Zoran Čvorović: Ukrajinizacija i boljševička nacionalna politika (1)

Okolnosti u kojima se našla ruska država tokom Prvog svetskog rata, Februarske i Oktobarske revolucije i docnijeg građanskog rata, pogodovale su boljševicima da realizuju svoje viđenje rešenja nacionalnog pitanja u Rusiji, shodno poznatoj Lenjinovoj višeznačnoj paroli s početka 20. veka: „Da bismo se ujedinili, potrebno je da se konačno i nepovratno razdvojimo”. (1)

U nacionalnom programu Ruske socijal-demokratske radničke partije (RSDRP) postojale su brojne protivrečnosti, a osim toga ova partija je vremenom menjala i pojedine ključne programske teze koje su se ticale ustavno-pravnih modela za rešenje nacionalnog pitanja u Rusiji. Iako se RSDRP, koja je do Februarske revolucije delovala u ilegali, od početka zalagala za pravo nacija na samoopredeljenje, koje je uključivalo i pravo na otcepljenje, po čemu se razlikovala od svih političkih grupacija u ondašnjoj Rusiji, njeni vođi su istovremeno u interesu efikasnije klasne borbe zagovarali i očuvanje velike države. (2)

Sledstveno tome, Lenjin i boljševici su sve do Februarske revolucije odbacivali ideju federalnog preuređenja ruske države, smatrajući da bi ona „oslabila državno jedinstvo i ometala ekonomski razvitak zemlje”, ali su već sredinom 1917, „uzimajući u obzir razvitak nacionalnih odnosa u zemlji”, dopuštali mogućnost federalizacije države. (3) Pojedini autori razloge takvim programskim protivrečnostima pronalaze u činjenici da su boljševici „potcenjivali nacionalne i civilizacijske vrednosti, a pridavali veliki značaj klasnim interesima u životu mnogonacionalnog ruskog društva”. (4)

Dok drugi autori istovremeno zalaganje boljševika za pravo nacija na samoopredeljenje i za očuvanje velike države objašnjavaju time da su vođe ove partije „pravilno pretpostavljale da će mali broj naroda Rusije hteti da se od nje odvoji”. (5)

Makijavelizam boljševika

S tim u vezi, Staljin je u referatu koji je pročitao na sedmoj Sveruskoj konferenciji RSDRP u aprilu 1917. godine isticao da svaka od „ugnjetenih nacija” ima pravo da sama odluči „hoće li ostati u sastavu ruske države ili će formirati samostalnu državu, ali i da ne treba mešati pitanje prava nacije na slobodno izdvajanje sa pitanjem obaveznog izdvajanja nacije u tom ili drugom momentu”.

Ovo drugo pitanje, po rečima Staljina, „partija proletarijata treba da rešava potpuno nezavisno od slučaja do slučaja, a u zavisnosti od konkretnih okolnosti”. U istom referatu Staljin je izrazio uverenje, da će posle „nestanka carizma” i „nestanka njegove politike ugnjetavanja” doći do „slabljenja nepoverenja”, te da će „rasti težnja ka Rusiji”, zbog čega „partija predlaže uređenje autonomija za oblasti koje neće želeti da se odvoje, a koje se odlikuju posebnim načinom života, jezikom, kao, primera radi, Zakavkazje, Turkestan, Ukrajina”.

Pritom će „geografske granice takvih oblasti odrediti sami stanovnici shodno privrednim, životnim i drugim okolnostima”. (6)

Čini se ipak da je vrh boljševičke partije prilikom revizije pojedinih ključnih programskih stavova o nacionalnom pitanju posle Februarske revolucije pre svega ispoljavao krajnji makijavelizam.

Dok je Privremena vlada svojom nekredibilnom i slabom vlašću podsticala proces etničko-teritorijalne dezintegracije Rusije i istovremeno odbijala da krene u rešavanje nacionalnog pitanja pre okončanja rata i stvaranja uslova za sazivanje Ustavotvorne skupštine, dotle su boljševici isticanjem zahteva za preuređenje države na principima federalizma i prava nacija na samoopredeljenje preuzeli političku incijativu, pridobijajući na svoju stranu različite separatističke i autonomaške političke snage. (7)

Stoga se jedan od prvaka februarskog režima, P. N. Miljukov, kasnije u emigraciji javno kajao zbog toga što Privremena vlada nije pre boljševika istakla predlog za federalizaciju države. (8)

Da su boljševici koristili pravo na samoopredeljenje nacija kako bi na početku revolucije pridobili na svoju stranu separatistički nastrojene delove neruskih nacija jasno se vidi iz obraćanja koje su trećeg decembra 1917. godine radničkim masama muslimanskih nacija Rusije i Istoka uputili predsednik boljševičke vlade V. I. Lenjin i komesar za nacionalnosti J. V. Staljin.

U obraćanju se, između ostalog, isticao stav boljševika, da „muslimani Rusije, Tatari Povoložja i Krima, Kirgizi i Sarti Sibira i Turkestana, Turci i Tatari Zakavkazja, Čečenci i gorštaci Kavkaza, svi oni kojima su carevi i tlačitelji Rusije rušili džamije i bogomolje, a verovanja i običaje gazili”, imaju pravo da „urede svoj nacionalni život slobodno i nesmetano”. (9)

Pravo na samoopredeljenje

Nezavisno od navedenih primera programske kontradiktornosti i nedoslednosti, u boljševičkom programu rešenja nacionalnog pitanja ipak se može izdvojiti rukovodno načelo od koga partija nije odstupala. Reč je o pravu nacija na samoopredeljenje, koje je uvršteno u paragraf devet Programa RSDRP na drugom kongresu ove partije 1903. godine.

