Milenko Stojković (Kličevac, 1769 — Bahčisaraj, Krim, posle 1831), srpski vojvoda iz Prvog srpskoga ustanka. Pogubio je 1804. četvoricu dahija na Ada Kaleu. Zaslužan je za oslobađanje Požarevca i za pobedu na Ivankovcu. Zajedno sa Petrom Dobrnjcem Karađorđe ga je 1811. proterao iz Srbije.
Prvo vojno iskustvo
Milenko Stojković je rođen u selu Kličevcu na samom Dunavu u požarevačkoj nahiji. Još pre Kočine krajine imao je trgovinu u Požarevcu i tu je naučio turski jezik. Međutim 1791. vratio se u Kličevac i počeo da se bavi zemljoradnjom.
Učestvovao je povremeno 1796—1798. u srpskoj vojsci, koja se u službi beogradskog vezira Hadži Mustafa-paše borila protiv proteranih janičara i vidinskog uzurpatora Pazvan Oglua. U toj vojsci služio je kao buljukbaša (kapetan). Kasnije se sam potpisivao kao bimbaša (major).
Buna protiv dahija
Karađorđe Petrović je tokom priprema za ustanak sa Milenkom Stojkovićem uspostavio vezu krajem 1803. Sa skupa u Orašcu upućeno je devet pisama najvažnijim starešinama, a jedno od njih je bio poziv Milenku Stojkoviću da digne ljude na ustanak u svom kraju. Odmah se odazvao na Karađorđev poziv i bio je prvi, koji je istočno od Morave počeo da diže ljude na ustanak.
Pod njegovom komandom ustanička vojska toga kraja opkolila je Požarevac. Petar Dobrnjac je tada bio pod njegovom komandom. Kada je Milenko Stojković Turke u Požarevcu doveo u bezizgledan položaj oni su tražili da se predaju samo Karađorđu.
Karađorđe je u to vreme komandovao opsadom Beograda, a čim je stigao u Požarevac, Turci su se predali krajem maja 1804. U Požarevcu su ustanici dobili veliki i bogati ratni plen,a Karađorđe je od ratnog plena dao Milenku 10.000 ovaca,međutim, on je najveći deo razdelio vojsci.
Najzaslužniji za osvajanje Požarevca
Milenko je bio najzaslužniji za osvajanje Požarevca i veštinom u napadanju i brojem svojih ustanika. Milenko je nakon toga po Karađorđevom nalogu ispratio u Vidin tursku vojsku, koja se predala. Nakon toga pridružio se ustaničkoj vojsci, koja je opsedala Beograd.
Pogubljenje dahija
Bećir-paša je stigao sa sultanovim ovlaštenjima da zavede red u Beogradskom pašaluku i da bi to ostvarili bili su spremni da žrtvuju dahije i da onda izmire janičare i Srbe. Dahije su pobegle na Ada Kale, ostrvo na Dunavu u Đerdapskoj klisuri.
Bećir-paša je pristao da izruči dahije Srbima, pa je izdao pismeno naređenje Ibrahim-agi, upravniku tvrđave na Ada Kaleu. Karađorđe Petrović je odredio Milenka Stojkovića kao najpogodnijeg da obavi pogubljenje dahija.
Milenko je pored pašinog naređenja nosio i pismo, kojim je Ibrahim-agin sinovac savetovao agu da posluša. Krenuo je Dunavom sa 40 momaka do Kladova blizu Ada Kalea. Tu je ostavio momke i sa Ibrahim-agom se nakon pokazivanja pašinog naređenja dogovorio da u akciju krene uveče.
Milenko je opkolio sobe u kojima su bile dahije
U leto 1804. godine, tokom misije Bećir-paše, doneta je odluka da se pogube turske dahije Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Fočić Mehmed-aga, čija je tiranska vladavina izazvala veliko nezadovoljstvo među narodom. Milenko Stojković je, uz odobrenje srpske i turske vlasti (s obzirom da su se dahije odmetnule i vladale samovoljno), dobio zadatak da izvrši ovu presudu.
Sa 27 svojih izabranih ljudi i 10 momaka Redžep-age (komandanta ostrva Ada Kale), Milenko je otišao na Adu Kale, gde su se dahije skrivale. Prerušen, posetio je Ibrahima, strica Redžepovog, i predao mu pisano naređenje Bećir-paše, kao i pismo Redžepovo u kojima se objašnjavao razlog dolaska i ko ga šalje.
