Bilo bi dobro da na pitanje zašto su nestali Hazari počnemo što pre da odgovaramo, jer bi moglo da nam se desi da na takva pitanja počnemo da odgovaramo na nekim drugim jezicima.
Ovim opominjućim rečima profesor Aleksandar Jerkov povezuje ključno pitanje iz kultnog romana nastalog pre četiri decenije sa današnjim trenutkom. Uz napomenu da je „Hazarski rečnik“ svetski klasik prvoga reda, i da i posle četiri decenije predstavlja jednu od istaknutih tačaka svetske kulture koja pripada nama, Jerkov se u „Orbiti kulture“ prisetio početaka i prvih pojavljivanja ovog dela.
„Kad se pojavio, u knjižari njegovog izdavača Prosvete, u zgradi SANU, našao sam ga među rečnicima. Stoji Prosvetin rečnik francuskog jezika, rečnik engleskog jezika i – „Hazarski rečnik“. Dakle, nije to bilo tako kao da smo svi pali u nesvest, nego – izašla je neka čudna knjiga, malo većeg formata, zemljano-zelene boje sa nekim čudnim crtežom na koricama. Kad danas pogledate kako je ona završila, vidite da je reč o velikom, svetskom trijumfu Milorada Pavića koji je ovim romanom postao jedan od svetskih pisaca. Jeste da je u nekom društvu bio čitan više, u nekom manje, jeste da se na njega bila ostrvila politika toga vremena i uticala na recepciju njegovih knjiga, ali ne postoji nijedno društvo, sredina, okolnosti, običaji, verovanja, prilike, koje su se mogle uspostaviti kao barijere a da ih taj roman nije mogao premostiti. To je svetska knjiga sa svetskim uspehom, daleko najpopularnija a vredna knjiga srpske književnosti koja je odjeknula u svetu. I to bi svako morao da zna, pa posle neka misli šta god hoće“, kaže prof. dr Aleksandar Jerkov.
Da je reč o delu koje je po objavljivanju zadalo probleme i kritičarima potvrđuje i Milica Mustur sa Instituta za književnost koja je doktorirala na Pavićevom delu.
„Za `Hazarski rečnik` Raša Livada je kazao da tu knjigu neće moći da obuhvati nikakva teorija književnosti i književna kritika i da nam nikakva metodologija neće biti pri ruci da bismo mogli da dopremo do onoga što ona jeste. I zaista, u književnom imaginarijumu, u žanrovskom pogledu i mnogo čemu drugom, „Hazarski rečnik“ je bio jedan kopernikanski obrt. U inostranoj recepciji se vrlo brzo počelo baratati ogromnim brojem koloritnih i asocijativnih odrednica poput onih da je to kabalistička knjiga, priručnik za ovo ili ono, riznica bajki, leksikonski panoptikum… Za sve nas i u svetu i u matičnoj Pavićevoj kulturi to je bila pre svega jedna vrsta pozitivnog šoka, pozitivnog zaprepašćenja da se može u pomalo tromoj romanesknoj formi smisliti nešto tako inovativno što daje novi život romanu. Jer „Hazarskim rečnikom“ Pavić je jednostavno rasklopio roman i njegovu tradicionalnu strukturu.“
Da se o „Hazarskom rečniku“ govori i piše kao o književnom fenomenu doprineo je i sam pisac, smatra Jerkov:
„Sam Pavić je na tome insistirao, voleo je ideju nelinearnog čitanja. Čak su i izračunali da je broj mogućih čitanja toliki da to ne bi stalo u jedan ljudski život, što nam govori da je roman otvoren i na egzistencijalni način – ne možeš da stigneš u životu da ga sagledaš u svim aspektima koje on podrazumeva, nadilazi horizont ljudske egzistencije. Pavić je uživao u tome i čak je možda voleo i da to prenaglasi. Mi smo zaista bili opčinjeni tada i kad danas pogledam sa ove velike distance od 40 godina, shvatam da smo možda i preterivali opčinjeni tim strahovitim udarcem nečega što je postojalo kao unutrašnja mogućnost književnosti a sada se odjednom pred našim očima pojavilo na površini, pokazavši da je roman nešto više od romana“, primećuje Jerkov. On dodaje da je to važno znati ako hoćemo da živimo u ovom delu sveta:
„Jednim malim aspektom sve što se u ovom trenutku dešava u svetu apsolutno se može razumeti iz „Hazarskog rečnika“ – od Mastrihta do Ukrajine. Reč je o rasponu u kojem vam jedna knjiga otkriva stvari koje ti ne bi nikad pale na pamet da su moguće. Taj roman je dopuštao mogućnost takvog razvoja događaja. A to su izvanredna dostignuća.“
Milica Mustur skreće pažnju i na jedan veoma važan segment „Hazarskog rečnika“ koji tek čeka temeljno istraživanje – kulturološki aspekt romana.
„U Pavićevom romanu-leksikonu postoji jedan izrazit kulturno-identitetski narativ koji nismo studiozno rasvetlili, a on je upravo danas aktuelan, u ovom akutnom trenutku u kom besne između ostalih i ratovi kultura. Sa jedne strane „Hazarski rečnik“ možemo posmatrati kao arhiv mesta sećanja srpske kulture, on je premrežen mestima sećanja, snažnim simboličkim jezgrima, počev od Ćirila i Metodija, Carigrada, Vizantije, Rima, preko srednje Evrope, Panonije, Moldavske, Vlaške, do Dubrovnika, Mediterana, Rusije… To su sve mesta sećanja srpske kulture, tu se kristališe naš kulturno-nacionalni identitet. Sve tri knjige, ne samo crvena hrišćanska, nego i žuta hebrejska i zelena islamska takođe baštine mesta sećanja tih kultura koja se presecaju u romanu, praveći jednu vrstu kulture kao arhifenomena, ne samo nacionalne kulture. Mislim i verujem da „Hazarski rečnik“ oslikava tezu da je biti ukorenjen u nacionalno kulturnom identitetu snaga, ali da je biti ukorenjen isključivo u njemu – slabost. To iz ove knjige možemo jako lepo da pročitamo. A ako dokažemo da je to tako, onda imamo jednom za svagda branu od svih pogrešnih malicioznih i ideologizovanih čitanja `Hazarskog rečnika`, smatra Milica Mustur.
Podsetivši da književnost već pet hiljada godina pogađa u čoveku nešto što je veoma važno a to je on sam, te da je takvom čoveku književnost bitna, profesor Jerkov ističe da neka dela vrhunski progovore o celini čovekovog susretanja sa samim sobom.
„U `Hazarskom rečniku` to je vrhunski oblikovano, a u toj vrhunskoj oblikovanosti odjednom progovara sva naša prošlost. Pavić progovara i iz našeg folklornog i renesansnog i baroknog modela, progovara iz dubine kao neko ko je odabrao da bude Srbin. Zbog toga su kao pisca devedesetih hteli da ga likvidiraju, nazivajući ga čak i genocidnim piscem, jer nije prionuo uz jednu vrstu primitivne totalitarne propagande ni na jednoj ni na drugoj strani. A on je pisac koji u najboljem smislu reči obnavlja i prošlost i razliku i bogatstvo iznutra, pisac sa kojim se mogu identifikovati vrlo različite nacionalne kulture i književnosti. Pavić je nešto toliko mnogo, neko ko je učinio za sebe, za druge, za nas toliko da se na njega mora biti ponosan.“
