Кад чујемо реч опанци, многима прво на памет падну фолклор, песма и игра. Али иза ових „кожних чарапа са кљуном“ крије се много више, прича о преживљавању и домишљатости.
„Опанци су више од обуће они су сведочанство једног времена, начина живота и прилагођавања природи,“ каже Татјана Микулић, музејски саветник и начелник Одељења за проучавање етнографског културног наслеђа.
Први опанци нису били ни шарени ни издржљиви, каже Микулић и појашњава да је то била кожа или чак кора од дрвета, обмотана око стопала само да би се избегао директан контакт са земљом. И слични се носе хиљадама година, подсећа Микулић, од древног Египта до Тибета.
Најједноставнији облик био је пресни опанак направљен од необрађене коже, лак за направити, али кратког века. Чак је у појединим периодима било забрањено његово ношење због лоше хигијене. Ипак, у сиромашнијим крајевима, попут Космета, носио се све до тридесетих година 20. века.
Модни хит тог доба
Средином 19. века ствари почињу да се мењају. Ужице постаје центар опанчарства. Занат који је мирисао на кожу изнедрио је најпре црвене опанке од штављене коже, дугачке, плетене, са уплетима и каишевима. Они су били прави модни хит тог доба. Ипак ово што је занимљиво је то да је исти калуп је служио за обе ноге, истиче Микулић и додаје није било левог и десног.
Занат се убрзо развијао са њима и начин прављења опанака па тако убрзо долазе и ђонаши чвршћи, од говеђе или коњске коже, штављене у храстовој шишарци. Сваки део коже имао је своју намену од леђа за мушкарце, од трбуха за децу. А у Војводини капичари, затворени као ципеле, а касније и гумени опанци од ауто-гума.
„Најупечатљивији детаљ био је врх, кљун. Он није био ту само ради изгледа. Временом се открило да виши и затворенији врх боље чува од блата и воде,“ објашњава Микулић.
У сиромашним домаћинствима, један пар опанака био је довољан за целу породицу. Ко иде напоље обује их, остали седе боси. И свако дете је знало како се плете каиш, како мирише кожа на сунцу, и како се „премеће“ преко калупа.
„То су слике које нам говоре више од речи сведочанства једног живота у коме се, уз све тешкоће, живело достојанствено,“ додаје Татјана Микулић.
Данас су опанци симбол. Носе се на сценама, парадама, фестивалима. Ипак, и даље причају корак по корак причу о томе ко смо били, како смо живели и шта смо морали да измислимо да бисмо опстали.