Lenjin je u svom pamfletu O pravu nacije na samoopredeljenje iz 1914. godine pokazao da su ruski marksisti pravo naroda na samoopredeljenje preuzeli iz odluka Londonskog kongresa Druge internacionale od 1896. godine. (10) Vođa boljševika ni pre revolucije nije krio protiv koga je trebalo da bude upereno pravo nacija na samoopredeljenje: „Mi se zalažemo za pravo na izdvajanje, imajući u vidu crnostotinaški velikoruski nacionalizam, koji je tako zagadio stvar nacionalnog zajedništva, da će se jače veze uspostaviti tek posle razdvajanja”. (11)

U govoru na Prvom sveruskom kongresu pri padnika vojne flote, 25. novembra 1917. godine, Lenjin je najpre ukazao kako se u carskoj Rusiji sprovodilo „nečuveno ugnjetavanje” većine stanovništva koja nije pripadala velikoruskoj manjini, da bi potom zaključio:

„Govore nam da će se Rusija rasparčati, da će se raspasti na posebne republike, ali mi se toga ne bojimo. Ma koliko bilo samostalnih republika, mi se toga ne plašimo. Za nas nije važno gde prolazi državna granica, nego da se sačuva savez između proletera svih nacija za borbu protiv buržoazije bilo koje nacije”. (12)

Nasuprot Lenjinovoj oceni carske Rusije kao „tamnice naroda”, podaci prvog popisa stanovništva iz 1897. godine pokazuju da je u centralnim i lokalnim organima vlasti pripadnika neruskih naroda bilo 32,2 odsto. Od 118 etničkih zajednica koliko je ukupno prvim popisom potvrđeno da živi na teritoriji carske Rusije, čak 97 je imalo svoje predstavnike u centralnom i lokalnom aparatu ruske monarhije. (13)

Boljševičko isticanje „opštedemokratskog zahteva ‘prava na samoopredeljenje svih nacija’ koje su ulazile u sastav države” bilo je, prema mišljenju Jelene Borisjonok, „pre svega važan taktički korak, koji je u značajnoj meri opredelio njihov uspeh u unutrašnjoj političkoj borbi”. Pritom Borisjonok smatra da je „samoopredeljenje Lenjin smatrao iznuđenom merom i preduslovom za kasniji prelazak ka centralizovanoj unitarnoj demokratskoj državi socijalističkog tipa”. (14) Analizirajući nacionalnu politiku boljševika, harvardski profesor Teri Martin zaključuje, da je „partija postala avangarda nacionalizama neruskih naroda”. Stoga ovaj autor boljševike naziva „internacionalističkim nacionalistima”. (15)

Ruski marksisti su pravo naroda na samoopredeljenje preuzeli iz odluka Londonskog kongresa Druge internacionale od 1896. godine

Prvi pravno-politički akt koji je donet nakon Oktobarske revolucije, a u kome su boljševici izneli svoje viđenje rešenja nacionalnog pitanja u Rusiji i sledstveno tome ustavnopravnog preuređenja države, bila je Deklaracija prava naroda Rusije. Nju je 15. novembra 1917. godine doneo Savet narodnih komesara, tj. sovjetska vlada pod predsedništvom V. I. Lenjina, a autor teksta bio je ondašnji narodni komesar zadužen za resor nacionalnosti, J. V. Staljin.

U uvodu Deklaracije rešenje nacionalnog pitanja dovodilo se u vezu sa revolucionarnim rešenjem agrarnog, odnosno seljačkog, kao i radničkog i vojničkog pitanja Rusiji. Sledstveno tome, u Deklaraciji se navodilo da je Oktobarska revolcija započela u znaku oslobađanja seljaka od veleposednika i njihovog vlasništva nad zemljom, vojnika „od vlasti carskih generala” i radnika od „hirova i samovolje kapitalista”, pa se shodno takvoj revolucionarnoj promeni ruskog društva, moraju najzad „odlučno i bespovratno” osloboditi i narodi Rusije, koji su do sada „trpeli ugnjetavanje i samovolju”.

Ponovno ujedinjenje

Deklaracija je predviđala i ponovno ujedinjenje tako oslobođenih naroda u „dobrovoljni i pošteni savez naroda Rusije”, u kome neće biti huškanja jednih na druge kao što je to bilo u vreme „carizma”. Deklaracija prava naroda Rusije sadržala je osnovne principe na kojima su boljševici nameravali da reše nacionalno pitanje u Rusiji:

1) jednakost i suverenost naroda;

2) neotuđivo pravo naroda Rusije na slobodno samoopredeljenje do otcepljenja i obrazovanja samostalnih država;

3) ukidanje svih nacionalnih i nacionalno-religioznih privilegija i ograničenja;

4) slobodan razvitak nacionalnih manjina i etničkih grupa koje naseljavaju Rusiju. Na kraju Deklaracije stajalo je da će sovjetska vlast na osnovu ovog političko-pravnog akta „neodložno” doneti odgovarajuće „dekrete”. (16)

Boljševici su osnovne principe rešenja nacionalnog pitanja u Rusiji izložili i u Deklaraciji prava radnog i eksploatisanog naroda, koju su podneli Ustavotvornoj skupštini prvog dana njenog rada, petog januara 1918. godine, i u kojoj su bila izložena načela novog državnog i društvenog uređenja Rusije.

Odbijanje esersko-menjševičke ustavotvorne većine da prihvati ovaj političko-pravni akt služilo je boljševičkoj frakciji kao opravdanje za nasilno raspuštanje Ustavotvorne skupštine, šestog januara 1918. godine. Posle raspuštanja Ustavotvorne skupštine od strane boljševičke revolucionarne manjine, Deklaraciju je 31. januara 1918. godine usvojio Treći sveruski kongres radničkih, vojničkih i seljačkih deputata.

Pošto je Deklaracija prava radnog i eksploatisanog naroda zamišljena da bude svojevrsni socijalistički pandan građanskim revolucionarnim deklaracijama, ona je po uzoru na francusku Deklaraciju prava čoveka i građanina od 1789. godine, koja je bila uzeta za preambulu francuskih ustava, na isti način uneta u prvi Ustav Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republika (RSFSR) od 1918. godine. (17)

Usvajajući je u jeku Prvog svetskog rata, boljševici su tekstom Deklaracije prava radnog i eksploatisanog naroda poručili svetu da su za postizanje „revolucionarnim merama demokratskog mira” između predstavnika radničkih i seljačkih masa ratujućih strana. Pod „demokratskim mirom” boljševici su podrazumevali mir „bez aneksija i kontribucija”, a „na osnovu slobodnog samoopredeljenja nacija”. (18)

Reč je o spoljnopolitičkoj upotrebi prava na samoopredeljenje nacija u cilju podsticanja revolucija u drugim državama i širenja socijalitičkih režima po svetu. (19) Budući da se radi o ustavnopravnom dokumentu, Deklaracija prava radnog i eksploatisanog naroda definiše i novu, postrevolucionarnu pravnu prirodu ruske države. Sledstveno tome, nova socijalistička država u nastajanju je istovremeno određena prema klasnom i nacionalnom principu, kao „Republika Sovjeta radnih, vojničkih i seljačkih deputata” i kao „slobodan savez slobodnih nacija, kao federacija sovjetskih nacionalnih republika”. (20)

Federacija kao „komunalka”

Već iz osnovnih principa organizovanja sovjetske države sadržanih u Deklaraciji prava radnog i eksploatisanog naroda uočavaju se dva ključna elementa sovjetskog rešenja nacionalnog pitanja. Sovjetska država je federacija sastavljena od federalnih jedinica koje imaju svojstvo nacionalnih država, a koje se formiraju upotrebom prava nacije na samoopredeljenje.

