Verovatno ne postoji u srpskoj, a ni ugarskoj istoriji ličnost koja je bila kraće prisutna na istorijskoj sceni, a koja je ostavila toliki trag, ali i takvu recepciju u javnosti i kolektivnoj svesti tokom vekova, kao što je to bio car Jovan Nenad. Od razbojnika do nekakvog oca srpske Vojvodine, kako je percipiran u različitim tradicijama, car Jovan Nenad je po mnogo čemu specifična pojava. Nesumnjivo, bio je ličnost koja je za jedanaest meseci, od 1526. do 1527. godine koliko se zna o njegovoj delatnosti, uzburkala dobar deo onovremene Evrope.
O njemu se suštinski vrlo malo zna. Na osnovu raspoloživih izvora ne može se dati precizan zaključak o njegovom poreklu, ali se indirektno može pretpostaviti da je bio harizmatična ličnost vojničkog porekla. Poticao je ili iz Srema ili iz Pomorišja i možda je pripadao onoj većoj grupaciji Srba za koju se pouzdano zna da je emigrirala iz Srema, osvojenog od strane Osmanlija 1521. godine, upravo ka Pomorišju, te da se nastanio u okolini Lipove. Najznačajniji narativni izvor Đorđe Sremac o Jovanu Nenadu piše da je rodom bio iz Lipove. S obzirom na to da je područje Pomorišja i Erdelja bilo zapravo ključna istorijska pozornica delovanja cara Jovana Nenada 1526‒1527. godine, jasno je da bi pretpostavke o njegovom poreklu iz tih krajeva mogle biti opravdane.
‘Crni čovek’ između istorije i mitologije
Jovan Nenad se prvi put u istorijskim podacima pojavljuje sa saborom ugarskih velikaša u Tokaju (danas gradu u Mađarskoj), neposredno posle Mohačke bitke, u kojoj su ugarske trupe doživele težak poraz od Turaka 1526. godine.
Junak rođen u Lipovi, mestu u današnjoj Rumuniji, tada se sa njegovim trupama zakleo na vernost Jovanu Zapolji, jednom od kandidata za ugarski presto. O tome piše Đorđe Sremac, hroničar koji je tokom 16. veka bio u Zapoljinoj službi.
Ugarska je tada bila u „potpunom rasulu“. A vojska Jovana Nenada „mogla je da broji do 10.000 pešadinaca i 2.000 hiljade konjanika“ i interesovala je mnoge u toj državi i širom Evrope, napominje istoričar Boris Stojkovski.
Sremac beleži i da je Jovan Nenad bio harizmatična ličnost kojoj su ljudi „priticali kao novom proroku“. Njegov bliski saradnik Fabijan Literat širio je „ideologiju obavijenu hrišćanskim misticizmom“, ambiciju da protera Turke iz Evrope i brojne mitove o njemu, kaže Stojkovski.
„Tako beleške habzburških pisaca iz poznog 16. veka navode da je imao dugačku, crnu liniju, koja se protezala od glave sve do noge desnom stranom tela, što je doprinelo njegovom oreolu mistika“, ukazuje istoričar.
Kako je nastalo ‘carstvo’ sa sedištem u Subotici?
Jovan Nenad koristi smrt kralja Lajoša Drugog u Mohačkoj bici, borbu Jovana Zapolje i Ferdinanda Prvog Habzburškog za presto i selidbu stanovništva sa juga Balkanskog poluostrva na sever, koje je bežalo pred Turcima.
„Iskoristio je prazan prostor i uzdigao se u vrtlogu smutnih vremena. Tako je stvaranje njegove teritorije pre svega bio splet ozbiljnijih istorijskih okolnosti“, kaže istoričar Stojkovski.
Osvajanjem oblasti koje su kontrolisali Turci i ugarski feudalci između jeseni 1526. i kasnog leta 1527. godine stvorio je „teritoriju koju je donekle mogao da kontroliše, iako nju ne možemo nazvati državom“, smatra.
