Život i delatnost Ćirila i Metodija

Zadatak Ćirila i Metodija je bio da u već pokrštenoj zemlji organizuju služenje liturgije na slovenskom jeziku i da za to obuče sveštenike u Velikomoravskoj kneževini i Panoniji. Ostali su upamćeni kao slovenski apostoli zbog svog rada, kojim su doprineli kulturnom napretku Slovena.

Rođeni su u Solunu, pod imenima Konstantin (826/7) i Mihail (između 815. i 820. godine). Njihov otac, Leon/Lav, je bio visoki vizantijski vojni zapovednik, drungar, a njihova majka, Marija, bila je slovenskog porekla. Najraniju mladost proveli su u Solunu, koji je bio okružen Slovenima. Imena Ćirilo i Metodije dobili su pri monašenju, krajem života.

U žitiju se ističe Ćirilova ljubav prema čitanju i pisanju već u ranoj mladosti, kada je napisao pesmu o Grigoriju Bogoslovu. Posebno ga je zanimala gramatika koju je, u Carigradu izučavao na carskoj višoj školi, zajedno sa filozofijom i teologijom. Nastavnik mu je bio tadašnji patrijarh Konstantinopolja Fotije, najobrazovaniji čovek svog vremena. Nakon što je završio školovanje, dobio je sveštenički čin i postao je patrijaršijski sekretar, radio je u biblioteci blizu crkve Svete Sofije. Ubrzo je postao nastavnik na velikoj školi, gde je verovatno i dobio nadimak Filozof, kako je zabeleženo i u Srpskom rječniku Vuka Karadžića. U žitiju se takođe navodi da je Ćirilo bio vešt polemičar u njegovoj prvoj državnoj misiji upućenoj na Bliski istok, arapskom kalifu. Tamo je sa arapskim teolozima raspravljao o principu Svete Trojice. Posle toga, odlazi u manastir na Olimpu, a tu je već živeo njegov brat Metodije, koji je pre odlaska u manastir imao čin arhonta u vizantijskoj oblasti naseljenoj Slovenima. Zatim su zajedno 860. godine, po nalogu cara Mihaila III i patrijarha Fotija, boravili kao misionari kod hazarskog kana, u južnu Rusiju (između donjeg Dona i Kavkaza), da bi sprečili širenje judaizma. Misija je bila neuspešna, kasnije je hazarski kan proglasio judaizam kao nacionalnu religiju. Između 860. i 863. godine, Ćirilo je radio kao nastavnik u carigradskoj visokoj školi, a Metodije je postao iguman u manastiru u kome je prebivao.

Velikomoravski knez Rastislav (842-871) zatražio je 863. godine od cara Mihaila (842-867) propovednike koji znaju slovenski jezik. Naš narod se odrekao beznaboštva i drži se hrišćanskoga zakona, ali nemamo takvoga učitelja koji bi nam našim jezikom protumačio pravu veru hrišćansku da bi i druge zemlje, videći to, pošle za nama. (pismo velikomoravskog kneza Rastislava caru Mihailu). Car bira Ćirila i Metodija i govori im sledeće: Vi ste Solunjani, a svi Solunjani govore čistim slovenskim jezikom.

Braća su u Carigradu pripremila sve što je bilo potrebno za njihovu misiju. Ćirilo je uredio slovensku azbuku, a sa Metodijem i drugim službenicima je preveo bogoslužbeno jevanđelje i druge važne crkvene knjige na slovenski jezik. Te iste godine su otišli u Velikomoravsku kneževinu i tamo proveli više od tri godine uspešno izvršavajući ono što im je zadato. Ubrzo postaje potreban veći broj slovenskih sveštenika, već su imali kandidate i ostalo je samo još da ih rukopolože. Kako je Ćirilo bio samo običan sveštenik, a Metodije đakon, oni to nisu mogli da urade. Zbog toga oni biraju određen broj učenika i sa njima kreću 867. godine iz Moravske u Panoniju, slovenačku kneževinu. Panonijom je tada upravljao knez Kocelj, kao nemački vazal. I on se zainteresovao za rad braće, pa je od njih naučio slovensko pismo, a njegovih pedeset ljudi je naučilo da čita slovenske knjige. Zadržali su se u mestu Mleci, gde je Ćirilo vodio raspravu sa romanskim višim sveštenstvom, koje se kao i nemačko, usprotivilo crkvenim knjigama na slovenskom jeziku, kao i svemu što su njih dvojica postigli u Moravskoj i Panoniji. Čoveče, rastumači nam kako si sastavio slovensku azbuku i učiš ih, koju niko pre nije pronašao. Mi znamo samo za tri jezika na kojima treba u knjigama slaviti boga: jevrejski, grčki i latinski. Ćirilo im odgovara: Kako se ne stidite kada pominjete samo tri jezika, a svima ostalim narodima i plemenima dopuštate da budu slepi i gluvi. Mi pak znamo za mnoge narode koji imaju svoju azbuku i Boga slave na svojem jeziku. Zna se da su to Jermeni, Persijanci, Arabljani, Avari, Sirci i mnogi drugi. 