Time što se sovjetska država definiše kao „savez slobodnih nacija” i „federacija slobodnih nacionalnih republika”, sugeriše se da je federalna sovjetska država nastala metodom agregacije.

Po rečima Ratka Markovića, radi se o „nastanaku federacije od ranije samostalnih država ili država sličnih ljudskih kolektiviteta koje su se udružile u federaciju”.

Shodno tome, „kasnije federalne jedinice nisu pravne tvorevine federalnog ustava, nego su istorijske tvorevine nastale pre federalnog ustava”, pa se „osećanje sopstvenog identiteta koje postoji kod takvih subjekata i koje je nastalo u njihovoj predfederalnoj fazi, obezbeđuje dobijanjem svojstva federalne jedinice u federaciji”. (21)

Pošto je po tipu državnog uređenja carska Rusija bila unitarna, pritom asimetrično decentralizovana država, u njenom uređenju boljševici nisu mogli naći uporište za tezu o obrazovanju federacije metodom agregacije. S obzirom na takvo uređenje carske Rusije, federalna forma nove države mogla je biti samo plod devolucije, tj. „razjedinjavanja jedne unitarne države, njeno cepanje na nekoliko državnih celina koje dobijaju svojstvo federalnih jedinica”.22

Međutim, politička stvarnost koju je u uslovima Prvog svetskog rata proizvela Februarska, a potom Oktobarska revolucija i građanski rat, obezbedila je boljševicima politički materijal za opravdanje teze o formiranju sovjetske federacije „odozdo”, korišćenjem prava na samoopredeljenje od strane pojedinih neruskih nacija. Prema zapažanju Natalije Bijuškine, pravo nacija na samoopredeljenje boljševicima je „poslužilo kao organizaciono-pravni mehanizam za ukidanje Ruske imperije i formiranja na istoj osnovi Ruske Sovjetske Socijalističke Republike”. (23)

Posle prisilne abdikacije cara Nikolaja Drugog Romanova i rušenja birokratskog centralizma svojstvenog Ruskoj imperiji, Privremena vlada je „katastrofalno brzo izgubila kontrolu nad lokalnim organima vlasti i upravom”. U uslovima faktičkog dvovlašća u zemlji, koje su oličavali organi pod kontrolom Privremene vlade i sovjeti pod kontrolom RSDRP, došlo je do „primetnog jačanja separatističkih pokreta”, pa su na tlu ruske države „počele da se obrazuju nove državne formacije”. (24)

Boljševici ne samo da nisu pokušali da zaustave proces dezintegracije i raspada po nacionalnim šavovima teritorije bivše Ruske imperije, već su proklamovanjem prava nacija na samoopredeljenje, koje je podrazumevalo i pravo na otcepljenje, taj proces na izvestan način legalizovali i ubrzali. (25)

Sa očiglednim planom da na teritorijama zahvaćenim separatizmom (izuzev Poljske i Finske čiju su nezavisnost boljševičke vlasti priznale odmah po dolasku na vlast) uz pomoć partijske vojske — Crvene armije — formiraju boljševičke nacionalne države i time onemoguće formiranje ili konsolidaciju već obrazovanih nekomunističkih (buržoaskih) nacionalnih državnih tvorevina. Sledstveno tome, pravo nacije na samoopredeljenje poslužilo je boljševicima u uslovima svetskog i građanskog rata i revolucija kao vrlo efikasno sredstvo za osvajanje vlasti, pošto je njegova upotreba dovela do brze disolucije stare države.

Sovjetska država je federacija sastavljena od federalnih jedinica koje imaju svojstvo nacionalnih država, a koje se formiraju upotrebom prava nacije na samoopredeljenje.

Tako je u periodu od 1917. do 1921. godine formiran čitav niz nezavisnih država ili autonomnih državolikih tvorevina na teritoriji Pribaltika, Belorusije, Ukrajine, Moldavije, Krima, Zakavkazja, Turkestana, ali i više od 20 nacionalno autonomnih republika na teritoriji buduće RSFSR. (26) Rečju pravnog istoričara Isajeva, „u periodu od 1918. do 1921. godine na teritoriji bivše Ruske imperije stvorila se konfederacija republika sovjetskog tipa”.

Samo mali deo teritorije bivše Ruske imperije nije ušao u takvu konfederaciju, pošto su se na Pribaltiku formirale tri nezavisne nekomunističke države: Litvanija, Letonija i Estonija. Nacionalne sovjetske republike grupisale su se oko RSFSR kao centra, a kao „osnova konfederacije služio je vojno-politički (a kasnije i privredno-politički) savez republika”.  Četiri nezavisne republike — Ruska, Ukrajinska, Beloruska i Zakavkaska Sovjetska Socijalistička Republika — zaključile su u decembru 1922. godine Ugovor o formiranju SSSR. (27)

Tako se u političkom procesu koji se na teritoriji bivše Ruske imperije odvijao u periodu od 1917. do 1922. godine potvrdila kao tačna teza konstitucionalista, da „nastanak federacije putem agregacije obično prolazi kroz dva stadijuma: prvi je konfederacija država, drugi je prelaženje konfederacije u federaciju”. (28)

Prva pozitivna diskriminacija

Teri Martin ukazuje na još jedno važno obeležje sovjetske federacije, koje nije dovela u pitanje ni kasnija politička i privredna centralizacija SSSR. Rečju Martina, „karakteristična crta” SSSR bila je „sistematska podrška spoljnim formama postojanja nacije — teritoriji, kulturi, jeziku i eliti.”

Prema oceni ovog autora, „boljševici su pokušali da objedine zahteve nacionalista za sopstvenu nacionalnu teritoriju, kulturu, jezik i elitu, sa zahtevima socijalista čiji je cilj bio stvaranje ekonomski i politički jedinstvene države”.

