Зоран Чворовић: Украјинизација и бољшевичка национална политика (1)

Околности у којима се нашла руска држава током Првог светског рата, Фебруарске и Октобарске револуције и доцнијег грађанског рата, погодовале су бољшевицима да реализују своје виђење решења националног питања у Русији, сходно познатој Лењиновој вишезначној пароли с почетка 20. века: „Да бисмо се ујединили, потребно је да се коначно и неповратно раздвојимо”. (1)

У националном програму Руске социјал-демократске радничке партије (РСДРП) постојале су бројне противречности, а осим тога ова партија је временом мењала и поједине кључне програмске тезе које су се тицале уставно-правних модела за решење националног питања у Русији. Иако се РСДРП, која је до Фебруарске револуције деловала у илегали, од почетка залагала за право нација на самоопредељење, које је укључивало и право на отцепљење, по чему се разликовала од свих политичких групација у ондашњој Русији, њени вођи су истовремено у интересу ефикасније класне борбе заговарали и очување велике државе. (2)

Следствено томе, Лењин и бољшевици су све до Фебруарске револуције одбацивали идеју федералног преуређења руске државе, сматрајући да би она „ослабила државно јединство и ометала економски развитак земље”, али су већ средином 1917, „узимајући у обзир развитак националних односа у земљи”, допуштали могућност федерализације државе. (3) Поједини аутори разлоге таквим програмским противречностима проналазе у чињеници да су бољшевици „потцењивали националне и цивилизацијске вредности, а придавали велики значај класним интересима у животу многонационалног руског друштва”. (4)

Док други аутори истовремено залагање бољшевика за право нација на самоопредељење и за очување велике државе објашњавају тиме да су вође ове партије „правилно претпостављале да ће мали број народа Русије хтети да се од ње одвоји”. (5)

Макијавелизам бољшевика

С тим у вези, Стаљин је у реферату који је прочитао на седмој Сверуској конференцији РСДРП у априлу 1917. године истицао да свака од „угњетених нација” има право да сама одлучи „хоће ли остати у саставу руске државе или ће формирати самосталну државу, али и да не треба мешати питање права нације на слободно издвајање са питањем обавезног издвајања нације у том или другом моменту”.

Ово друго питање, по речима Стаљина, „партија пролетаријата треба да решава потпуно независно од случаја до случаја, а у зависности од конкретних околности”. У истом реферату Стаљин је изразио уверење, да ће после „нестанка царизма” и „нестанка његове политике угњетавања” доћи до „слабљења неповерења”, те да ће „расти тежња ка Русији”, због чега „партија предлаже уређење аутономија за области које неће желети да се одвоје, а које се одликују посебним начином живота, језиком, као, примера ради, Закавказје, Туркестан, Украјина”.

Притом ће „географске границе таквих области одредити сами становници сходно привредним, животним и другим околностима”. (6)

Чини се ипак да је врх бољшевичке партије приликом ревизије појединих кључних програмских ставова о националном питању после Фебруарске револуције пре свега испољавао крајњи макијавелизам.

Док је Привремена влада својом некредибилном и слабом влашћу подстицала процес етничко-територијалне дезинтеграције Русије и истовремено одбијала да крене у решавање националног питања пре окончања рата и стварања услова за сазивање Уставотворне скупштине, дотле су бољшевици истицањем захтева за преуређење државе на принципима федерализма и права нација на самоопредељење преузели политичку инцијативу, придобијајући на своју страну различите сепаратистичке и аутономашке политичке снаге. (7)

Стога се један од првака фебруарског режима, П. Н. Миљуков, касније у емиграцији јавно кајао због тога што Привремена влада није пре бољшевика истакла предлог за федерализацију државе. (8)

Да су бољшевици користили право на самоопредељење нација како би на почетку револуције придобили на своју страну сепаратистички настројене делове неруских нација јасно се види из обраћања које су трећег децембра 1917. године радничким масама муслиманских нација Русије и Истока упутили председник бољшевичке владе В. И. Лењин и комесар за националности Ј. В. Стаљин.

У обраћању се, између осталог, истицао став бољшевика, да „муслимани Русије, Татари Поволожја и Крима, Киргизи и Сарти Сибира и Туркестана, Турци и Татари Закавказја, Чеченци и горштаци Кавказа, сви они којима су цареви и тлачитељи Русије рушили џамије и богомоље, а веровања и обичаје газили”, имају право да „уреде свој национални живот слободно и несметано”. (9)

Право на самоопредељење

Независно од наведених примера програмске контрадикторности и недоследности, у бољшевичком програму решења националног питања ипак се може издвојити руководно начело од кога партија није одступала. Реч је о праву нација на самоопредељење, које је уврштено у параграф девет Програма РСДРП на другом конгресу ове партије 1903. године.

