Pukovnik Apis bio je jedan od glavnih organizatora zavere oficira koja je izvršila Majski prevrat 1903. godine, kojim je svrgnut i ubijen kralj Aleksandar Obrenović sa suprugom kraljicom Dragom, čime je odlučujuće doprineo da se na srpski presto vrati dinastija Karađorđević.
Rođen je u Beogradu, a nakon njegovog krštenja, porodica se preselila u Kragujevac gde se otac Todor zaposlio u fabrici oružja. Nakon poraza Srbije u ratu 1876. godine Dimitrijevići su se vratili u Beograd. Ubrzo se, zbog siromaštva porodice, najstarija ćerka Jelena preselila u Kraljevo, gde je postala učiteljica. Kada je Dragutinu bilo 5 godina, otac Todor iznenada umire, te sestra Jelena preuzima brigu o celoj porodici.
Dragutin je u Kraljevu započeo osnovnu školu, a zvršio ju je u Nišu. Niški garnizon je tada bio jedan od najvećih u Srbiji, a sam grad je bio pun vojske i vojne muzike, kojom je devetogodišnji Dragutin bio oduševljen. Upisao je klasičnu gimnaziju u Nišu, a onda je u poslednjem razredu gimnazije odlučio da upiše Vojnu akademiju. Nižu školu Vojne akademije je završio 1896. godine kao šesti u klasi. Bio je na službi u 7. pešadijskom puku u Beogradu gde je proizveden u čin potporučnika. Septembra 1898. godine, upisao je višu školu Vojne akademije koju je završio kao peti u rangu. U čin pešadijskog poručnika unapređen je avgusta 1899, a 1902. postao je kapetan II klase, a 1905. položio je ispit za Generalštab i postao kapetan I klase. Nakon toga otputovao je na vojne studije u Berlin. Usavršavanje u inostranstvu je, prema tadašnjem programu obrazovanja, bilo obavezno za generalštabne oficire. Potom je 1908. godine postao major, 1913. potpukovnik i oktobra 1915. godine pukovnik.
Govorio je i služio se nemačkim, francuskim i ruskim jezikom i posedovao je bogatu biblioteku vojnih knjiga, koja je uništena tokom okupacije Beograda, 1915. godine.
2. aprila 1917. godine pred Vojnim sudom za oficire srpske vojske u Solunu je počeo sudski proces protiv grupe oficira na čelu sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem – Apisom, optuženih za pripremanje prevrata i pokušaj atentata na regenta Aleksandra. Bio je član Vrhovne centralne uprave tajne vojne organizacije „Ujedinjenje ili smrt”, poznatije pod imenom Crna ruka.
Solunski proces
Na Solunskom procesu 1916. godine, pod optužbom da je bio nalogodavac neuspelog atentata na prestolonaslednika regenta Aleksandra Karađorđevića, osuđen je na smrt streljanjem zajedno sa Radetom Malobabićem i Ljubomirom Vulovićem. Streljani su u samo svitanje 26. juna 1917. godine.
Glavni razlog Apisovog hapšenja i kasnijeg pogubljenja svakako bi bilo neslaganje između čelnika ‘Crne ruke’ i regenta Aleksandra. Pred kraj 1916. i u prvoj polovini 1917. godine ‘ sklopile su se kockice’ za konačni obračun“, pisala je Politika u tekstu posvećenom 100 godišnjici Apisovog hapšenja.
Uspesi Srpske vojske na bojnom polju Solunskog fronta u jesen 1916. godine ohrabrili su regenta da naloži pripremu Apisovog uklanjanja s vojno-političke scene. Apis je, međutim, još 1911. godine planirao, a potom odustao od izvođenja državnog udara.
„Odlaskom Apisa bio bi uklonjen ključni svedok austrijskog saučesništva, ili podrške, zaverenicima Majskog prevrata. Zaverenici su uz podršku austrijske tajne službe pripremali uklanjanje kralja Aleksandra sa prestola i inauguraciju Karađorđevića, a sedište im je bio ‘Srpski sto’ u elitnom bečkom hotelu ‘Imperijal’ (u kojem je sedam decenija kasnije odseo Maršal Tito). A kada je austrougarski car Karl Prvi pristao na obnovu Srbije s dinastijom Karađorđevića na čelu, u Solunu je donesena odluka da se uhapšeni oficiri izvedu pred sud“, piše Politika.Hapšenjem Apisa, jedne od ličnosti koje su dale pečat srpskoj istoriji u prve dve decenije prošlog veka i potonjom, višemesečnom sudskom istragom, izvođenjem pred sud i izricanjem smrtne kazne, okončan je takozvani Solunski proces.
„Sudski postupak nije dao verodostojan odgovor na pitanja o krivici i o stepenu eventualne odgovornosti Apisa i drugova, s obzirom na to da je taj proces po opštem mišljenju pravnika i istoričara bio montiran.“
Optužnica je menjana u više navrata, a Apis je ostao ličnost koja se do danas hvali i kudi, naziva herojem i patriotom, a kritikuje kao nesuđeni diktator militarističkog kova.