Sledstveno tome, model monoetničke države sovjetska vlast je zamenila modelom mnogobrojnih nacionalnih republika”, a „originalnost sovjetske politike sastojala se u tome što je ona podržala spoljne forme u mnogo većem stepenu kod nacionalnih manjina nego kod nacionalne većine”. Stoga je SSSR, prema Martinu, po svom uređenju bio prva „imperija pozitivne diskriminacije (Affirmative Action Empire)”. (29)

Ovo ključno obležje sovjetske nacionalne politike opredelilo je i teritorijalno-nacionalnu strukturu sovjetske federacije, jer „Rusi za razliku od drugih nacionalnosti nisu imali svoju teritoriju”. S tim u vezi, A. A. Voronovič zaključuje, da „RSFSR nije bila ruska nacionalna republika, već ono što je ostalo nakon što su sve druge nacionalnosti dobile svoju nacionalnu teritoriju u vidu sovjetske republike ili autonomne jedinice”. (30)

Čini se da je prirodu sovjetske federacije, kao rezultante prava nacija na samoopredeljenje i principa „pozitivne diskriminacije” (veliko)ruske nacije, najpreciznije opisao američki istraživač ruskog porekla Jurij Sljozkin. Citirajući reči partijskog rukovodioca Josifa Mihajloviča Varejkisa, Sljozkin veli da je SSSR nalikovao na jedan veliki zajednički stan (kommunalka) u kome „nacionalne državne jedinice, posebne republike i autonomne oblasti, predstavljaju zasebne sobe”, koje su im dodeljene u posed po osnovu prava nacija na samoopredeljenje.

Pored toga u „centru sovjetskog stana (komunalke, prim. Z. Č.) bilo je ogromno prostranstvo, ne baš nalik sobi, neukrašeno nacionalnim obeležjima, neobeleženo da je svojina domaćina i naseljeno sa milionima grubih, ali taktičnih proletera”. Jer, „Rusi su mogli biti nacionalna manjina na teritorijama koje su dodeljene drugim nacionalnostima, ali u samoj Rusiji (RSFSR, prim. Z. Č.) oni nisu imali nacionalnih prava i nacionalnih privilegija (zato što su ih zlopotrebljavali pod starim režimom)”.

Rečju Sljozkina, „Rus je mogao dobiti prednost kao proleter, a onaj koji nije bio Rus dobijao je prednost kao ’nerus‘“, jer dok su „‘Udmurt’ ili ’Uzbek’ bili važni pojmovi zato što su zamenjivali klasu” dotle je „’Rus’ bila prazna kategorija, osim ako nije označavala izvor velikodržavnog šovinizma ili istoriju imperijalističkog ugnjetavanja”. (31)

Parafrazirajući Sljozkina, A. A. Voronovič zaključuje da su Rusi u sovjetskom federalnoj „komunalki” živeli, zapravo, „u zajedničkim prostorijama (hodnici, kuhinja i sl)”. (32)

Ukrajinizacija pod građanskim režimima

Ukrajinski slučaj je po mnogo čemu paradigmatičan za razumevanje načina na koji su boljševici rešavali nacionalno pitanje u vreme formiranja SSSR i u prvim godinama postojanja nove države. Pritom su boljševici materijal za realizaciju svoje programske ideje o formiranju federacije nacionalnih republika titulaturnih neruskih nacija metodom agregacije, crpeli iz društvenih i političkih procesa koji su nakon Februarske revolucije zahvatili teritoriju današnje Ukrajine. Bez njihovog poznavanja nije moguće celovito sagledavanje boljševičkog rešenja ukrajinskog nacionalnog pitanja u ranoj fazi SSSR.

Dezintegracija Ruske imperije, koju je inicirala Februarska revolucija, ne samo da nije mimoišla teritoriju današnje Ukrajine, nego je u ovom delu bivše Ruske imperije taj proces po mnogim obeležjima bio najradikalniji, a istovremeno i najkompleksniji. Već sedmog marta 1917. godine ukrajinski nacionalisti su u Kijevu osnovali Centralnu radu na čelu sa vodećim ideologom ukrajinstva — Mihailom Sergejevičem Gruševskim. (33)

U sastav Centralne rade ušli su, pre svega, predstavnici frakcija esera, ukrajinskih socijaldemokrata i socijalista-federalista. Pošto su u tom trenutku u ukrajinskom nacionalnom pokretu većinu imali pobornici teritorijalne autonomije, a ne pristalice potpune državne nezavisnosti, Centralna rada je 10. juna 1917. proglasila autonomiju Ukrajine.

Iako je u početku odbacivala bilo kakvu ideju prekompozicije državnog uređenja dok traje rat, petrogradska Privremena vlada je u julu 1917. godine postigla kompromisni sporazum sa Centralnom radom. Sledstveno tome, kijevska Centralna rada je priznala vrhovnu vlast petrogradske Privremene vlade, dok je ova druga priznala autonomiju na teritoriji pod vlašću Centralne rade i Generalnog sekretarijata kao nosioca izvršne vlasti. Reč je o Kijevskoj, Podoljskoj, Volinskoj, Poltavskoj i delu Černjigovske gubernije. (34)

Posle izbijanja Oktobarske revolucije, Centralna rada je 20. novembra 1917. godine proglasila Ukrajinsku Narodnu Republiku (UNR) u federalnom savezu sa Republikom Rusijom. Gruševski je tih dana primetio da će realizacija sovjetskog modela organizacije države učiniti upravo ono što su nameravali da ostvare ukrajinski separatisti. (35)

Međutim, težnja jednih i drugih za apsolutnom vlašću prouzrokovala je vrlo brzo sukobe između ukrajinskih separatista i boljševika. Pošto nisu uspeli da obezbede većinu u Vseukrajinskom kongresu radničkih, vojničkih i seljačkih deputata, koji je kao neka vrsta konstituante održan u Kijevu od trećeg do četvrtog decembra 1917. godine, boljševici su 12. decembra u Harkovu osnovali Ukrajinsku Republiku Sovjeta, koja je u zimu 1917/18. kontrolisala najveći deo teritorije na levoj obali Dnjepra.

Razloge neuspeha boljševika da u okvirima Vseukrajinskog kongresa obezbede većinu, Jelena Borisjonok pronalazi u činjenici da je u tom trenutku dve trećine članova boljševičke partije živelo u proruskom i antiseparatistički nastrojenom rudarsko-industrijskom basenu Donbasa. (36)

Nakon izbijanja Oktobarske revolucije na teritoriji krajnjeg jugoistoka današnje Ukrajine, kao i u Rostovskoj oblasti, počelo je okupljanje belogardejskih snaga pod komandom atamana Donskog kozaštva generala Kaledina. (37) Tako su se u decembru 1917. godine na teritoriji Ukrajine formirale tri strukture vlasti: građansko-separatistička okupljena oko Centralne rade u Kijevu, boljševička sa centrom u Harkovu i belogardejska tzv. Donska vlada na krajnjem jugoistoku zemlje.

