Русија се од самог почетка свог постојања са успехом користила обавештајнм искуством својих претходника и суседа. Извори информација су могли бити – а по свему судечи су и били, домаће и иностране дипломатске мисије, трговци који су караванима долазили у Кијев а из Кијева путовали по читавој Европи, Варјази у државној служби, који су се стално кретали по источноевропским престоницама и, најзад, обично становништво.
Није искључено да су податке у Кијев достављале и арапске уходе; калифат је био заинтересован за слабљење Константинопоља. Руски демарш је за њих био невероватно повољан, мада су Руси у овој комбинацији решавали своје сопствене војностратешке задатке.
Напад на Византију
Аналогну војну операцију против Византије извео је кијевски кнез Ољег 47 година касније.
И опет је поход био врло конспиративан, добро припремљен и обезбеђен, за оно време првокласним, информацијама. Ољег се под зидинама Константинопоља појавио онда када је византијска војска под вођством Химерија поново отишла на исток, да ратује са Арапима; искористивши ово, лидер провинцијских интелектуалаца Андроник Дука подигао је устанак против централне власии.
Побуњенике је у тајности подржавао и константинопољски патријарх. У суштини, Ољег је на својих две хиљаде лађа приспео у незаштићену, смутњама раздирану престоницу, одлично знајући ситуацију у Консиантинопољу.
Напад „коњима и лађама“
Дилеме за професионалца овде не може бити: кнез је располагао обавештајним ,,апаратом“ који је савршено функционисао и који га је, осим војним, снабдевао још и важним политичким информацијама.
Ољег је на Констанлинопољ кренуо ,,на коњима и на лађама“ – кнежеви пешадијски одреди ишли су на византијску престоницу преко Бугарске, једне од најјачих држава у тадашњој источној Европи, на чијем челу је слајао знаменити државник и војсковођа Симеон Велики. Бугарска је за време Симеона водила дугогодишње ратове са Византијом, поткрепљујући мачем своје политичке, територијалне и трговачкц претензије.
Савезништво Бугара и Руса
Две словенске земље су, по логици ствари, морале да постану природни савезници у борби против Византије. Бугари не само да су Русима омогућили приступ зидинама Константинопоља, него су им дали и све расположиве информације о противнику.
ОЉЕГ је извео опсаду у суштини незаштићене престонице, војевао по њеној околини и узео огромну добит. А што је најважније, успео је да, без посебног војног напора, само уз стопроцентно искоришћене обавештајне информације, склопи за Русију изванредно повољан мировни уговор.
Византија се обавезала да Русији плаћа годишњи данак, дала јој је значајну војну контрибуцију, примила на издржавање руске дипломате, третирајући их на исти начин као и дипломате других земаља и ставивши им на располагање превозна средства и телохранитеље. Према том договору, посебно повољан статус стекли су руски трговци; биле су им обезбеђене посебне олакшице као ослобађање од трговинских такси.
Игоров поход на Византију
Игоров поход на Византију почео је у лето 941, и том приликом је Русија располагала довољном количином информација о стању ствари у империји; најбоља византијска армада од 40.000 људи поново је ратовала са Арапима.
И изнова су арапски и руски „војни фактори“ деловали синхроно, што говори о исправном дејству. како руске обавештајне службе, тако и дипломатије.
Изненадни напад се, међутим, није одиграо. Тек што се руска војска појавила у долинама Дњепра, према Константинопољу су појурили упозоравајући сигнали.
Главни ток информација кренуо је када се Игорова војска појавила у видокругу Бугара. Летописац то овако описује: „ И послаше Бугари вест цару (византијском императору ) јако иде Рус на Цариград скедијама (лађама.) од 10 тисушћа“.
Добра одбрана Грка
У моменту када је Игор пришао Константинопољу, благовремено извештени Грци су успели да формирају импресивне одбрамбене редове. Неколико месеци су у близини Константинопоља, на обалама Мале Азије, вођене жестоке копнене и поморске битке, што је резултирало уништавањем руске војске и флоте.