Лењин је у свом памфлету О праву нације на самоопредељење из 1914. године показао да су руски марксисти право народа на самоопредељење преузели из одлука Лондонског конгреса Друге интернационале од 1896. године. (10) Вођа бољшевика ни пре револуције није крио против кога је требало да буде уперено право нација на самоопредељење: „Ми се залажемо за право на издвајање, имајући у виду црностотинашки великоруски национализам, који је тако загадио ствар националног заједништва, да ће се јаче везе успоставити тек после раздвајања”. (11)

У говору на Првом сверуском конгресу при падника војне флоте, 25. новембра 1917. године, Лењин је најпре указао како се у царској Русији спроводило „нечувено угњетавање” већине становништва која није припадала великоруској мањини, да би потом закључио:

„Говоре нам да ће се Русија распарчати, да ће се распасти на посебне републике, али ми се тога не бојимо. Ма колико било самосталних република, ми се тога не плашимо. За нас није важно где пролази државна граница, него да се сачува савез између пролетера свих нација за борбу против буржоазије било које нације”. (12)

Насупрот Лењиновој оцени царске Русије као „тамнице народа”, подаци првог пописа становништва из 1897. године показују да је у централним и локалним органима власти припадника неруских народа било 32,2 одсто. Од 118 етничких заједница колико је укупно првим пописом потврђено да живи на територији царске Русије, чак 97 је имало своје представнике у централном и локалном апарату руске монархије. (13)

Бољшевичко истицање „општедемократског захтева ‘права на самоопредељење свих нација’ које су улазиле у састав државе” било је, према мишљењу Јелене Борисјонок, „пре свега важан тактички корак, који је у значајној мери определио њихов успех у унутрашњој политичкој борби”. Притом Борисјонок сматра да је „самоопредељење Лењин сматрао изнуђеном мером и предусловом за каснији прелазак ка централизованој унитарној демократској држави социјалистичког типа”. (14) Анализирајући националну политику бољшевика, харвардски професор Тери Мартин закључује, да је „партија постала авангарда национализама неруских народа”. Стога овај аутор бољшевике назива „интернационалистичким националистима”. (15)

Руски марксисти су право народа на самоопредељење преузели из одлука Лондонског конгреса Друге интернационале од 1896. године

Први правно-политички акт који је донет након Октобарске револуције, а у коме су бољшевици изнели своје виђење решења националног питања у Русији и следствено томе уставноправног преуређења државе, била је Декларација права народа Русије. Њу је 15. новембра 1917. године донео Савет народних комесара, тј. совјетска влада под председништвом В. И. Лењина, а аутор текста био је ондашњи народни комесар задужен за ресор националности, Ј. В. Стаљин.

У уводу Декларације решење националног питања доводило се у везу са револуционарним решењем аграрног, односно сељачког, као и радничког и војничког питања Русији. Следствено томе, у Декларацији се наводило да је Октобарска револција започела у знаку ослобађања сељака од велепоседника и њиховог власништва над земљом, војника „од власти царских генерала” и радника од „хирова и самовоље капиталиста”, па се сходно таквој револуционарној промени руског друштва, морају најзад „одлучно и бесповратно” ослободити и народи Русије, који су до сада „трпели угњетавање и самовољу”.

Поновно уједињење

Декларација је предвиђала и поновно уједињење тако ослобођених народа у „добровољни и поштени савез народа Русије”, у коме неће бити хушкања једних на друге као што је то било у време „царизма”. Декларација права народа Русије садржала је основне принципе на којима су бољшевици намеравали да реше национално питање у Русији:

1) једнакост и сувереност народа;

2) неотуђиво право народа Русије на слободно самоопредељење до отцепљења и образовања самосталних држава;

3) укидање свих националних и национално-религиозних привилегија и ограничења;

4) слободан развитак националних мањина и етничких група које насељавају Русију. На крају Декларације стајало је да ће совјетска власт на основу овог политичко-правног акта „неодложно” донети одговарајуће „декрете”. (16)

Бољшевици су основне принципе решења националног питања у Русији изложили и у Декларацији права радног и експлоатисаног народа, коју су поднели Уставотворној скупштини првог дана њеног рада, петог јануара 1918. године, и у којој су била изложена начела новог државног и друштвеног уређења Русије.

Одбијање есерско-мењшевичке уставотворне већине да прихвати овај политичко-правни акт служило је бољшевичкој фракцији као оправдање за насилно распуштање Уставотворне скупштине, шестог јануара 1918. године. После распуштања Уставотворне скупштине од стране бољшевичке револуционарне мањине, Декларацију је 31. јануара 1918. године усвојио Трећи сверуски конгрес радничких, војничких и сељачких депутата.

Пошто је Декларација права радног и експлоатисаног народа замишљена да буде својеврсни социјалистички пандан грађанским револуционарним декларацијама, она је по узору на француску Декларацију права човека и грађанина од 1789. године, која је била узета за преамбулу француских устава, на исти начин унета у први Устав Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Република (РСФСР) од 1918. године. (17)

Усвајајући је у јеку Првог светског рата, бољшевици су текстом Декларације права радног и експлоатисаног народа поручили свету да су за постизање „револуционарним мерама демократског мира” између представника радничких и сељачких маса ратујућих страна. Под „демократским миром” бољшевици су подразумевали мир „без анексија и контрибуција”, а „на основу слободног самоопредељења нација”. (18)

Реч је о спољнополитичкој употреби права на самоопредељење нација у циљу подстицања револуција у другим државама и ширења социјалитичких режима по свету. (19) Будући да се ради о уставноправном документу, Декларација права радног и експлоатисаног народа дефинише и нову, постреволуционарну правну природу руске државе. Следствено томе, нова социјалистичка држава у настајању је истовремено одређена према класном и националном принципу, као „Република Совјета радних, војничких и сељачких депутата” и као „слободан савез слободних нација, као федерација совјетских националних република”. (20)

Федерација као „комуналка”

Већ из основних принципа организовања совјетске државе садржаних у Декларацији права радног и експлоатисаног народа уочавају се два кључна елемента совјетског решења националног питања. Совјетска држава је федерација састављена од федералних јединица које имају својство националних држава, а које се формирају употребом права нације на самоопредељење.