Centralna rada je 25. januara 1918. godine proglasila nezavisnost Ukrajinske Narodne Republike. Početkom februara boljševici su uspeli da stave pod svoju kontrolu najveći deo Ukrajine, uključujući i Kijev, ali su ubrzo morali da odstupe nakon što su vlasti UNR sklopile separatni mir sa Centralnim silama. Prema odredbama Brest—Litovskog mirovnog sporazuma, koji su sovjetske vlasti potpisale sa Nemačkom 3. marta 1918. godine, zvanični Petrograd se obavezao da prizna nezavisnu Ukrajinsku Narodnu Republiku, koja je u tom trenutku zapravo bila obična marionetska tvorevina Centralnih sila. (38)

Tri Ukrajine

Koristeći se nemačkim pokroviteljstvom, bivši ruski carski general Pavel Skoropadski izvršio je 29. aprila puč u Kijevu i proglasio novu marionetsku državoliku tvorevinu — Ukrajinsku državu (UD), a on sam bio je proglašen za njenog prvog hetmana.

Na teritoriji tzv. Levoobalne Ukrajine i u Donbasu, na kojima stanovništvo nije priznavalo vlast separatističkih i marionetskih režima UNR i UD, formirana je sredinom februara 1918. godine sovjetska Donjecko-Krivoroška Republika sa sedištem u Harkovu, koja se smatrala delom RSFSR.

Međutim, do kraja aprila iste godine nemačka vojska je uspela da okupira i teritoriju Donjecko-Krivoroške Republike, nakon čega je i na njoj uspostavljena vlast marionetske separatističke Ukrajinske države na čelu sa hetmanom Skoropadskim. (39)

U decembru 1917. godine na teritoriji Ukrajine formirale su se tri strukture vlasti: belogardejska, boljševička i separatistička

Nakon kapitulacije Centralnih sila, u decembru 1918. godine, obnovljena je, sada pod poljskim vojnim pokroviteljstvom, nezavisna Ukrajinska Narodna Republika, na čelu sa Direktorijumom u kome su glavnu reč vodili poznati ukrajinski separatisti S. V. Petljura i V. K. Vinjičenko.  Ubrzo nakon toga UNR se ujedinila sa Zapadnoukrajinskom Narodnom Republikom koja je posle kapitulacije Austrougarske bila obrazovana na tlu Galicije. (40)

S druge strane u Harkovu je 10. marta 1919. godine na Trećem vseukrajinskom kongresu sovjeta bila proglašena Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika (USSR) i usvojen njen prvi Ustav po uzoru na Ustav Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republika (RSFSR) od 1918. godine. Iako se USSR nalazila pod faktičkom vojnom i političkom vlašću boljševičkog centra iz Petrograda, odnosno Moskve, ona je formalno-pravno bila nezavisna i tu nezavisnost je sačuvala sve do decembra 1922. godine, kada su četiri nezavisne republike — Ruska, Ukrajinska, Beloruska i Zakavkaska Sovjetska Socijalistička Republika — potpisale ugovor o formiranju SSSR. (41)

Da bi uspostavila puni suverenitet USSR je morala da pobedi u građanskom ratu, gde su ukrajinskim boljševicima glavni protivnik tokom 1919. i 1920. godine bile jedinice „belih” pod komandom generala Denjikina, a znatno manje vojnički slabe trupe UNR (“petljurovaca”) i intervecionističke trupe država Antante. (42) Odredbama Riškog mira, koji je 1921. godine zaključen između predstavnika Poljske, RSFSR i USSR, boljševička USSR izgubila je značajne teritorije u Galiciji i Volinjskoj guberniji, koje su uglavnom prepuštene Poljskoj. (43)

Sa prinudnom „ukrajinizacijom” ruskog stanovništva nekadašnje Malorusije započelo se u uslovima izrazite državne i društvene nestabilnosti koje su proizvele Februarska i Oktobarska revolucija, a pod marionetskim i separatističkim režimima Ukrajinske Narodne Republike i Ukrajinske države. I reč „ukrajinizacija”, prema Jeleni Borisjonok, prvi je upotrebio rodonačelnik ideologije „ukrajinstva” i predsednik Centralne rade, Mihail Sergejevič Gruševski. (44)

Počev od 1917. godine pod uticajem separatističke propagande počinje da se upotrebljava u javnoj komunikaciji i imenica Ukrajinac. Međutim, stanovništvo u „maloruskim gubernijama” nije razumelo takav identitet, pošto „do 1917. godine opšteprihvaćeni ukrajinski identitet nije postojao”. Čak i na području austrougarske Galicije, odakle je u Malorusiju bila „uvezena” imenica Ukrajinac, početkom 20. veka se tom rečju još uvek nije označavao etnički identitet koji je različit od opšteruskog identiteta. (45)

Iako je ukrajinizacija, koja se smatrala sublimacijom i simbolom procesa suverenizacije Ukrajine, prema stavu njenih inicijatora „trebalo da obuhvati sve strane društvenog života”, okolnosti svetskog rata, revolucije i građanskog rata nisu dozvolili da se realizuje sve što je zamišljeno. Sledstveno tome, vlasti UNR i UD glavnu pažnju su posvetili uvođenju ukrajinskog kao službenog jezika u zakonodavstvo, administraciju, vojsku, obrazovanje, izdavačku delatnost, pozorišnu i muzičku umetnost i muzejsku delatnost. (46)

Ukrajinizacija u punom jeku

U kratkom i složenom periodu od leta 1917. do kraja 1919. godine separatističkim i marionetskim režimima UNR i UD ipak je pošlo za rukom da u politici ukrajinizacije postignu ne tako male rezultate i to pre svega kada je u pitanju formiranje institucionalne strukture za sprovođenje ove politike. (47)

Tako je samo u 1917. godini bilo otvoreno 215 viših osnovnih škola (vыsšie načalьnыe učiliщa) na ukrajinskom jeziku, dok je do kraja 1918. godine broj otvorenih gimnazija na ukrajinskom jeziku dostigao 150. Kada je u pitanju štampa na ukrajinskom jeziku, 1917. godine bilo je pokrenuto 106 novina, da bi se 1918. godine taj broj povećao na 212.

