Godine 1815, 23. aprila podignug je Drugi srpski ustanak pod vođstvom knjaza Miloša Obrenovića.
Drugi srpski ustanak predstavlja drugu fazu Srpske revolucije protiv Osmanskog carstva, koja je izbila kratko po okončanju Prvog srpskog ustanka.
Drugi srpski ustanak je doveo do srpske autonomije u okviru Osmanskog carstva i uspostavljanja Kneževine Srbije, koja je imala svoju skupštinu, ustav i vladarsku dinastiju.
Teror nakon Prvog ustanka
Posle propasti Prvog srpskog ustanka, srpski narod se našao u gorem položaju. Turci su nastavljali sa ubijanjem ljudi, paljenjem sela i maltretiranjem. Mnoge srpske porodice su pobegle preko granice u Srem i Banat.
Veliki vezir Huršid-paša je proglasio amnestiju za srpske ustanike. Mesec dana kasnije je postavio dvanaest oborknezova u dvanaest nahija Beogradskog pašaluka.
Zajedno sa narodom kome su stajali na čelu, Turcima su se predale neke vojvode i knezovi iz Prvog srpskog ustanka: arhimandrit Gligorije Radoičić, Miloš Obrenović, Lazar Mutap, Arsenije Loma, Milić Drinčić, Pavle Pljakić i Stanoje Glavaš.
U Beogradu je uspostavljena vlast Sulejman-paše Skopljaka. Početak njegove vlasti je obeležen terorom, nasilnim skupljanjem oružja, uvođenjem kuluka za opravku gradova i puteva, surovim uterivanjem nameta i feudalnih obaveza.
Ovakva situacija je izazvala ponovno pojavljivanje hajduka, koji su i dalje održavali ratno stanje u zemlji.
Miloš Obrenović je bio najznačajnija srpska ličnost u Beogradskom pašaluku posle pada ustaničke Srbije. Posle sloma ustanka predao se Ali-agi Serčesmi, a kasnije je postavljen za oborkneza Rudničke nahije.
Sulejman-paša Skopljak je u Obrenoviću pronašao saradnika i postavio ga je za baš-kneza Kragujevačke, Rudničke i Čačanske nahije.
Odnosi između Porte i Srba su se još više zaoštrili. Uprkos obavezama koji su za Turke proizilazile iz osme tačke Bukureškog mira, turska uprava u Srbiji je dalje nastavila sa dahijskim načinom vladavine, nasiljem, nacionalnim ugnjetavanjem i ekonomskom eksploatacijom.
Drugi ustanak počeo spontano
Upravo zbog takve situacije izbilo je nekoliko buna, da bi u jesen 1814. godine, u okolini Čačka spontano izbila Hadži Prodanova buna. Buna se proširila i na susedne nahije.
Sulejman-paša je i nakon Hadži-Prodanove bune nastavio sa terorom. Pripreme za sledeću bunu počele još dok je Sulejman-paša držao Miloša Obrenovića u Beogradu. Miloš je izdejstvovao svoju slobodu pod izgovorom skupljanja novca za otkup srpskog roblja.
Drugi srpski ustanak je počeo spontano. Lokalne srpske starešine su počele da ubijaju Turke koji su skupljali porez, a Arsenije Loma je opseo Rudnik.
Na crkveni praznik Cveti 11. aprila (23. aprila po gregorijanskom kalendaru) 1815. u Takovu su se okupile neke srpske starešine. Starešine su zamolile Miloša Obrenovića da bude vođa ustanka, što je on, uz kolebanje, prihvatio.
Razvoj ustanka
Oružane borbe su trajale oko 4 meseca. Drugi srpski ustanak je za razliku od Prvog ustanka od početka bio uperen protiv legalne vlasti, koju je predstavljao Sulejman-paša.
Porta je na ustanike poslala dve vojske sa područja Carstva i jednu iz Smederevskog sandžaka. Ustanici su opseli Čačak i držali ga pod opsadom narednih četrdesetak dana.
Miloš Obrenović je opsadu Čačka ostavio svom bratu Jovanu Obrenoviću, Miliću Drinčiću i Jovanu Dobrači, a sa svojom vojskom je krenuo na sever i sukobio se sa Turcima kod Paleža i odneo pobedu, zarobivši uz to i dva topa.
Posle bitke na Paležu ustanici su uspostavili vezu sa emigracijom u Austriji. U Srbiju su se od vojvoda vratili Petar Nikolajević Moler, Pavle Cukić, Stojan Čupić, Sima Katić i Sima Nenadović.
