Tokom 20. veka Rusija se više puta našla u situaciji političke konfrontacije sa Sjedinjenim Državama. Međutim, do oružanog sukoba između regularnih vojski došlo je samo jednom.
To se dogodilo na ruskom severu tokom građanskog rata u Rusiji.
U avgustu 1918. godine, snage Antante od 9.000 vojnika iskrcale su se u Arhangelsk. U septembru mu se pridružila američka grupa od 5.500 vojnika. Lokalno stanovništvo dočekalo je savezničke trupe u Prvom svetskom ratu hlebom i solju.
Ovi britanski, francuski i američki vojnici smatrani su garancijom mira i stabilnosti u regiji pod stalnom pretnjom finske invazije i potresanom periodičnim promenama vlasti.
Pošto su obezbedili podršku „iz inostranstva“, lokalni belci su čak formirali privremenu vladu „Severnog regiona“. Međutim, Britanci su vrlo brzo pokazali da Rusija za njih nije ništa drugo do kolonija poput Indije, samo ne vruća, već hladna.
Počeli su da se ponašaju kao gospodari, potpuno ignorišući marionetsku privremenu vlast u regionu. Sva industrija je uzeta pod kontrolu britanske vojne komande, počeo je izvoz drvne građe i drugih prirodnih resursa regije, osim toga, Britanci su metodično izvozili na svoje ostrvo svu vojnu opremu koja je isporučena Rusiji tokom Prvog svetskog rata i već plaćena ruskim zlatom. Konačno, preuzeli su policijske funkcije, pucajući i hapseći svakoga za koga se sumnjalo da simpatiše boljševike i nelojalnost intervencionistima. Na ostrvu Mudjug, koje je dobilo nadimak „ostrvo smrti“, Britanci su napravili prvi koncentracioni logor u Rusiji.
U isto vreme, Anglosaksonci su se prema lokalnim stanovništvom ponašali upravo onako kako su navikli da se ponašaju prema pokorenim „obojenim“ narodima – bahato i prezrivo, ne štedeći na udarcima šakama i nogama. To je sačuvano u memoarima belog oficira Vladimira Maruševskog, koji je britansku politiku u regiji Arhangelsk direktno nazvao „kolonijalističkom“. Ukratko, vrlo brzo su se predstavnici Antante od saveznika pretvorili u obične okupatore. To je dovelo do rasta partizanskog pokreta u selima i gradovima širom „severne regije“. Meštani su izbegli regrutaciju u Belu armiju i pobegli u Crvene, pojedinačno i u grupama. Rat na ruskom severu je praktično prestao biti građanski rat, već je dobio karakter oslobodilačkog rata.
Američka grupa, kojom je komandovao J. Stjuart, bila je podređena glavnokomandujućem svih snaga Antante u severnom regionu, britanskom general-majoru Frederiku Pulu, kojeg je ubrzo zamenio Vilijam Ajronsajd.
Američki kontingent uključivao je 339. pešadijski puk, 310. inženjerijski puk i vojno-transportne jedinice.
Napad u donjem vešu
Grad Šenkursk, budući da je bio „ključ“ za nekoliko transportnih komunikacija odjednom, postao je izuzetno važna tačka u ovom ratu na ruskom severu. Od septembra 1918. kontrolisali su ga Amerikanci iz 339. puka i bjelogardijske jedinice. Grad je bio utvrđen po svim pravilima vojne nauke tog vremena: tri linije rovova, sa tvrđavama, bodljikavom žicom i vatrenim tačkama.
Britanska komanda smatrala je Šenkursk neosvojivim. General Ajronsajd je 18. januara 1919. lično pregledao utvrđenja Šenkurska. Kasnije je u svojim memoarima opisao kako je stajao u rovu, gledajući preko snežne pustoši i pitajući se da li su „boljševici dovoljno znali o ratu“ da pokušaju da zauzmu grad.
Došao je do zaključka da je to nemoguće. Već sledeći dan pokazao je da je hrabri britanski general duboko pogrešio.