Тиме што се совјетска држава дефинише као „савез слободних нација” и „федерација слободних националних република”, сугерише се да је федерална совјетска држава настала методом агрегације.

По речима Ратка Марковића, ради се о „настанаку федерације од раније самосталних држава или држава сличних људских колективитета које су се удружиле у федерацију”.

Сходно томе, „касније федералне јединице нису правне творевине федералног устава, него су историјске творевине настале пре федералног устава”, па се „осећање сопственог идентитета које постоји код таквих субјеката и које је настало у њиховој предфедералној фази, обезбеђује добијањем својства федералне јединице у федерацији”. (21)

Пошто је по типу државног уређења царска Русија била унитарна, притом асиметрично децентрализована држава, у њеном уређењу бољшевици нису могли наћи упориште за тезу о образовању федерације методом агрегације. С обзиром на такво уређење царске Русије, федерална форма нове државе могла је бити само плод деволуције, тј. „разједињавања једне унитарне државе, њено цепање на неколико државних целина које добијају својство федералних јединица”.22

Међутим, политичка стварност коју је у условима Првог светског рата произвела Фебруарска, а потом Октобарска револуција и грађански рат, обезбедила је бољшевицима политички материјал за оправдање тезе о формирању совјетске федерације „одоздо”, коришћењем права на самоопредељење од стране појединих неруских нација. Према запажању Наталије Бијушкине, право нација на самоопредељење бољшевицима је „послужило као организационо-правни механизам за укидање Руске империје и формирања на истој основи Руске Совјетске Социјалистичке Републике”. (23)

После присилне абдикације цара Николаја Другог Романова и рушења бирократског централизма својственог Руској империји, Привремена влада је „катастрофално брзо изгубила контролу над локалним органима власти и управом”. У условима фактичког двовлашћа у земљи, које су оличавали органи под контролом Привремене владе и совјети под контролом РСДРП, дошло је до „приметног јачања сепаратистичких покрета”, па су на тлу руске државе „почеле да се образују нове државне формације”. (24)

Бољшевици не само да нису покушали да зауставе процес дезинтеграције и распада по националним шавовима територије бивше Руске империје, већ су прокламовањем права нација на самоопредељење, које је подразумевало и право на отцепљење, тај процес на известан начин легализовали и убрзали. (25)

Са очигледним планом да на територијама захваћеним сепаратизмом (изузев Пољске и Финске чију су независност бољшевичке власти признале одмах по доласку на власт) уз помоћ партијске војске — Црвене армије — формирају бољшевичке националне државе и тиме онемогуће формирање или консолидацију већ образованих некомунистичких (буржоаских) националних државних творевина. Следствено томе, право нације на самоопредељење послужило је бољшевицима у условима светског и грађанског рата и револуција као врло ефикасно средство за освајање власти, пошто је његова употреба довела до брзе дисолуције старе државе.

Совјетска држава је федерација састављена од федералних јединица које имају својство националних држава, а које се формирају употребом права нације на самоопредељење.

Тако је у периоду од 1917. до 1921. године формиран читав низ независних држава или аутономних државоликих творевина на територији Прибалтика, Белорусије, Украјине, Молдавије, Крима, Закавказја, Туркестана, али и више од 20 национално аутономних република на територији будуће РСФСР. (26) Речју правног историчара Исајева, „у периоду од 1918. до 1921. године на територији бивше Руске империје створила се конфедерација република совјетског типа”.

Само мали део територије бивше Руске империје није ушао у такву конфедерацију, пошто су се на Прибалтику формирале три независне некомунистичке државе: Литванија, Летонија и Естонија. Националне совјетске републике груписале су се око РСФСР као центра, а као „основа конфедерације служио је војно-политички (а касније и привредно-политички) савез република”.  Четири независне републике — Руска, Украјинска, Белоруска и Закавкаска Совјетска Социјалистичка Република — закључиле су у децембру 1922. године Уговор о формирању СССР. (27)

Тако се у политичком процесу који се на територији бивше Руске империје одвијао у периоду од 1917. до 1922. године потврдила као тачна теза конституционалиста, да „настанак федерације путем агрегације обично пролази кроз два стадијума: први је конфедерација држава, други је прелажење конфедерације у федерацију”. (28)

Прва позитивна дискриминација

Тери Мартин указује на још једно важно обележје совјетске федерације, које није довела у питање ни каснија политичка и привредна централизација СССР. Речју Мартина, „карактеристична црта” СССР била је „систематска подршка спољним формама постојања нације — територији, култури, језику и елити.”

