaše najmlađi srpski Solunac, srkao je mleko ako mu ko prinese a to se retko zbivalo, kratko se s materom obreo na Korzici, dočekao da naši junaci probiju Solunski front putujući u zbegu za njima, a onda je malo, dvogodišnje Srpče navek sklopilo očice 1918. u Đevđeliji.
Mališanova tetka po ocu, Draginja Tanasijević Purić, čemernu povest o stradanju srpske vojske i puka u tim danima, poverila je književniku Antoniju Đuriću, posle ratova, bura i oluja, u Čačku gde je živela. Ovako…
„U jesen 1915. starci nam govore da krenemo za vojskom (`Neće vas ostaviti gladne na putu`). Meni je tek sedamnaesta ali kažem bratu Savku da ću sa njim, a on:`Ne može, vojska mora na položaj da se bori za otadžbinu`. Kad je tako, velim, ja ću malo iza vojske, toliko da znam da postoji i brani me ako neka sila zapreti. Snaha Darinka, Savkova supruga, pridržava stomak jer joj je ostao samo mesec do novog porođaja, kaže da će krenuti i ona, samo da uzme koju prnju za njenu malu trogodišnju kći Olgu. Tako krenemo nas tri: zbogom rodna kućo, zbogom Belanovice.
Do Rudnika idemo prečicom a posle drumom: vojska ide, kulja iza krivine, ali to više nije ona što s pesmom kreće u boj. U Raškoj sam upoznala Zorku Jovanović iz Beograda, nosila je Olgu u naručju i odnekud namakla komad taina (`Uzmite samo zalogaj, čuvajte hleb jer dolaze teški dani`). U Prizrenu Olga iznemogla, nosim je na leđima i u naručju, kaza mi da je mnogo gladna i da bi slatko jela uštipke koje joj je majka često spremala. Primetismo neke naše iz Belanovice, jedan nam dade pola hleba a onda se kao anđeo čuvar pojavi Zorka, nosi komad hleba i čuturicu mleka za Olgu. Kad bi ogladnela govorila je: `Mamice daj mi samo jednu mrvicu hleba`. Štedeli smo do poslednjeg trena i već smo se navikli na nevolje.
Vojnici su sve uništili: komorska kola, točkove, kare, municiju, topove da ne bi pali neprijatelju u ruke. Nema više oružja, nema više ni države, sve je u rasulu i raspadanju. Arnauti iz potaje prate naše kretanje i vrebaju priliku da dođu do plena, koliko sam puta legla u sneg kraj vatre da bih izbegla metke koji su zujali oko nas. Isto u Peći i nadomak Podgorice, pa stigosmo blizu Skadarskog jezera. Svuda leševi, čovek ne može da zaluta u ovoj divljini, samo leševe ako prati.
Darinku spopali bolovi a mene radost, vičem izbezumljena: ljudi, braćo, vojnici, pomozite, nađite neki zaklon gde žena može da se porodi. Istrča jedan oficir i reče da porodilju uvedemo u šator, a vojnicima naredi da nađu naramak slame. Bog ne da Srbija da propadne, ne može da umre, evo na ovom mučnom putu Srpkinja rađa dete.
Kolone izbeglica hrle u Skadar, luku spasa. A iz šatora se ote vrisak zatim i plač. Dete… muško! Darinka rodila sina, hvala Bogu zdravog. Odnekud se pojavi Zorka, grli me i ljubi, viče: rodio se sin vojnika Savka Tanasijevića, rodilo se malo Srpče. Dotrčaše neke žene, jedna reče da je četiri zdrava sina rodila: Dajte mi samo nešto oštro, pupčanu vrpcu da presečem i dajte, ako Boga znate, malo tople vode.U neko doba pojavi se moj brat Savko, avet koja korača: ubila ga glad, iscrple brige.
Dva dana provedosmo u onom vojničkom šatoru gde se Darinka porodila, dobili smo hleb i čorbu od pirinča. Ne znam zašto, krenusmo u grad, proneo se glas da je stigla lađa koja će prvo da uzme majke sa decom, ali tamo nikakvog skloništa. Mrtvi zatvorili prolaze, živi sede pored vatre i nečemu se nadaju, kao da celoj Srbiji odjekuju posmrtna zvona. Jedina misao u glavi je hleb, pred očima lebde hlebovi. Od gladi po ulicama padaju vojnici i izbeglice. Januar je, sredina meseca, liju kiše: Bože, šta nas to snađe te ostadosmo bez šatora.
Prošlo je nekoliko dana, dete napreduje bez obzira na sve patnje, ako dođem do hleba čuvam ga za Darinku, da bi imala čime da doji bebu. Kaže mi: raspitaj se za nekog sveštenika, trebalo bi da krstim dete, greh je držati nekršteno čeljade.
Dođem do bolnice u Skadru gde su mi rekli da je sveštenik na groblju, odmah iza. Nađem ga, čita opelo. Rekoh mu šta tažim i on se obradova, pita gde su majka i dete a ja ne znam da mu kažem: `Ostavila sam ih na ulici pred jednom žutom kućom, u blizini je pekara`. Raspituje se kako se snaha porodila i ko će detetu biti kum. Pojavi se Zorka, priča da je pronašla jednu praznu sobicu u kući koju su zakupili oficiri, nosi u jednoj boci kozje mleko ali nema cuclu. Ona s velikom radošću pristade da bude kuma. Detetu dadoše ime Slavoljub.
Moja divna snaha nešto pretura po torbi, muči se i znoji i odahnu kad smo na dlanu videli srebrnjak. Navalila da svešteniku tutne onaj novac, ali pop reče da će se grdno naljutiti zbog njene upornosti.
Puče glas da sve izbeglice krenu prema San Đovaniju gde će ih prihvatiti francuski brodovi, brzo se uključismo u veliku kolonu koja je kuljala prema Lješu.
Ukrcavaju se u lađe, ali prvenstvo imaju majke sa decom do 14 godina, stari i bolesni. To znači da ja ne mogu sa njima. Lađa ide na Krf i kažem Darinki da ćemo sa naći tamo. Kad sam došla na ostrvo raspitivala sam se sve uzalud, njih nema nigde. Kasnije, u Solunu, saznala sam da Darinka nije bila na Krfu već na Korzici i Olga sa njom, a devojčicu su posle odveli u Englesku.