Preplašeni Ibrahim otkrio mu je lokaciju kuće u kojoj su se dahije krile, i te noći, između 25. i 26. jula, Milenko ih je napao. Borba je trajala osam sati bez prekida.
Nakon što su dahije likvidirane, njihove glave (osim Aganlijine koja je prilikom pranja upala u Dunav) su donete u Beograd. U nedelju rano ujutru, glave su prvo predate Redžep-agi, komandantu na Adi Kale.
Kada su glave odnete veziru, vezir je nagradio Redžep-agu ogrnuvši ga ćurkom (bundom) i dodelio bakšiš njemu i sedmorici njegovih izabranih momaka. Međutim, Srbima tada nije bilo dato ništa kao znak priznanja za hrabrost, što pokazuje dvoličnost Turaka, pa i samog „mirotvorca“ Bećir-paše.
Ipak, Milenko je ostao upamćen kao neustrašivi junak, što je dokazao u mnogim kasnijim bitkama koje nikada nije izgubio, već je nizao samo pobede.
Zime 1804/1805. u ustaničkom vođstvu jedni su bili za radikalan nastavak rata do potpune slobode, a među te spadali su Karađorđe, Janko Katić i Milenko Stojković. Milenko jednom prilikom nije propuštao krdžalije, iako su imali voždovu dozvolu za prolaz.
Boj na Ivankovcu
Tokom 1805. godine, Porta je Hafiz-pašu postavila za vezira i dala mu zadatak da dođe do Beograda i uguši ustanak. Karađorđe Petrović je onda naredio da se zatvore pravci prema Beogradu, pa su Milenko Stojković, Petar Dobrnjac i Stevan Sinđelić sa 2.500 ustanika zauzeli položaj kraj Ivankovca i zatvorili su paši put desnom obalom Morave.
Hafiz-paša je tražio od Milenka da se ukloni sa puta i da položi oružje i da će onda izraditi za njih carski berat. Milenko mu je odgovorio da paši ne čini nikakve smetnje i da neka ide na Jagodinu kuda su i dotad išli carski veziri.
Paša je rekao da neće on hajduke da pita kojim putem će on da ide i zapretio je da će ih zlo snaći, a Milenko je rekao da ga neće uplašiti pretnje i da bio rđa ako se ukloni. U bici na Ivankovcu pobedila je srpska, hrabra ustanička vojska pod komandom Milenka Stojkovića.
Po prvi put u boju na Ivankovcu poražena je turska carska vojska. Do tada su ustanici ratovali samo sa odmetničkom turskom vojskom.
Kontrola Poreča i Đerdapa
Milenko je bio jedan od članova Saveta, a na Smederevskoj skupštini krajem 1805. usvojen je ratni plan, po kome je Milenko Stojković trebao da zauzme Kladovo i Poreč (Donji Milanovac). Krajem januara 1806. zauzeo je Poreč, pa se preko Miroč-planine spustio u Timočku krajinu, gde je zauzeo Negotin i Kladovo.
Posle toga smestio se u Poreč (Donji Milanovac) i utvrdio, pa je kontrolisao prolaz Dunavom kroz Đerdap. Pošto je januara 1807. započeo Rusko-turski rat (1807—1812) Milenku Stojkoviću je poveren poverljiv zadatak da uspostavlja veze sa ruskom vojskom u Vlaškoj.
U proleće 1807. krenuo je na poziv ruskog generala Miheljsona da se spoje kod Vidina. Spustio se do Negotina i dugo ga opsedao, sve dok nije stigao vidinski Mula-paša. Pred nadmoćnijom turskom vojskom povukao se početkom maja na Štubik i Malajnicu. Velika turska vojska opkolila je Stojkovića i sve do dolaska Karađorđa i ruskog generala Isaijeva sa nešto Rusa nije mogao da se izvuče iz obruča.
Svađe, optuživanja i samovoljno ponašanje
Krajem 1807. komanda u Istočnoj Srbiji poverena je Stojkoviću koji je postao opozicija Karađorđu. Tokom 1809. komandovao je četvrtinom srpske vojske i trebao je da nastupa prema Vidinu.
Međutim, nakon srpskog poraza na Kamenici i Čegru usledila je turska ofanziva, pa je Stojković došao da pomaže na najtežem delu fronta. Pred pad Deligrada Stojković je uspešno odbio jak turski napad nanevši Turcima velike gubitke.
Kobnog dana kada su Turci zauzeli Deligrad između 15. i 16. avgusta 1809. godine Mladen Milovanović je komandu poverio nesposobnom Miloju Petroviću, koji je skrivio pad Deligrada. Stojković je zbog toga bio toliko ljut da je na Milovanovića nasrnuo sabljom, ali ubedili su ga da Karađorđu prepusti da presudi Milovanoviću i Miloju Petroviću.
