Вероватно не постоји у српској, а ни угарској историји личност која је била краће присутна на историјској сцени, а која је оставила толики траг, али и такву рецепцију у јавности и колективној свести током векова, као што је то био цар Јован Ненад. Од разбојника до некаквог оца српске Војводине, како је перципиран у различитим традицијама, цар Јован Ненад је по много чему специфична појава. Несумњиво, био је личност која је за једанаест месеци, од 1526. до 1527. године колико се зна о његовој делатности, узбуркала добар део оновремене Европе.
О њему се суштински врло мало зна. На основу расположивих извора не може се дати прецизан закључак о његовом пореклу, али се индиректно може претпоставити да је био харизматична личност војничког порекла. Потицао је или из Срема или из Поморишја и можда је припадао оној већој групацији Срба за коју се поуздано зна да је емигрирала из Срема, освојеног од стране Османлија 1521. године, управо ка Поморишју, те да се настанио у околини Липове. Најзначајнији наративни извор Ђорђе Сремац о Јовану Ненаду пише да је родом био из Липове. С обзиром на то да је подручје Поморишја и Ердеља било заправо кључна историјска позорница деловања цара Јована Ненада 1526‒1527. године, јасно је да би претпоставке о његовом пореклу из тих крајева могле бити оправдане.
‘Црни човек’ између историје и митологије
Јован Ненад се први пут у историјским подацима појављује са сабором угарских великаша у Токају (данас граду у Мађарској), непосредно после Мохачке битке, у којој су угарске трупе доживеле тежак пораз од Турака 1526. године.
Јунак рођен у Липови, месту у данашњој Румунији, тада се са његовим трупама заклео на верност Joвану Запољи, једном од кандидата за угарски престо. О томе пише Ђорђе Сремац, хроничар који је током 16. века био у Запољиној служби.
Угарска је тада била у „потпуном расулу“. А војска Јована Ненада „могла је да броји до 10.000 пешадинаца и 2.000 хиљаде коњаника“ и интересовала је многе у тој држави и широм Европе, напомиње историчар Борис Стојковски.
Сремац бележи и да је Јован Ненад био харизматична личност којој су људи „притицали као новом пророку“. Његов блиски сарадник Фабијан Литерат ширио је „идеологију обавијену хришћанским мистицизмом“, амбицију да протера Турке из Европе и бројне митове о њему, каже Стојковски.
„Тако белешке хабзбуршких писаца из позног 16. века наводе да је имао дугачку, црну линију, која се протезала од главе све до ноге десном страном тела, што je допринело његовом ореолу мистика“, указује историчар.
Како је настало ‘царство’ са седиштем у Суботици?
Јован Ненад користи смрт краља Лајоша Другог у Мохачкој бици, борбу Јована Запоље и Фердинанда Првог Хабзбуршког за престо и селидбу становништва са југа Балканског полуострва на север, које је бежало пред Турцима.
„Искористио је празан простор и уздигао се у вртлогу смутних времена. Тако је стварање његове територије пре свега био сплет озбиљнијих историјских околности“, каже историчар Стојковски.
Освајањем области које су контролисали Турци и угарски феудалци између јесени 1526. и касног лета 1527. године створио је „територију коју је донекле могао да контролише, иако њу не можемо назвати државом“, сматра.
Стојковски наводи да је готово цела Бачка је била под његовом влашћу. Зашао је и у Срем и освојио тврђаве у данашњем Черевићу и Баноштору од Турака. Али најважнији простор којим је владао био је простор Баната, пре свега у данашњој Румунији, регије око Темишвара и Арада, где су била и главна попришта свих кључних битака, каже историчар.
Суботицу је 1526. године освојио од угарског феудалног господара Валентина Терека, а на месту тадашње тврђаве надомак данашњег Фрањевачког самостана направио је двор и прогласио се за цара.
Глас који се шири Европом
Због величине, опремљености и вештине његове војске, вести о Јовану Ненаду брзо су стизале до престоница највећих европских држава.
„Енглеском изасланику Џону Валопу информације је пренео Фабијан Литерат, а Валоп је директно комуницирао са кардиналом Вулзијем, десном руком енглеског краља Хенрија Осмог“, каже историчар Стојковски.
Тако су, додаје, настали записи да цар Јован Ненад „спава само три сата, проводи много времена у молитви и да жели да ослободи Грчку и Цариград од Турака“. Записи се и даље чувају у архивима у Лондону.
На шпанском двору тада је био брат Фердинанда Првог Хабзбуршког. Ту приче о „Црном човеку“ стижу 1527. године са писмима млетачких посланика.
Података има и у архивима Румуније, Пољске, Мађарске и Аустрије.
„Владаре из тих земаља је највише интересовало колико је имао војника и могу ли се они за нешто употребити“, каже Стојковски.
Губитак Суботице, ‘царства’ и главе
После Ускрса 1527. године, Јован Ненад напушта Суботицу и одлази у Банат. Ту ће се одиграти неке од најважнијих битака његове кратке владавине.
Претходно је у сукобу за угарску круну прешао на страну Фердинанда Првог из династије Хабзбурга, напустивши дотадашњег савезника Јована Запољу.
Тог пролећа његов покрет достиже врхунац после битке код Селеша. Нанео је тежак пораз војсци угарског великаша Петра Перењија.
„Целог пролећа он тражи Фердинанду људство и наоружање. Овај непрестано обећава да ће му доћи у помоћ са великом војском. Чак и да ће му се придружити у борби против Турака, што је био један од главних циљева Јована Ненада“, каже Борис Стојковски.
Док Јован Ненад ратује у Банату, његов непријатељ, угарски феудалац Валентин Терек успева да поврати Суботицу лета 1527. године, коју су тада готово потпуно напустиле трупе „последњег српског цара“.
Трупе Јована Ненада убрзо доживљавају и пораз у бици код данашњег румунског града Арада од војске Имреа Цибака, угарског великаша блиског Јовану Запољи.
„Јован Ненад се тада склања у Сегедин, где га тешко рањавају, због чега је пренет у Торњош, данашње село у Србији надомак Сенте“, каже Борис Стојковски.
Тамо га проналази Валентин Терек, који му је одрубио главу и послао је Јовану Запољи у Будим, наводи се у записима хроничара Ђорђа Сремца.
„Глава је наводно тријумфално преношена, а краљ ју је поставио за трпезу и ручао са њом, како наводи Сремац, цитирајући податке из немачких извора. После тог бизарног ручка, глава је бачена са Будимске тврђаве у касно лето 1527. године и тако нестају и Јован Ненад и територија којом је управљао“, објашњава Стојковски.