Više od dve decenije, Tereza S. Betankurt prati živote dece (danas već odraslih osoba) koja su se vratila kućama nakon što su bila primorana da učestvuju u građanskom ratu koji je razorio Sijera Leone od 1991. do 2002. godine.
Hiljade dece su protiv svoje volje učestvovale u ovom nasilnom sukobu kao vojnici, špijuni i radnici. Mnogi su učestvovali u napadima na sopstvene komšije i rođake, mnogi su bili žrtve seksualnog nasilja, a mnogi su svedočili neopisivim strahovitostima.
U svojoj novoj knjizi, Betankurt, direktorka Istraživačkog programa za decu i nepovoljne životne okolnosti na Boston koledžu, iznosi saznanja o faktorima koji su pomogli nekim od ovih ljudi da se oporave i čak napreduju.
Knjiga „Senke u svetlost“: svedočanstva o patnji i nadi
„Senke u svetlost“ je i potresna i ohrabrujuća. Kroz nju se pričaju sudbine o traumama koje su ta deca preživela, o njihovom ponovnom susretu sa porodicom, reintegraciji u zajednicu i njihovim neprestanim borbama i procesu isceljenja.
View this post on Instagram
Jedan od primera je Sar, koji je kidnapovan kao mališan i proveo je četiri godine sa pobunjenicima. Po povratku je doživeo odbacivanje i izolaciju. Članovi zajednice su mu se podsmevali i kritikovali ga, a njegova sklonost ka naglim ispadima besa samo je učvrstila njihovu sumnju da je opasan i možda nepopravljivo oštećen iskustvima iz rata.
Drugačije iskustvo oporavka nakon rata
S druge strane, tu je Isatu, koja je imala 12 godina kada su pobunjenici napali njeno selo i zarobili nju i njenu sestru. Njeno iskustvo nakon povratka bilo je znatno drugačije.
Podrška koju je dobila od porodice i zajednice, u kombinaciji sa sopstvenom motivacijom, dovela je do šire mreže pomoći. „Isatuina istrajnost pokrenula je dodatne talase podrške, što je vremenom postalo jedan vrst vrlih ciklusa koji se sam održava“, piše Betankurt. Danas je Isatu lekarka.
Istraživanje u kontekstu socijalne ekologije
Sa velikom pažnjom, Betankurt isprepliće portrete tih ljudi i same zemlje sa svojom ličnom pričom i istraživačkim radom. Jedan od zaključaka njenih istraživanja je značaj porodice, zajednice, kao i društvenih i kulturnih uticaja na nečiji životni put — ono što je psiholog Uri Bronfenbrener nazvao „socijalna ekologija“.
Betankurt i njen tim bili su iznenađeni otkrićem da su devojčice odmah nakon sukoba u proseku prolazile kroz više stigme i imale lošije mentalno zdravlje u poređenju sa dečacima. Međutim, na duži rok, devojke su pokazale bolje rezultate. Moguće je da su vremenom imale koristi od „veza koje povezuju žene i devojke međusobno“.
Trauma, otpornost i kontroverze oko rasta posle patnje
Betankurt svoja saznanja stavlja u širi kontekst postojeće literature o razvoju dece i traumi. Čitaoci saznaju više o istraživanjima među preživelima Holokausta i među decom koja su napustila rumunske sirotišnice, kao i o isceljujućoj moći pričanja ličnih priča kod „izgubljenih dečaka“ iz Sudana.
Ona takođe direktno govori o kontroverzama u vezi sa konceptom posttraumatskog rasta — idejom da patnja može dovesti do uspeha.
Između humanosti i naučne strogosti
Betankurt se jasno vidi kao neko ko ima duboku strast prema temi i ljudima o kojima piše. Ipak, njena knjiga izbegava sentimentalnost. Horori su prisutni, ali cilj nikada nije da se čitaoci šokiraju. Pobede su prisutne, ali ne u vidu junačkih mitova niti pojednostavljenih narativa.
Naprotiv, Betankurt piše mereno i pragmatično: „Sve što smo naučili o otpornosti u uslovima ekstremnog rizika“, kaže ona, „pomoglo nam je da razvijemo i testiramo grupne mentalne intervencije za mlade, kao i porodične programe prevencije kako bismo prekinuli cikluse nasilja kroz generacije.“