Stojkovski navodi da je gotovo cela Bačka je bila pod njegovom vlašću. Zašao je i u Srem i osvojio tvrđave u današnjem Čereviću i Banoštoru od Turaka. Ali najvažniji prostor kojim je vladao bio je prostor Banata, pre svega u današnjoj Rumuniji, regije oko Temišvara i Arada, gde su bila i glavna poprišta svih ključnih bitaka, kaže istoričar.
Suboticu je 1526. godine osvojio od ugarskog feudalnog gospodara Valentina Tereka, a na mestu tadašnje tvrđave nadomak današnjeg Franjevačkog samostana napravio je dvor i proglasio se za cara.
Glas koji se širi Evropom
Zbog veličine, opremljenosti i veštine njegove vojske, vesti o Jovanu Nenadu brzo su stizale do prestonica najvećih evropskih država.
„Engleskom izaslaniku Džonu Valopu informacije je preneo Fabijan Literat, a Valop je direktno komunicirao sa kardinalom Vulzijem, desnom rukom engleskog kralja Henrija Osmog“, kaže istoričar Stojkovski.
Tako su, dodaje, nastali zapisi da car Jovan Nenad „spava samo tri sata, provodi mnogo vremena u molitvi i da želi da oslobodi Grčku i Carigrad od Turaka“. Zapisi se i dalje čuvaju u arhivima u Londonu.
Na španskom dvoru tada je bio brat Ferdinanda Prvog Habzburškog. Tu priče o „Crnom čoveku“ stižu 1527. godine sa pismima mletačkih poslanika.
Podataka ima i u arhivima Rumunije, Poljske, Mađarske i Austrije.
„Vladare iz tih zemalja je najviše interesovalo koliko je imao vojnika i mogu li se oni za nešto upotrebiti“, kaže Stojkovski.
Gubitak Subotice, ‘carstva’ i glave
Posle Uskrsa 1527. godine, Jovan Nenad napušta Suboticu i odlazi u Banat. Tu će se odigrati neke od najvažnijih bitaka njegove kratke vladavine.
Prethodno je u sukobu za ugarsku krunu prešao na stranu Ferdinanda Prvog iz dinastije Habzburga, napustivši dotadašnjeg saveznika Jovana Zapolju.
Tog proleća njegov pokret dostiže vrhunac posle bitke kod Seleša. Naneo je težak poraz vojsci ugarskog velikaša Petra Perenjija.
„Celog proleća on traži Ferdinandu ljudstvo i naoružanje. Ovaj neprestano obećava da će mu doći u pomoć sa velikom vojskom. Čak i da će mu se pridružiti u borbi protiv Turaka, što je bio jedan od glavnih ciljeva Jovana Nenada“, kaže Boris Stojkovski.
Dok Jovan Nenad ratuje u Banatu, njegov neprijatelj, ugarski feudalac Valentin Terek uspeva da povrati Suboticu leta 1527. godine, koju su tada gotovo potpuno napustile trupe „poslednjeg srpskog cara“.
Trupe Jovana Nenada ubrzo doživljavaju i poraz u bici kod današnjeg rumunskog grada Arada od vojske Imrea Cibaka, ugarskog velikaša bliskog Jovanu Zapolji.
„Jovan Nenad se tada sklanja u Segedin, gde ga teško ranjavaju, zbog čega je prenet u Tornjoš, današnje selo u Srbiji nadomak Sente“, kaže Boris Stojkovski.
Tamo ga pronalazi Valentin Terek, koji mu je odrubio glavu i poslao je Jovanu Zapolji u Budim, navodi se u zapisima hroničara Đorđa Sremca.
„Glava je navodno trijumfalno prenošena, a kralj ju je postavio za trpezu i ručao sa njom, kako navodi Sremac, citirajući podatke iz nemačkih izvora. Posle tog bizarnog ručka, glava je bačena sa Budimske tvrđave u kasno leto 1527. godine i tako nestaju i Jovan Nenad i teritorija kojom je upravljao“, objašnjava Stojkovski.