Na novostvorenom ukrajinskom jeziku 1917. godine izdato je 747, 1918. godine 1.084, a 1919. godine 665 knjiga. U 1918. godini osnovana je i Ukrajinska akademija nauka. Pri ruskojezičnim univerzitetima i fakultetima osnivane su katedre ukrainavedeniя, a u Kamenc-Podoljsku bio je otvoren univerzitet na ukrajinskom jeziku. Osim toga, Narodni univerzitet u Kijevu proglašen je za Ukrajinski državni univerzitet, a otvoren je i ukrajinski Filološko-istorijski fakultet u Poltavi za propagiranje lokalne ukrajinske istorije, kulture i folklora. (48)

Nametanje od strane režima UNR i UD novog ukrajinskog nacionalnog identiteta, a naročito novog ukrajinskog jezika, nailazilo je, s obzirom na ratne i revolucionarne prilike, na relativno masovan i skoro svakodnevni otpor stanovništva. Jedan od vodećih ljudi Ukrajinske Narodne Republike, zamenik predsednika Centralne rade Vladimir Vinjičenko, zabeležio je da su protesti protiv ukrajinizacije bili masovni i svakodnevni:

„Započelo se sa nizom zasedanja školskih saveta, školskih roditeljskih komiteta i na njima, zajedno se ujedinivši, crnostotinaš i demokrata počeše složno da ulažu protest za protestom, šaljući ih vladi. Protestvovali su protiv ’nasilne ukrajinizacije‘“.

Sa porukom – Protestvujem protiv nasilne ukrajinizacije Jugozapadne oblasti – u novinama Ruska misao objavljen je dugačak spisak potpisnika, a među njima su se našla ne samo velikoruska, već i maloruska prezimena. Da se nasilnoj ukrajinizaciji nije protivio samo tradicionalno proruski jug i jugoistok Ukrajine (Novorusija i Donbas), vidi se iz obraćanja vlastima uprave Saveza državnih činovnika Vinice koje je objavljeno u Glasu Kijeva 13. juna 1918. godine.

U tekstu saopštenja se ukazivalo da nema potrebe da se u postupku pred administracijom prelazi na ukrajinski jezik, jer „uzajamnog nerazumevanja između ovih ustanova, s jedne strane, i lokalnog stanovništva, s druge strane, nikada nije bilo.” Uprava činovničkog udruženja Vinice je istovremeno upozoravala da će takvi slučajevi „nerazumevanja postati mogući nakon uvođenja ukrajinskog jezika, jer njegova književna forma nema ničeg zajedničkog sa lokalnim narodnim govorom”. (49)

Iako je prema popisu iz 1897. godine 93 odsto onih koji su se izjašnjavali kao Malorusi živelo na selu, ukrajinsko selo su u periodu rata i revolucije od 1917. do 1919. godine u prvom redu preokupirali socijalno-ekonomski problemi, pa je stoga seljaštvo bilo nezainteresovano za ukrajinizaciju. S druge strane, u gradskom stanovništvu režimi UNR i UD nisu mogli pronaći veliki broj pristalica za politiku ukrajinizacije, pošto su prema podacima iz popisa od 1897. godine u gradovima dominirali zajedno Velikorusi (34 odsto) i Jevreji (27 odsto). (50)

Poznati etnograf i ukrajinski funkcioner u marionetskom režimu hetmana P. Skoropadskog (UD), Nikolaj Mihailovič Mogiljanski, napisaće u emigraciji, da je „na tom istorijskom stadijumu na kome se tada nalazilo stanovništvo Ukrajine, ono bilo više nego ravnodušno na sve pokušaje i zamisli ukrajinizacije”. Takav generalni utisak dodatno je precizirao zapažanjem, da su „žalosni događaji” vezani za Kijev, Harkov i Odesu pokazali da je „stanovništvo gradova iskazivalo otvorenu privrženost boljševizmu, a da je selo svugde gladno samo jednog – zemlje”.

Nametanje novog ukrajinskog nacionalnog identiteta nailazilo je na relativno masovan i skoro svakodnevni otpor stanovništva

Prema Mogiljanskom, u politici ukrajinizacije režimu Skoropadskog „jedini saveznici su bili Nemci, koji su bili zainteresovani za produbljivanje ukrajinizacije zbog uspešnijeg cepanja Rusije.” (51) Predstavnik austrougarske vojske pri marionetskom režimu Ukrajinske države, general Valdšteten, pisao je u maju 1918. godine svom Ministarstvu inostranih poslova, da „nema nikakve ukrajinske nacionalne misli, u krajnjem slučaju u Južnoj Ukrajini. Svi žive, govore i misle na ruskom. Ukrajinski niko ne razume”. (52)

Čak je i prvi predsednik Ukrajinske akademije nauka, čuveni istoričar i jedan od rodonačelnika evroazijstva, V. I. Vernadski, u aprilu 1918. godine zabeležio: „Teško da u uslovima koji sada postoje u zemlji može da se uspostavi Ukrajina sa čisto ukrajinskim jezikom i kulturom. Za tako nešto ne postoji nijedan sloj, koji bi podržavao i bio zahvaćen tom idejom”. (53) Jedinstveni sloj stanovništva u kome je marionetski režim Ukrajinske države, a potom i režim Direktorijuma UNR, pronašao odane saveznika za sprovođenje politike ukrajinizacije, bili su ukrajinski zarobljenici iz Galicije, koje je Austrougarska posle zaključenja separatnog mira planski oslobodila i pustila na teritoriju pod kontrolom kijevskih vlasti. (54)

NASTAVIĆE SE…

Članak je objavljen u Zborniku radova sa naučnog skupa „Rusija u sovjetskoj epohi: društvo i književnost“, Andrićev institut, urednici edicije S. Antonić i M. Lompar, gl. urednik E. Kusturica, Višegrad, 2023.