Према оцени овог аутора, „бољшевици су покушали да обједине захтеве националиста за сопствену националну територију, културу, језик и елиту, са захтевима социјалиста чији је циљ био стварање економски и политички јединствене државе”.

Следствено томе, модел моноетничке државе совјетска власт је заменила моделом многобројних националних република”, а „оригиналност совјетске политике састојала се у томе што је она подржала спољне форме у много већем степену код националних мањина него код националне већине”. Стога је СССР, према Мартину, по свом уређењу био прва „империја позитивне дискриминације (Affirmative Action Empire)”. (29)

Ово кључно облежје совјетске националне политике определило је и територијално-националну структуру совјетске федерације, јер „Руси за разлику од других националности нису имали своју територију”. С тим у вези, А. А. Воронович закључује, да „РСФСР није била руска национална република, већ оно што је остало након што су све друге националности добиле своју националну територију у виду совјетске републике или аутономне јединице”. (30)

Чини се да је природу совјетске федерације, као резултанте права нација на самоопредељење и принципа „позитивне дискриминације” (велико)руске нације, најпрецизније описао амерички истраживач руског порекла Јуриј Сљозкин. Цитирајући речи партијског руководиоца Јосифа Михајловича Варејкиса, Сљозкин вели да је СССР наликовао на један велики заједнички стан (коммуналка) у коме „националне државне јединице, посебне републике и аутономне области, представљају засебне собе”, које су им додељене у посед по основу права нација на самоопредељење.

Поред тога у „центру совјетског стана (комуналке, прим. З. Ч.) било је огромно пространство, не баш налик соби, неукрашено националним обележјима, необележено да је својина домаћина и насељено са милионима грубих, али тактичних пролетера”. Јер, „Руси су могли бити национална мањина на територијама које су додељене другим националностима, али у самој Русији (РСФСР, прим. З. Ч.) они нису имали националних права и националних привилегија (зато што су их злопотребљавали под старим режимом)”.

Речју Сљозкина, „Рус је могао добити предност као пролетер, а онај који није био Рус добијао је предност као ’нерус‘“, јер док су „‘Удмурт’ или ’Узбек’ били важни појмови зато што су замењивали класу” дотле је „’Рус’ била празна категорија, осим ако није означавала извор великодржавног шовинизма или историју империјалистичког угњетавања”. (31)

Парафразирајући Сљозкина, А. А. Воронович закључује да су Руси у совјетском федералној „комуналки” живели, заправо, „у заједничким просторијама (ходници, кухиња и сл)”. (32)

Украјинизација под грађанским режимима

Украјински случај је по много чему парадигматичан за разумевање начина на који су бољшевици решавали национално питање у време формирања СССР и у првим годинама постојања нове државе. Притом су бољшевици материјал за реализацију своје програмске идеје о формирању федерације националних република титулатурних неруских нација методом агрегације, црпели из друштвених и политичких процеса који су након Фебруарске револуције захватили територију данашње Украјине. Без њиховог познавања није могуће целовито сагледавање бољшевичког решења украјинског националног питања у раној фази СССР.

Дезинтеграција Руске империје, коју је иницирала Фебруарска револуција, не само да није мимоишла територију данашње Украјине, него је у овом делу бивше Руске империје тај процес по многим обележјима био најрадикалнији, а истовремено и најкомплекснији. Већ седмог марта 1917. године украјински националисти су у Кијеву основали Централну раду на челу са водећим идеологом украјинства — Михаилом Сергејевичем Грушевским. (33)

У састав Централне раде ушли су, пре свега, представници фракција есера, украјинских социјалдемократа и социјалиста-федералиста. Пошто су у том тренутку у украјинском националном покрету већину имали поборници територијалне аутономије, а не присталице потпуне државне независности, Централна рада је 10. јуна 1917. прогласила аутономију Украјине.

Иако је у почетку одбацивала било какву идеју прекомпозиције државног уређења док траје рат, петроградска Привремена влада је у јулу 1917. године постигла компромисни споразум са Централном радом. Следствено томе, кијевска Централна рада је признала врховну власт петроградске Привремене владе, док је ова друга признала аутономију на територији под влашћу Централне раде и Генералног секретаријата као носиоца извршне власти. Реч је о Кијевској, Подољској, Волинској, Полтавској и делу Черњиговске губерније. (34)

После избијања Октобарске револуције, Централна рада је 20. новембра 1917. године прогласила Украјинску Народну Републику (УНР) у федералном савезу са Републиком Русијом. Грушевски је тих дана приметио да ће реализација совјетског модела организације државе учинити управо оно што су намеравали да остваре украјински сепаратисти. (35)

Међутим, тежња једних и других за апсолутном влашћу проузроковала је врло брзо сукобе између украјинских сепаратиста и бољшевика. Пошто нису успели да обезбеде већину у Всеукрајинском конгресу радничких, војничких и сељачких депутата, који је као нека врста конституанте одржан у Кијеву од трећег до четвртог децембра 1917. године, бољшевици су 12. децембра у Харкову основали Украјинску Републику Совјета, која је у зиму 1917/18. контролисала највећи део територије на левој обали Дњепра.