Iz Paleža Obrenović je krenuo ka Valjevu koje je pod opsadom držao Pavle Cukić i zajedno su ga osvojili Obrenović, Cukić i Nenadović.
Srbi su prvobitno bili na Kličevcu, a potom sa novih položaja na Kolubari su ispalili iz topa tri hica predveče, pa su se Turci uplašeni veličinom srpske vojske i topom povukli, a Srbi su Valjevo zauzeli bez borbi.
Tu je došlo do prvih razmirica između vođa ustanka, jer su Moler i Cukić od Miloša tražili da zajedno dele vlast. Nenadović je potom u Valjevu zapalio Kulu Nenadovića. Potom su nastavili ka Čačku.
Ključna pobeda
Turci su napali ustanike na Ljubiću, ali su ih oni odbili i prešli Zapadnu Moravu i podigli šančeve na obali. Tokom borbi oko šančeva poginuo je Tanasko Rajić, i Turci su zaplenili srpske topove, ali je u borbama ubijen turski zapovednik Ćaja Imšir paša.
Među Turcima je ovo unelo pometnju i Miloš ih je kod sela Rtari potukao.
Posle boja Miloš koncentriše ogromne ustaničke snage od oko 12 hiljada vojnika, sa kojim se uputio ka Požarevcu.
Na putu za Požarevac došlo je do boja između Miloševe vojske i delija Asana delibaše (poznatog kao Josni Anadoli Gazi), u kom je Miloš ličnom inicijativom poveo napad na Turke i porazio ih.
Tokom boja poginuo je šurak kneza Miloša i brat kneginje Ljubice, Jovan Vukomanović.
Posle ovog poraza, Porta upućuje kaznene vojne jedinice iz Niša i Bosne prema južnoj i zapadnoj granici Srbije, gde su se koncentrisale ustaničke snage. Turska vojska je pretrpela poraz na Dublju, a vojska iz Niša na Ljubiću.
Pregovori i dogovor
Oružani sukobi sa turskom vojskom nisu imale onaj intenzitet i one razmere kao u Prvom ustanku.
Dosta je uticala i situacija na ruskom frontu i Napoleonov poraz; postojala je mogućnost ruske intervencije na osnovu osme tačke Bukureškog ugovora, pa je Porta naredila da se na Srbiju što pre pošalju dve velike vojske, rumelijska sa istoka i bosanska sa zapada.
Porta je bila spremna da se ustanak okonča i pregovorima koje neće mnogo štetiti Osmanskom carstvu. Došlo je do pregovora Marašli Ali-paše i Kuršid-paše sa Milošem Obrenovićem i zaključivanja usmenog dogovora 25. oktobra 1815.
Tako je prekinuta oružana borba, mada to nije prekinulo ustaničke borbe za ostvarenje ciljeva postavljenih 1804. i 1815. godine.
Diplomatske borbe
Ono dobija samo nove oblike koji odgovaraju novonastaloj situaciji — dugotrajni diplomatski pregovori uz pomoć Rusije.
Turska je sporazum shvatila kao konačni prekid borbe i ustanka, ali za Miloša Obrenovića i ustanike sporazum je predstavljao osnovu za dalje proširenje povlastica i polaznu tačku u daljoj borbi za ostvarivanje konačnih ciljeva ustanka — rušenje turske feudalne vladavine i uspostavljanje sopstvene vlasti.
Povlastice koje su dobijene sporazumom (uspostavljanje dvojne uprave, te skupljanje danka od strane Srba, obezbeđenje od zloupotrebe spahija i drugih turskih činovnika, postavljanje knezova po nahijama, osnovanje Narodne kancelarije u Beogradu…) davale su Srbima izvesnu samoupravu, koja je omogućavala dalji ekonomsko-društveni i politički razvoj
Posle pobede Rusije nad Turskom, Jedrenskim mirom 1828. godine, rešeno je i srpsko pitanje. Izdata su dva naročita sultanova pisma — hatišerifi 1830. i 1833. godine, kojima su se potvrđivala samoupravna prava kneževine Srbije.
Jednom posebnom odredbom od 1833. godine, feudalne obaveze su uračunate u godišnji danak koji je Srbija plaćala Porti. Ovim formalno je bilo rešeno agrarno pitanje i uništeni su feudalni odnosi i turska vlast u Srbiji.