Самољубиви кијевски кнез није желео да одложи оружје. Рат се настављао. Кроз три године Русија је прикупила нове снаге и кренула са војском на југ.
Као испомоћ беху унајмљени Печенези. И опет је, као и пре три године, византијска обавештајна служба све прецизно одрадила. Летопис о томе извештава: ,,То чувши Корсунци (житељи Херсонеса) послаше к Раману (византијском императони) говорећи: „Иђу Руси безбројним корабљама, покриле јесу море корабље (лађе)… Тако и Бугари вест послаше говорећи: „Иду Руси и најмили јесу себи Печенеге“.
Окончање борбе миром
Ипак, не желећи да даље искушавају судбину, Грци су одлучили да ствар окончају миром: Игору у сусрет упутили су изасланство које га је дочекало на прилазу Дунаву. Мировни преговори завршени су новим руско-византијским договором 944. године.
Као што се види, Руси су средином X века успешно овладали вештином политичког и војног обавештавања, стално се користећи њеним достигнућима у својој спољнополитичкој и војној пракси. Развој догађаја који је следио обогатио је ту праксу, ширећи фронт деловања и усавршавајући оно што данас називамо каналима информација.
ИГОРАВ син, кнез Свјатослав, озбиљно се занимао питањима обавештајне службе. Иако је био несумњиво храбар и у војним стварима искусан човек, он је своје легендарно „Идем на Ви!“ изговарао тек пошто би прикупио комплелне информације о противнику.
Познато је да је свој поход против Хазара средином шездесетих година X века темељно припремио, а потом и сјајно извео, неприлазећи хазарској престоници уобичајеним, јужним путем, него кроз северне шуме, преко земље Вјатича; најпре је нанео ударац хазарском савезнику, Волжанској Булгарији, па се тек онда спустио низ Волгу и разбио војску хазарског кагана.
Оваква операција морала је имати одличну информацијску подршку
Власт се усавршавала. Усавршавали су се и умножавали и облици и методе обавештавања, разгранавао се и специфични ,,арсенал“. Тако је у XI веку, после покрштавања Русије, Византија почела да у Кијев упућује своје митрополите. Како историја сведочи, свети оци су били активни достављачи најдрагоценијих стратешких информација за константинопољску владу.
Са своје стране и Русија је позивала у службу и расејавала по својим земљама различита степска племена и преко њих „држала везу“ са степом, контролишући кретања печенешких, а доцније и половачких хорди. У XI веку кијевски двор постаје жижа широких међународних веза.
На њему су вазда боравила различита инострана посланства, а руски изасланици су одавде упућивани у европске престонице стижући и до самог Рима. У време Јарослава Мудрог на руском двору су с времена на време боравиле титулисане избеглице из Норвешке, Енглеске, Мађарске, маштајући о томе да поврате изгубљене круне.
Ту су се непрестано тискали и трговци са свих страна света. Сви су ови људи много знали, само је било потребно узети од њих неопходне информације и ваљано их проанализирати. Преглед чињеница руске историје показује да Русији није недостајало разборитих аналитичара. Са своје стране, по свету су се отискивали и руски трговачки каравани који су, разуме се, извршавали и деликатне задатке поверљивог типа.
Историја сведочи
Древна Русија се изврсно оријентисала у спољној ситуацији која ју је окруживала и у мрежи велике европслке и источне политике, спретно одабирући време за своје војне и дипломатске подухвате и темељно их обезбеђујући.
Стотине, а можда и хиљаде незнаних изасланика, гласника, обавештајаца и трговаца-информатора обављали су усрдно и помно свакодневне делатности, помажући кнежевима у одређивању спољнопоилтичког курса, откривајући узвратне ,,потезе“ мирних и не тако мирних суседа, осигуравајући безбедност руских земаља.