Разлоге неуспеха бољшевика да у оквирима Всеукрајинског конгреса обезбеде већину, Јелена Борисјонок проналази у чињеници да је у том тренутку две трећине чланова бољшевичке партије живело у проруском и антисепаратистички настројеном рударско-индустријском басену Донбаса. (36)

Након избијања Октобарске револуције на територији крајњег југоистока данашње Украјине, као и у Ростовској области, почело је окупљање белогардејских снага под командом атамана Донског козаштва генерала Каледина. (37) Тако су се у децембру 1917. године на територији Украјине формирале три структуре власти: грађанско-сепаратистичка окупљена око Централне раде у Кијеву, бољшевичка са центром у Харкову и белогардејска тзв. Донска влада на крајњем југоистоку земље.

Централна рада је 25. јануара 1918. године прогласила независност Украјинске Народне Републике. Почетком фебруара бољшевици су успели да ставе под своју контролу највећи део Украјине, укључујући и Кијев, али су убрзо морали да одступе након што су власти УНР склопиле сепаратни мир са Централним силама. Према одредбама Брест—Литовског мировног споразума, који су совјетске власти потписале са Немачком 3. марта 1918. године, званични Петроград се обавезао да призна независну Украјинску Народну Републику, која је у том тренутку заправо била обична марионетска творевина Централних сила. (38)

Три Украјине

Користећи се немачким покровитељством, бивши руски царски генерал Павел Скоропадски извршио је 29. априла пуч у Кијеву и прогласио нову марионетску државолику творевину — Украјинску државу (УД), а он сам био је проглашен за њеног првог хетмана.

На територији тзв. Левообалне Украјине и у Донбасу, на којима становништво није признавало власт сепаратистичких и марионетских режима УНР и УД, формирана је средином фебруара 1918. године совјетска Доњецко-Криворошка Република са седиштем у Харкову, која се сматрала делом РСФСР.

Међутим, до краја априла исте године немачка војска је успела да окупира и територију Доњецко-Криворошке Републике, након чега је и на њој успостављена власт марионетске сепаратистичке Украјинске државе на челу са хетманом Скоропадским. (39)

У децембру 1917. године на територији Украјине формирале су се три структуре власти: белогардејска, бољшевичка и сепаратистичка

Након капитулације Централних сила, у децембру 1918. године, обновљена је, сада под пољским војним покровитељством, независна Украјинска Народна Република, на челу са Директоријумом у коме су главну реч водили познати украјински сепаратисти С. В. Петљура и В. К. Вињиченко.  Убрзо након тога УНР се ујединила са Западноукрајинском Народном Републиком која је после капитулације Аустроугарске била образована на тлу Галиције. (40)

С друге стране у Харкову је 10. марта 1919. године на Трећем всеукрајинском конгресу совјета била проглашена Украјинска Совјетска Социјалистичка Република (УССР) и усвојен њен први Устав по узору на Устав Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Република (РСФСР) од 1918. године. Иако се УССР налазила под фактичком војном и политичком влашћу бољшевичког центра из Петрограда, односно Москве, она је формално-правно била независна и ту независност је сачувала све до децембра 1922. године, када су четири независне републике — Руска, Украјинска, Белоруска и Закавкаска Совјетска Социјалистичка Република — потписале уговор о формирању СССР. (41)

Да би успоставила пуни суверенитет УССР је морала да победи у грађанском рату, где су украјинским бољшевицима главни противник током 1919. и 1920. године биле јединице „белих” под командом генерала Дењикина, а знатно мање војнички слабе трупе УНР (“петљуроваца”) и интервеционистичке трупе држава Антанте. (42) Одредбама Ришког мира, који је 1921. године закључен између представника Пољске, РСФСР и УССР, бољшевичка УССР изгубила је значајне територије у Галицији и Волињској губернији, које су углавном препуштене Пољској. (43)

Са принудном „украјинизацијом” руског становништва некадашње Малорусије започело се у условима изразите државне и друштвене нестабилности које су произвеле Фебруарска и Октобарска револуција, а под марионетским и сепаратистичким режимима Украјинске Народне Републике и Украјинске државе. И реч „украјинизација”, према Јелени Борисјонок, први је употребио родоначелник идеологије „украјинства” и председник Централне раде, Михаил Сергејевич Грушевски. (44)

Почев од 1917. године под утицајем сепаратистичке пропаганде почиње да се употребљава у јавној комуникацији и именица Украјинац. Међутим, становништво у „малоруским губернијама” није разумело такав идентитет, пошто „до 1917. године општеприхваћени украјински идентитет није постојао”. Чак и на подручју аустроугарске Галиције, одакле је у Малорусију била „увезена” именица Украјинац, почетком 20. века се том речју још увек није означавао етнички идентитет који је различит од општеруског идентитета. (45)

Иако је украјинизација, која се сматрала сублимацијом и симболом процеса суверенизације Украјине, према ставу њених иницијатора „требало да обухвати све стране друштвеног живота”, околности светског рата, револуције и грађанског рата нису дозволили да се реализује све што је замишљено. Следствено томе, власти УНР и УД главну пажњу су посветили увођењу украјинског као службеног језика у законодавство, администрацију, војску, образовање, издавачку делатност, позоришну и музичку уметност и музејску делатност. (46)