Odatle su krenuli u Rim, kod pape Hadrijana II (867-872). Velika Moravska je pripadala zapadnoj crkvi, pa je bilo potrebno i da papa, kao poglavar zapadnog hrišćanstva, odobri njihov rad, pogotovo jer se na zapadu liturgija služila samo na latinskom. Papa je blagoslovio slovenske bogoslužbene knjige, samim time i slovensko pismo. Učenici koji su pošli sa Ćirilom i Metodijem rukopoloženi su za sveštenike.

Ćirilo se povukao u grčki manastir i ubrzo razboleo. Umro je posle nekoliko nedelja, 14. februara 869. godine. Sahranjen je u crkvi svetog Klimenta, u Rimu, nedaleko od Koloseuma. Od Metodija se očekuje da nastavi misiju, a u Metodijevom žitiju se nalazi Ćirilov amanet: eto, brate, bili smo obojica upregnuti u jarmu i jednu smo brazdu orali i ja sada padam na njivi, pošto sam svoj dan završio. A ti veoma voliš Goru, zato nemoj radi Gore da ostaviš svoj učiteljski poziv, jer tako pre možeš biti spasen.  Kada se vratio u Panoniju, latinski sveštenici su ga optužili za jeres, a lokalni episkopi su ga pozvali na svoj sinod. Osuđen je i bačen u tamnicu, gde je proveo dve i po godine. 873. godine. Po nalogu pape, Metodije je pušten iz tamnice, a slovenska liturgija je zabranjena. On ipak nastavlja da deluje. Slovensko bogosluženje se sve više širilo po Moravskoj. Protiv Metodija je podignuta optužnica u Rimu. Godine 879. papa Jovan VIII ga je pozvao da se opravda. Naredne godine papa je blagoslovio slovensko bogosluženje dekretom Marljivost tvoja. Isto je uradio i carigradski patrijarh Fotije 882. godine.

Metodije je u Moravskoj preveo čitavo Sveto pismo na slovenski jezik. Nakon njegove smrti 885. godine u Moravskoj je zabranjena slovenska liturgija, a knez Svetopuk (870-894), sinovac zbačenog kneza Rastislava, koji je došao na njegovo mesto, prognao je Metodijeve učenike. Neki od njih su prodati u ropstvo, a neki su uspeli da pobegnu u Bugarsku, Češku i primorsku Hrvatsku, gde su nastavili svoj rad. Najmanji broj učenika je otišao na zapad, jer su se bojali Nemaca, a najviše njih je otišlo u bugarsku državu kneza Borisa (852-889). U Beogradu ih je prihvatio Borisov namesnik.

Među Metodijevim učenicima, najviše se istakao Kliment (Ohridski), koga je Boris poslao u jugozapadnu Makedoniju. Prema njegovom žitiju, iza sebe je ostavio preko 3500 učenika.  Istakli su se i Naum i Konstantin Preslavski. Krajem IX veka nastajla su dva centra slovenske pismenosti: u Makedoniji ohridska škola, a u Bugarskoj preslavska škola. Slovenska književnost se najviše razvila za vreme bugarskog cara Simeona (893-927). Iz Bugarske i Makedonije je slovenska pismenost došla i u srpske zemlje, u kojima su, možda, delovali učenici Ćirila i Metodija.

Glagoljica i ćirilica

Rana glagoljica je korišćena u Velikoj Moravskoj između 863. i 885. godine za državne i verske dokumente i knjige, a i na Velikomoravskoj akademiji, koju je osnovao Ćirilo, gde su se školovali njihovi sledbenici.

Azbuka se pripisuje Ćirilu. To pripisivanje je izričito potvrđeno papskim dekretom Marljivost tvoja iz 880. godine, u kom stoji da je pismo izmislio Konstantin Filozof.

Rano ćirilično pismo je razvijeno u Prvom bugarskom carstvu (681-1018). Kasnije su ga Kliment i Naum uredili i proširili u ohridskim i preslavskim školama kao pojednostavljenje glagoljice.

Nasleđe

U Srbiji se Dan slovenskih prosvetitelja Ćirila i Metodija, 24. maja, od 2019. godine obeležava kao državni praznik Dan slovenske pismenosti i kulture, koji je u Rusiji ustanovljen još 1863. godine, povodom hiljadugodišnjice njihove misije, a danas se obeležava se i u drugim slovenskim državama: Rusiji, Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Ukrajini, Bugarskoj i Severnoj Makedoniji.

Spomenici Ćirilu i Metodiju