UPUTNICE:

1. V. I. Lenin, Polnoe sobranie sočineniй, T. 4, 358, https://marxism. online/lenin—v—i/volume—4/358/, pristupljeno: 3. 2024.
2. L. I. Semennikova, Rossiя v mirovom soobщestve civilizaciй, Izdatelьstvo „KDU”, Moskva, 2009, 542;.
3. Istoriя otečestvennogo prava gosudarstva i prava, Častь 1, pod red. O. I. Čistяkova, Юraйt, Vыsšee obrazovanie, Moskva, 2010,
4. L. I. Semennikova, Rossiя v mirovom soobщestve civilizaciй,
5. Istoriя otečestvennogo prava gosudarstva i prava, Častь 1,
6. Dokumentы po istorii Sovestskoй konstitucii, Sbornik dokumentov pod red. A. Я. Vыšinskogo, Юridičeskoe Izdatelьstvo, Moskva, 1938, 11—12.
7. T. Martin, Imperiя „položitelьnoй deяtelьnosti”: Naciя i nacionalizm v SSSR 1923—1939, Rossiйskaя političeskaя эnciklopediя (ROSSPЭN), Moskva, 2011, 11, 13, 14.
8. Istoriя otečestvennogo prava gosudarstva i prava, Častь 1,
9. Zanimljivo je da su u pokušaju pridobijanja muslimana Rusije i celog Istoka Lenjin i Staljin posebno isticali, da su „tajni ugovori svrgnutog cara o zauzimanju Carigrada, koje je potvrdio svrgnuti Kerenski, sada raskinuti i poništeni”. Dalje se u navedenom obraćanju naglašavalo, da je „Ruska republika i njena vlada, Savet narodnih komesara, protiv osvajanja tuđih zemalja: Carigrad mora ostati u rukama muslimana”. Dokumentы po istorii Sovestskoй konstitucii, 293—295.
10. Odluka Londonskog kongresa Druge internacionale o pravu naroda na samoopredeljenje glasi: „Kongress obъяvlяet, čto on stoit za polnoe pravo samoopredeleniя (Selbstbestimmungsrecht) vseh naciй i vыražaet svoe sočuvstvie rabočim vsяkoй stranы, stradaющeй v nastoящee vremя pod igom voennogo, nacionalьnogo ili drugogo absolюtizma; kongress prizыvaet rabočih vseh эtih stran vstupatь v rяdы soznatelьnыh (Klassenbewusste = soznaющih interesы svoego klassa) rabočih vsego mira, čtobы vmeste s nimi borotьsя za preodolenie meždunarodnogo kapitalizma i za osuщestvlenie celeй meždunarodnoй social—demokratii”. V. I. Lenin, O prave naciй na samoopredelenie, http://revolucia.ru/pravonac.htm; N. I. Biюškina, Pravo naciй na samoopredelenie kak osnovnoe načalo sovetskogo federalizma, Pravo i politika, br. 10, 2021, 45.
11. E. Borisёnok, Fenomen sovetskoй ukrainizacii, Izdatelьstvo „Evropa”, Moskva, 2006, 49—50. U pamfletu „O pravu nacije na samoopredeljenje” Lenjin veli: „Takvo stanje stvari stavlja pred proletarijat Rusije dvojaki ili tačnije dvostrani zadatak: borbu sa svakim nacionalizmom, a pre svega sa nacionalizmom Velikorusa; priznanje ne samo potpune ravnopravnosti svih nacija uopšte, već i ravnopravnost u pogledu formiranja države, tj. prava nacije na samoopredeljenje, na odvajanje”. V. I. Lenin, O prave naciй na samoop-redelenie, http://revolucia.ru/pravonac.htm.
12. V. I. Lenin, Polnoe sobranie sočineniй, T. 35, 115, https:// online/lenin—v—i/volume—35/115/
13. B. N. Mironov, Derusifikaciя upravleniя v SSSR, Noveйšaя istoriя Rossii, T. 11, №2, 2021, 443—444.
14. E. Borisёnok, Fenomen sovetskoй ukrainizacii, 50, 341—
15. T. Martin, Imperiя „položitelьnoй deяtelьnosti”: Naciя i nacionalizm v SSSR 1923—1939, 28, 29.
16. Dekretы Sovetskoй vlasti, Tom 1 25 oktobrя 1917 g. — 16 marta 1918 g., Gosudarstvennoe izdatelьstvo političeskoй litera turы, Moskva, 1957, 39—41.
17. I. A. Isaeev, Istoriя gosudarstva i prava Rossii, Юrist, Moskva, 2004, 558—559, 581; M. Pavlović, Razvitak prava, izd.
    Nadežda Pavlović, Kragujevac, 2018, 257.
18. Dekretы Sovetskoй vlasti, Tom 1 25 oktobrя 1917 g. — 16 marta 1918 g., 342.
19. N. I. Biюškina, Pravo naciй na samoopredelenie kak osnovnoe načalo sovetskogo federalizma, 46; M. Pavlović, Razvitak prava, 257—258.
20. Dekretы Sovetskoй vlasti, Tom 1: 25 oktobrя 1917 g. — 16 marta 1918 g., 341.
21. R. Marković, Ustavno pravo i političke institucije, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Službeni glasnik, Beograd, 2008,
22. Istoriя otečestvennogo prava gosudarstva i prava, Častь 1, 450; R. Marković, Ustavno pravo i političke institucije,
23. N. I. Biюškina, Pravo naciй na samoopredelenie kak osnovnoe načalo sovetskogo federalizma, 47.
24. V. V. Gruzdev, D. A. Babičev, N. A. Babičeva, Istoriя samoopredeleniя naroda Donbassa. Opыt Donecko—Krivorožskoй Sovetskoй Respubliki, Vestnik KGU, br. 3, 2019,
25. T. Martin, Imperiя „položitelьnoй deяtelьnosti”: Naciя i nacionalizm v SSSR 1923—1939, 28.
26. I. A. Isaeev, Istoriя gosudarstva i prava Rossii, 623—628; Istoriя otečestvennogo prava gosudarstva i prava, Častь 1, 454—456.
27. I. A. Isaeev, Istoriя gosudarstva i prava Rossii, 629—
28. R. Marković, Ustavno pravo i političke institucije,
29. T. Martin, Imperiя „položitelьnoй deяtelьnosti”: Naciя i nacionalizm v SSSR 1923—1939, 28, 31. Komentarišući zaključke do kojih je došao Teri Martin, ruski istraživač A. A. Voronovič zaključuje, kako je Martin došao do zaključka