Украјинизација у пуном јеку

У кратком и сложеном периоду од лета 1917. до краја 1919. године сепаратистичким и марионетским режимима УНР и УД ипак је пошло за руком да у политици украјинизације постигну не тако мале резултате и то пре свега када је у питању формирање институционалне структуре за спровођење ове политике. (47)

Тако је само у 1917. години било отворено 215 виших основних школа (высшие начальные училища) на украјинском језику, док је до краја 1918. године број отворених гимназија на украјинском језику достигао 150. Када је у питању штампа на украјинском језику, 1917. године било је покренуто 106 новина, да би се 1918. године тај број повећао на 212.

На новоствореном украјинском језику 1917. године издато је 747, 1918. године 1.084, а 1919. године 665 књига. У 1918. години основана је и Украјинска академија наука. При рускојезичним универзитетима и факултетима осниване су катедре украинаведения, а у Каменц-Подољску био је отворен универзитет на украјинском језику. Осим тога, Народни универзитет у Кијеву проглашен је за Украјински државни универзитет, а отворен је и украјински Филолошко-историјски факултет у Полтави за пропагирање локалне украјинске историје, културе и фолклора. (48)

Наметање од стране режима УНР и УД новог украјинског националног идентитета, а нарочито новог украјинског језика, наилазило је, с обзиром на ратне и револуционарне прилике, на релативно масован и скоро свакодневни отпор становништва. Један од водећих људи Украјинске Народне Републике, заменик председника Централне раде Владимир Вињиченко, забележио је да су протести против украјинизације били масовни и свакодневни:

„Започело се са низом заседања школских савета, школских родитељских комитета и на њима, заједно се ујединивши, црностотинаш и демократа почеше сложно да улажу протест за протестом, шаљући их влади. Протествовали су против ’насилне украјинизације‘“.

Са поруком – Протествујем против насилне украјинизације Југозападне области – у новинама Руска мисао објављен је дугачак списак потписника, а међу њима су се нашла не само великоруска, већ и малоруска презимена. Да се насилној украјинизацији није противио само традиционално проруски југ и југоисток Украјине (Новорусија и Донбас), види се из обраћања властима управе Савеза државних чиновника Винице које је објављено у Гласу Кијева 13. јуна 1918. године.

У тексту саопштења се указивало да нема потребе да се у поступку пред администрацијом прелази на украјински језик, јер „узајамног неразумевања између ових установа, с једне стране, и локалног становништва, с друге стране, никада није било.” Управа чиновничког удружења Винице је истовремено упозоравала да ће такви случајеви „неразумевања постати могући након увођења украјинског језика, јер његова књижевна форма нема ничег заједничког са локалним народним говором”. (49)

Иако је према попису из 1897. године 93 одсто оних који су се изјашњавали као Малоруси живело на селу, украјинско село су у периоду рата и револуције од 1917. до 1919. године у првом реду преокупирали социјално-економски проблеми, па је стога сељаштво било незаинтересовано за украјинизацију. С друге стране, у градском становништву режими УНР и УД нису могли пронаћи велики број присталица за политику украјинизације, пошто су према подацима из пописа од 1897. године у градовима доминирали заједно Великоруси (34 одсто) и Јевреји (27 одсто). (50)

Познати етнограф и украјински функционер у марионетском режиму хетмана П. Скоропадског (УД), Николај Михаилович Могиљански, написаће у емиграцији, да је „на том историјском стадијуму на коме се тада налазило становништво Украјине, оно било више него равнодушно на све покушаје и замисли украјинизације”. Такав генерални утисак додатно је прецизирао запажањем, да су „жалосни догађаји” везани за Кијев, Харков и Одесу показали да је „становништво градова исказивало отворену приврженост бољшевизму, а да је село свугде гладно само једног – земље”.

Наметање новог украјинског националног идентитета наилазило је на релативно масован и скоро свакодневни отпор становништва

Према Могиљанском, у политици украјинизације режиму Скоропадског „једини савезници су били Немци, који су били заинтересовани за продубљивање украјинизације због успешнијег цепања Русије.” (51) Представник аустроугарске војске при марионетском режиму Украјинске државе, генерал Валдштетен, писао је у мају 1918. године свом Министарству иностраних послова, да „нема никакве украјинске националне мисли, у крајњем случају у Јужној Украјини. Сви живе, говоре и мисле на руском. Украјински нико не разуме”. (52)

Чак је и први председник Украјинске академије наука, чувени историчар и један од родоначелника евроазијства, В. И. Вернадски, у априлу 1918. године забележио: „Тешко да у условима који сада постоје у земљи може да се успостави Украјина са чисто украјинским језиком и културом. За тако нешто не постоји ниједан слој, који би подржавао и био захваћен том идејом”. (53) Јединствени слој становништва у коме је марионетски режим Украјинске државе, а потом и режим Директоријума УНР, пронашао одане савезника за спровођење политике украјинизације, били су украјински заробљеници из Галиције, које је Аустроугарска после закључења сепаратног мира плански ослободила и пустила на територију под контролом кијевских власти. (54)

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Чланак је објављен у Зборнику радова са научног скупа „Русија у совјетској епохи: друштво и књижевност“, Андрићев институт, уредници едиције С. Антонић и М. Ломпар, гл. уредник Е. Кустурица, Вишеград, 2023.