Poreč
Nakon toga poraza Karađorđe je Stojkovića poslao u Poreč, koji je nakon pada Istočne Srbije dugo bio jedina slobodna oblast. Petar Dobrnjac je sa Rodofinikinom napustio Srbiju, a Stojković je optuživao Karađorđa kao krivca za njihov beg.
Stojković je komandovao Porečom (Donji Milanovac) za vreme velike turske ofanzive. Međutim Karađorđe mu zbog veza sa Rodofinikinom više nije verovao, pa je svojim vojvodama iz Poreča dao upustva da ubiju Stojkovića u slučaju da pokuša da napusti Poreč.
Kada je Stojkoviću u oktobru 1809. stigao Dobrnjac sa vojskom tada se razišao sa voždom poručivši mu da ga više ne sluša. Stojković je držao jedinu srpsku preostalu teritoriju istočno od Morave. U novembru 1809. godine Karađorđe je po zahtevu skupštine žrtvovao Mladena Milovanovića i Miloja Petrovića njihovih položaja i pokušao je da se izmiri sa Stojkovićem.
Rusima je odgovaralo da izmire Karađorđa i Stojkovića
Rusima je odgovaralo da izmire vožda i Stojkovića, pa je Milenko Stojković pristao da se pokori voždu ako se pogubi Miloje Petrović, a kada je Miloje aprila 1810. bio pogubljen Stojković se prećutno pokorio tek kada je izgubio rusku i Dobrnjčevu podršku.
Proterivanje iz Srbije
Karađorđe Petrović je sazvao skupštinu na Mali Božić 1811. Skupština, koja je zasedala od 19. do 25. januara imenovala je Karađorđa za vožda i predsednika Praviteljstvujuščeg sovjeta, tj. predsednika vlade, koji može da otpušta ministre. Milenko Stojković bio je imenovan za ministra spoljnih poslova, dakle za jednog od petorice članova sovjeta.
Skupština je donela odluku da se protera onaj ko ne prihvati mesto ministra jer se pretpostavljalo se da Petar Dobrnjac i Milenko Stojković neće da prihvate položaj ministra. Karađorđe je odmah postavio nove starešine za komandante Kladova i Poreča.
Dobrnjac i Milenko su odbili da kao ministri postanu Karađorđev činovnici
Karađorđe je inače na skupštini optužio njih dvojicu da su na prostoru od Timoka do Poreča utajivali državne prihode. Stojković i Dobrnjac proterani su iz Srbije u Rusiju i Karađorđe se na taj način obračunao sa opozicijom. Dobili su 19. februara 1811. rok od 20 dana da napuste Srbiju.
Harem
Od kraja 1806. dok je živeo u Poreču držao je harem, u kome je imao nekoliko žena Srpkinja i nekoliko Turkinja. Kada je 1806. zauzet Beograd u njemu se našlo mnogo mladih turskih udovica, koje odjednom nisu imale od čega da žive. Karađorđe ih je poslao brodovima za Vidin, ali Milenko je zaustavio brodove u Poreču i od njih probrao najlepše i stvorio je harem.
Milenkova žena je živela u Kličevcu, a kada je umrla on se oženio Milenom, udovicom krajinskog kneza Karapandže. Mileni je pre ženidbe obećao da će da raspusti harem, ali to nije učinio, nego je ostao sa Turkinjama, a ženu je poslao u Kličevac Kad bi se zadovoljio kojom Turkinjom poklanjao bi je svojim momcima, a decu bi poklanjao ženama bez dece.
Pored Turkinja imao je i Vlahinja, a njih bi udavao kad više sa njima nije bio zadovoljan. Međutim kada je 1811. napuštao Srbiju u Vlaškoj nije imao dovoljno sredstava, pa je otpustio sve žene sem jedne, sa kojom se venčao.
Boravak u Rusiji
Otišao je u Vlašku, iz koje je 1812. otišao u Rusiju, gde je dobijao 300 dukata mesečnog izdržavanja. Kupio je neko imanje i tu je živeo. Početkom 1821. godine Petar Dobrnjac je učestvovao u ustanku heterista u Vlaškoj.
Knez Miloš Obrenović se tada obratio njemu i Milenku Stojkoviću poručujući mu da se ne šale glavom i ne pokušavaju da bunu prenesu u Srbiju. Umro je u Bahčisaraju na Krimu posle 1831. godine.