    „da su i druge države pre Sovjetskog Saveza iz različitih razloga podržavali kulturu, jezik i lokalne elite nacionalnih manjina, ali je samo u sovjetskom slučaju to bilo na račun titulaturne nacije — Rusa.” A. A. Voronovič, Protivorečivыe istorii sovetskogo mnogonacionalьnogo gosudarstva: Nekotorыe problemы sovetskoй nacionalьnoй politiki v sovremenoй zarubežnoй istoriografii, Prošlый vek: Sbornik nauč. tr., gl. red. A. I. Miller, INION RAN, Moskva, 2013, 371.
30. A. A. Voronovič, Protivorečivыe istorii sovetskogo mnogonacionalьnogo gosudarstva: Nekotorыe problemы sovetskoй nacionalьnoй politiki v sovremennoй zarubežnoй istoriografii, 371.
31. Ю. Slёzkin, SSSR kak kommunalьnaя kvartira, ili Kakim obrazom socialističeskoe gosudarstvo pooщrяlo эtničeskuю obosoblennostь, https://sputnikipogrom.com/politics/395/ussr_ communal/, pristupljeno: 27. 03. 2024.
32. A. A. Voronovič, Protivorečivыe istorii sovetskogo mnogonacionalьnogo gosudarstva: nekotorыe problemы sovetskoй nacionalьnoй politiki v sovremennoй zarubežnoй istoriografii,
33. Istoriя otečestvennogo prava gosudarstva i prava, Častь 1, 455; E. Borisёnok, Fenomen sovetskoй ukrainizacii, 41.
34. V. A. Matveev, Ukrainskiй krizis 2014 goda: retrospektivnoe izmerenie (osobenosti istoričeskoй kodifikacii vostočnoslavяnskoй эtničeskoй srede юge Rossiйskoй imperii i ee proяvlenie v noveйšuю эpohu), Omega—Print, Rostov na Donu, 2015, 191—195; Istoriя otečestvennogo prava gosudarstva i prava, Častь 1, 455—456; Istoriя otečestvennogo prava gosudarstva i prava, Častь 1, 623.
35. V. A. Matveev, Ukrainskiй krizis 2014 goda: retrospektivnoe izmerenie, 201—202.
36. E. Borisёnok, Fenomen sovetskoй ukrainizacii,
37. I. A. Isaeev, Istoriя gosudarstva i prava Rossii, 623; E. Borisёnok, Fenomen sovetskoй ukrainizacii, 36; Istoriя Donbassa: Ot drevnosti do sovremennosti, Učebnoe posobie, GOU VPO „Doneckiй nacionalьnый universitet, Doneck, 2018,
38. E. Borisёnok, Fenomen sovetskoй ukrainizacii, 36; Istoriя Donbassa: Ot drevnosti do sovremennosti, 366—367. U vezi sa takvim ishodom Brest—Litovskog mira Staljin je primetio, da su „Oktobarska revolucija i Brestki mir samo produbili i dalje razvili proces raspadanja”. V. A. Matveev, Ukrainskiй krizis 2014 goda: retrospektivnoe izmerenie, 206.
39. Istoriя Donbassa: Ot drevnosti do sovremennosti, 367—369; V. V. Gruzdev, D. A. Babičev, N. A. Babičeva, Istoriя samoopredeleniя naroda Donbassa. Opыt Donecko—Krivorožskoй Sovetskoй Respubliki, 150—151.
40. E. Borisёnok, Fenomen sovetskoй ukrainizacii, 36—41; I. A. Isaeev, Istoriя gosudarstva i prava Rossii, 623.
41. I. A. Isaeev, Istoriя gosudarstva i prava Rossii, 623.
42. Istoriя Donbassa: Ot drevnosti do sovremennosti, 370—375.
43. Mirnый dogovor meždu Rossieй i Ukrainoй s odnoй storonы i Polьšeй — s drugoй, Kulьtura v normativnыh aktah Sovetkoй vlasti 1917—1922, ZAO „Юridičeskiй Dom Юsticinform”, Moskva, 2009, 272—307.
44. E. Borisёnok, Fenomen sovetskoй ukrainizacii, 41. Inače se u nauci smatra da je tih godina Centralna rada, kao predstavnički organ UNR, bila glavni nosilac i tribina ukrajinskih separatističkih ideja. S. L. Dudarev, Эtnopolitičeskaя i sociokulьturnaя obstanovka na Ukraine v konce 1918 — načala 1919 g. (Po proizvodeniяm M. A. Bulgakova), Vestnik Armavirskogo gosudarstvennogo pedagogičeskogo universiteta, br. 2, 2019, 89.
45. V. A. Matveev, Ukrainskiй krizis 2014 goda: retrospektivnoe, 182—183, 203.
46. E. Borisёnok, Fenomen sovetskoй ukrainizacii, 40—42; E. Borisёnok, Russkie v USSR v periodu korenizacii 1920— 1930—h gg, Vestnik slaяnskih kulьtur, 2014, 34.
47. Uspeh u realizaciji institucionalne strane politike „ukrajinizacije” kada je u pitanju rukovodstvo Centralne rade i UNR, Pavel Miljukov je video u „fanatizmu” glavnih vođa separatističkog pokreta, pre svih Gruševskog. V. A. Matveev, Ukrainskiй krizis 2014 goda: retrospektivnoe izmerenie, 190.
48. E. Borisёnok, Fenomen sovetskoй ukrainizacii, 40—41.
49. E. Borisёnok, Fenomen sovetskoй ukrainizacii, 42—
50. S. L. Dudarev, Эtnopolitičeskaя i sociokulьturnaя obstanovka na Ukraine v konce 1918 — načala 1919 g. (Po proizvodeniяm M. A. Bulgakova), 90; E. Borisёnok, Russkie v USSR v periodu korenizacii 1920—1930-h gg, 33; N. A. Osipov, Politika ukrainizacii v 1920—1930-ee gg. na primere Юgo—Vostoka Ukrainы, Istoriя povsednevnosti, № 4, 2022, 121.
51. E. Borisёnok, Fenomen sovetskoй ukrainizacii, 43—
52. E. Borisёnok, Fenomen sovetskoй ukrainizacii,
53. E. Borisёnok, Russkie v USSR v periodu korenizacii 1920— 1930-h gg, 35.
54. S. L. Dudarev, Эtnopolitičeskaя i sociokulьturnaя obstanovka na Ukraine v konce 1918 — načala 1919 g. (Po proizvodeniяm M. A. Bulgakova), 92; V. A. Matveev, Ukrainskiй krizis 2014 goda: retrospektivnoe izmerenie (osobenosti istoričeskoй kodifikacii vostočnoslavяnskoй эtničeskoй srede юge Rossiйskoй imperii i ee proяvlenie v noveйšuю эpohu), 214—217.