УПУТНИЦЕ:

1. В. И. Ленин, Полное собрание сочинений, Т. 4, 358, https://marxism. online/lenin—v—i/volume—4/358/, приступљено: 3. 2024.
2. Л. И. Семенникова, Россия в мировом сообществе цивилизаций, Издательство „КДУ”, Москва, 2009, 542;.
3. История отечественного права государства и права, Часть 1, под ред. О. И. Чистякова, Юрайт, Высшее образование, Москва, 2010,
4. Л. И. Семенникова, Россия в мировом сообществе цивилизаций,
5. История отечественного права государства и права, Часть 1,
6. Документы по истории Совестской конституции, Сборник документов под ред. А. Я. Вышинского, Юридическое Издательство, Москва, 1938, 11—12.
7. Т. Мартин, Империя „положительной деятельности”: Нация и национализм в СССР 1923—1939, Российская политическая энциклопедия (РОССПЭН), Москва, 2011, 11, 13, 14.
8. История отечественного права государства и права, Часть 1,
9. Занимљиво је да су у покушају придобијања муслимана Русије и целог Истока Лењин и Стаљин посебно истицали, да су „тајни уговори свргнутог цара о заузимању Цариграда, које је потврдио свргнути Керенски, сада раскинути и поништени”. Даље се у наведеном обраћању наглашавало, да је „Руска република и њена влада, Савет народних комесара, против освајања туђих земаља: Цариград мора остати у рукама муслимана”. Документы по истории Совестской конституции, 293—295.
10. Одлука Лондонског конгреса Друге интернационале о праву народа на самоопредељење гласи: „Конгресс объявляет, что он стоит за полное право самоопределения (Selbstbestimmungsrecht) всех наций и выражает свое сочувствие рабочим всякой страны, страдающей в настоящее время под игом военного, национального или другого абсолютизма; конгресс призывает рабочих всех этих стран вступать в ряды сознательных (Klassenbewusste = сознающих интересы своего класса) рабочих всего мира, чтобы вместе с ними бороться за преодоление международного капитализма и за осуществление целей международной социал—демократии”. В. И. Ленин, О праве наций на самоопределение, http://revolucia.ru/pravonac.htm; Н. И. Биюшкина, Право наций на самоопределение как основное начало советского федерализма, Право и политика, бр. 10, 2021, 45.
11. Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации, Издательство „Европа”, Москва, 2006, 49—50. У памфлету „О праву нације на самоопредељење” Лењин вели: „Такво стање ствари ставља пред пролетаријат Русије двојаки или тачније двострани задатак: борбу са сваким национализмом, а пре свега са национализмом Великоруса; признање не само потпуне равноправности свих нација уопште, већ и равноправност у погледу формирања државе, тј. права нације на самоопредељење, на одвајање”. В. И. Ленин, О праве наций на самооп-ределение, http://revolucia.ru/pravonac.htm.
12. В. И. Ленин, Полное собрание сочинений, Т. 35, 115, https:// online/lenin—v—i/volume—35/115/
13. Б. Н. Миронов, Дерусификация управления в СССР, Новейшая история России, Т. 11, №2, 2021, 443—444.
14. Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации, 50, 341—
15. Т. Мартин, Империя „положительной деятельности”: Нация и национализм в СССР 1923—1939, 28, 29.
16. Декреты Советской власти, Том 1 25 октобря 1917 г. — 16 марта 1918 г., Государственное издательство политической литера туры, Москва, 1957, 39—41.
17. И. А. Исаеев, История государства и права России, Юрист, Москва, 2004, 558—559, 581; М. Павловић, Развитак права, изд.
    Надежда Павловић, Крагујевац, 2018, 257.
18. Декреты Советской власти, Том 1 25 октобря 1917 г. — 16 марта 1918 г., 342.
19. Н. И. Биюшкина, Право наций на самоопределение как основное начало советского федерализма, 46; М. Павловић, Развитак права, 257—258.
20. Декреты Советской власти, Том 1: 25 октобря 1917 г. — 16 марта 1918 г., 341.
21. Р. Марковић, Уставно право и политичке институције, Правни факултет Универзитета у Београду, Службени гласник, Београд, 2008,
22. История отечественного права государства и права, Часть 1, 450; Р. Марковић, Уставно право и политичке институције,
23. Н. И. Биюшкина, Право наций на самоопределение как основное начало советского федерализма, 47.
24. В. В. Груздев, Д. А. Бабичев, Н. А. Бабичева, История самоопределения народа Донбасса. Опыт Донецко—Криворожской Советской Республики, Вестник КГУ, бр. 3, 2019,
25. Т. Мартин, Империя „положительной деятельности”: Нация и национализм в СССР 1923—1939, 28.
26. И. А. Исаеев, История государства и права России, 623—628; История отечественного права государства и права, Часть 1, 454—456.
27. И. А. Исаеев, История государства и права России, 629—
28. Р. Марковић, Уставно право и политичке институције,
29. Т. Мартин, Империя „положительной деятельности”: Нация и национализм в СССР 1923—1939, 28, 31. Коментаришући закључке до којих је дошао Тери Мартин, руски истраживач А. А. Воронович закључује, како је Мартин дошао до закључка