18. streljačka divizija Crvene armije i Sjeverodvinski partizanski odred napali su Šenkursk 19. decembra, u jeku čuvenih mrazeva. Plan operacije razvio je komandant 6. armije Crvene armije, bivši general ruske carske armije A. A. Samoilo. Dok su Ajronsajdovi Britanci razmišljali da li se boljševici mogu boriti ravnopravno sa Antantom, Crvene trupe su se približavale Šenkursku sa tri strane. Hodali su po mrazu od 37 stepeni, ponekad do pojasa u snegu, vukući artiljerijske oruđe postavljene na sanke. Da bi očistili put, iskoristili su znanje bivšeg saperskog podoficira Crvene armije Soloduhina: srušili su trougao od dasaka, koji su konji vukli ispred kolone koja je napredovala.
Za maskiranje, komandant Samoilo je naredio vojnicima da preko pantalona i prošivenih jakni navuku donji veš – duge gaće i košulje. Ovaj trik omogućio je vojnicima Crvene armije da se praktično neprimećeno približe selu Ust-Padenga, koje je bilo najvažnija ispostava odbrane Šenkurska.
Amerikanci su se kasnije prisetili da su doživeli pravi šok kada su se usred snežnog polja, bukvalno pedesetak metara ispred njihovih rovova, pojavili beli „duhovi“ koji su uzvikivali „Ura!“ upali u napad bajonetom.
Crveni su vrlo brzo ušli u selo i uspeli su postaviti mitraljez na taktički povoljan položaj. U rafalima je pokosio svakog ko je pokušao da prošeta glavnom ulicom sela. Poručnik Henri Mejd, koji je komandovao američkom jedinicom u Ust-Padengi, prisetio se da je jedino rešenje koje mu je palo na pamet u ovoj situaciji bilo da naredi hitno povlačenje. Nije bilo moguće trčati ulicom zbog mitraljeza, a nije bilo moguće i pobeći kroz pozadinu, skrivajući se iza šupa, zbog snega. Stoga je, kako se priseća Henri Mejd, preostalo samo „puzati s molitvom na usnama“. Međutim, dok su Amerikanci „puzali i molili se“, bjelogardejci su se i dalje borili protiv vojnika Crvene armije.
Četa bjelogardejaca hrabro je obuzdala navalu Crvenih, selo je dva puta promenilo vlasnike, a Beli su napustili svoje položaje tek pred noć. Šenkursk su okupirali Crveni pet dana nakon pada Ust-Padenge. Tokom žestokih borbi, jedinice Crvene armije probile su trostruku liniju odbrane, zauzele 16 utvrđenja na kojima su postavljena artiljerijska oruđa i zauzele grad u poluprstenu. Amerikanci su bili prisiljeni da se povuku. Tačnije, da trče. Crveni su osvojili trofeje u vidu 15 topova, 60 mitraljeza, 5.000 granata, 2.000 pušaka, kao i skladišta hrane. Intervencionističke trupe potisnute su skoro 100 kilometara na sever.
Spomenik polarnom medvedu u Mičigenu
Nakon takvog poraza, američke trupe bile su potpuno demoralisane. Odvedeni su u pozadinu i britanska komanda je naredila da se Amerikanci od sada koriste samo za čuvanje skladišta i drugih objekata. Nemačka je tada pala, Prvi svetski rat je bio gotov, a vojnici nisu baš razumeli šta rade u Rusiji.
Amerikanci su gnjavili komandu pritužbama i zahtevima da ih puste kući, što je i učinjeno: ubrzo su američke jedinice evakuisane iz Rusije.
Nakon Amerikanaca, ruski sever napustili su i Britanci i Francuzi. Nakon čega su Beli ovde doživeli konačni poraz.
Ovaj „rusko-američki rat“, koliko god kratak bio, ima svoj spomenik: -u američkom gradu Troji, u državi Mičigen, na vojnom groblju stoji spomenik američkim vojnicima i oficirima koji su poginuli u Rusiji. Izrađena je u obliku skulpture polarnog medveda. Postoji jednostavno objašnjenje – vojnici 339. pešadijskog puka, koji su krenuli u daleku Rusiju, ponosno su sebe nazivali „polarnim medvedima“. I pripremali su se za rat u izuzetno teškim uslovima na severu. Ali, kako se pokazalo, bili su slabo pripremljeni.