    „да су и друге државе пре Совјетског Савеза из различитих разлога подржавали културу, језик и локалне елите националних мањина, али је само у совјетском случају то било на рачун титулатурне нације — Руса.” А. А. Воронович, Противоречивые истории советского многонационального государства: Некоторые проблемы советской национальной политики в современой зарубежной историографии, Прошлый век: Сборник науч. тр., гл. ред. А. И. Миллер, ИНИОН РАН, Москва, 2013, 371.
30. А. А. Воронович, Противоречивые истории советского многонационального государства: Некоторые проблемы советской национальной политики в современной зарубежной историографии, 371.
31. Ю. Слёзкин, СССР как коммунальная квартира, или Каким образом социалистическое государство поощряло этническую обособленность, https://sputnikipogrom.com/politics/395/ussr_ communal/, приступљено: 27. 03. 2024.
32. А. А. Воронович, Противоречивые истории советского многонационального государства: некоторые проблемы советской национальной политики в современной зарубежной историографии,
33. История отечественного права государства и права, Часть 1, 455; Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации, 41.
34. В. А. Матвеев, Украинский кризис 2014 года: ретроспективное измерение (особености исторической кодификации восточнославянской этнической среде юге Российской империи и ее проявление в новейшую эпоху), Омега—Принт, Ростов на Дону, 2015, 191—195; История отечественного права государства и права, Часть 1, 455—456; История отечественного права государства и права, Часть 1, 623.
35. В. А. Матвеев, Украинский кризис 2014 года: ретроспективное измерение, 201—202.
36. Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации,
37. И. А. Исаеев, История государства и права России, 623; Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации, 36; История Донбасса: От древности до современности, Учебное пособие, ГОУ ВПО „Донецкий национальный университет, Донецк, 2018,
38. Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации, 36; История Донбасса: От древности до современности, 366—367. У вези са таквим исходом Брест—Литовског мира Стаљин је приметио, да су „Октобарска револуција и Брестки мир само продубили и даље развили процес распадања”. В. А. Матвеев, Украинский кризис 2014 года: ретроспективное измерение, 206.
39. История Донбасса: От древности до современности, 367—369; В. В. Груздев, Д. А. Бабичев, Н. А. Бабичева, История самоопределения народа Донбасса. Опыт Донецко—Криворожской Советской Республики, 150—151.
40. Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации, 36—41; И. А. Исаеев, История государства и права России, 623.
41. И. А. Исаеев, История государства и права России, 623.
42. История Донбасса: От древности до современности, 370—375.
43. Мирный договор между Россией и Украиной с одной стороны и Польшей — с другой, Культура в нормативных актах Советкой власти 1917—1922, ЗАО „Юридический Дом Юстицинформ”, Москва, 2009, 272—307.
44. Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации, 41. Иначе се у науци сматра да је тих година Централна рада, као представнички орган УНР, била главни носилац и трибина украјинских сепаратистичких идеја. С. Л. Дударев, Этнополитическая и социокультурная обстановка на Украине в конце 1918 — начала 1919 г. (По производениям М. А. Булгакова), Вестник Армавирского государственного педагогического университета, бр. 2, 2019, 89.
45. В. А. Матвеев, Украинский кризис 2014 года: ретроспективное, 182—183, 203.
46. Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации, 40—42; Е. Борисёнок, Русские в УССР в периоду коренизации 1920— 1930—х гг, Вестник слаянских культур, 2014, 34.
47. Успех у реализацији институционалне стране политике „украјинизације” када је у питању руководство Централне раде и УНР, Павел Миљуков је видео у „фанатизму” главних вођа сепаратистичког покрета, пре свих Грушевског. В. А. Матвеев, Украинский кризис 2014 года: ретроспективное измерение, 190.
48. Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации, 40—41.
49. Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации, 42—
50. С. Л. Дударев, Этнополитическая и социокультурная обстановка на Украине в конце 1918 — начала 1919 г. (По производениям М. А. Булгакова), 90; Е. Борисёнок, Русские в УССР в периоду коренизации 1920—1930-х гг, 33; Н. А. Осипов, Политика украинизации в 1920—1930-ее гг. на примере Юго—Востока Украины, История повседневности, № 4, 2022, 121.
51. Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации, 43—
52. Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации,
53. Е. Борисёнок, Русские в УССР в периоду коренизации 1920— 1930-х гг, 35.
54. С. Л. Дударев, Этнополитическая и социокультурная обстановка на Украине в конце 1918 — начала 1919 г. (По производениям М. А. Булгакова), 92; В. А. Матвеев, Украинский кризис 2014 года: ретроспективное измерение (особености исторической кодификации восточнославянской этнической среде юге Российской империи и ее проявление в новейшую эпоху), 214—217.