Krajem 1941. i početkom 1942. godine general Paul Bader nastojao je da uspostavi potpunu kontrolu nad drinskom granicom i spreči prelazak izbeglica iz NDH u okupiranu Srbiju. Za srpsko stanovništvo istočne Bosne, Drina je u tom periodu predstavljala najvažniji i najdostupniji pravac bekstva od ustaškog progona i masovnog nasilja.
Iz ugla nemačke vojne uprave, masovni priliv desetina hiljada lica predstavljao je ozbiljan bezbednosni rizik, potencijalni izvor epidemija i faktor destabilizacije okupirane teritorije.
Upravo je intervencija predsednika Vlade narodnog spasa, generala Milana Nedića, i njegovog šefa Komesarijata za izbeglice, Tome Maksimovića, kod nemačkih vojnih organa rezultirala promenom ove odluke.
Nedić je u pregovorima predočio nemačkoj komandi da će prizori masovnih stradanja na graničnoj liniji izazvati nekontrolisane reakcije u samoj Srbiji.
Na osnovu bezbednosnih argumenata – Nedić je svojom mudrošću izdejstvovao otvaranje graničnih prelaza i proširenje prihvatnih kvota.
U kontekstu ove vojno-političke realnosti, odluka o otvaranju granice bila je apsolutni i esencijalni uslov bez kojeg bi ukupan ishod bio nemoguć:
– Da Milan Nedić nije izdejstvovao ovaj ustupak, reka Drina uopšte ne bi ni mogla da se pređe, što implicira da bez Milana Nedića i njegovog sprečavanja zatvaranja granice najveći deo izbeglica iz NDH ne bi bio spasen.
Sprečavanje masovne gladi i kontrola poljoprivrednih resursa
Uporedo sa Nedićevim izdejstvovanim sprečavanjem zatvaranja granica za ulazak izbeglica, Vlade Milana Nedića je kroz kontinuirane unutrašnje ekonomske pregovore sa vojnoupravnim šefom Haraldom Turnerom uspela da ograniči masovnu rekviziciju i izvoz poljoprivrednih proizvoda iz Srbije za potrebe Istočnog fronta.
Postavljanjem čvrstih prehrambenih barijera, Nedić je izdejstvovao da okupator ne iznosi primarna vojna i civilna sredstva ishrane (prvenstveno žitarice i stočni fond) u meri u kojoj je to vršeno u ostalim porobljenim regionima.
Ove unutrašnje mere potpuno su sprečile humanitarni scenario masovne gladi koji je paralelno zadesio okupiranu Grčku, gde je usled nacističke blokade i nekontrolisanog izvoza hrane preminulo oko 300.000 građana na ulicama.
Regulisanjem kvota snabdevanja i preuzimanjem administrativne kontrole nad tržištem unutar same Srbije, Nedićev aparat je stabilizovao unutrašnje zalihe, čime je biološki prehranjen kako domaći korpus, tako i celokupni izbeglički.
Kauzalna ekvivalencija pojmova „prihvatanje” i „spasavanje”
U diskusijama često se pravi neodrživa terminološka razlika između pojmova „prihvatanja” i „spasavanja”.
Međutim, u ovom slučaju, ova dva procesa su u praksi bila potpuno sinonimna i identična.
Fizička evakuacija do reke Drine sama po sebi nije garantovala opstanak stanovništva, jer bi prelazak u Srbiju bez logističke podrške nudio jednako smrtonosne uslove (Ponavljamo, da Nedić i njegova administracija u Beogradu nisu izdejstvovali odbacivanje okupatorske namere o zatvaranju graničnih prelazaka, najveći deo izbeglica se ne bi spasio)
Izbeglička populacija je na same obale Drine pristizala u stanju krajnje fizičke iscrpljenosti, izgladnelosti i sa visokim procentom obolelih od pegavog tifusa i raznih drugih bolesti.
Da Nedićev Komesarijat nije u realnom vremenu organizovao prihvatne stanice, distribuciju tople hrane, sanitetsku negu za zaustavljanje zaraze i transport u unutrašnjost Srbije, kao i ostale vrste pomoći, većina ove populacije bi masovno preminula.
Iz tog razloga, administrativno-logistički prihvat nije bio puka birokratska procedura, već konačni, efektivni biološki spas tih ljudi.
Bez Milana Nedića, prelazak Drine ne bi bio uopšte moguć, a bez organizovanog prihvata koji je Nedićeva vlada omogućila i pokrenula, sam prelazak reke ne bi imao nikakav pozitivan ishod.
Nedićeva Srbija je pokazala visok stepen organizacione efikasnosti za izbeglice u teškim uslovima okupacije.
Logistička podrška odbrambenim snagama i taktičko obezbeđenje
Istovremeno general Nedić je sprovodio i materijalno-logističku podršku snagama otpora u dubini bosanske teritorije.
Dokumenti i svedočenja samih četničkih komandanata dokazuju da se ni četničke jedinice ne bi mogli održati niti operativno dejstvovati u zaštiti zbegova bez konstantne Nedićeve pomoći iz Beograda, Milan Nedić je tokom čitavog rata redovno slao novčana sredstva, oružje, municiju i lekove preko Drine.
Ova dugotrajna logistička baza omogućila je odbrambenim snagama da zadrže operativnu sposobnost, što znači da bi bez Nedićevog materijalnog zaleđa vojni otpor na tom prostoru u najmanju ruku bio znatno slabiji, što bi onemogućilo evakuaciju za civilno stanovništvo.
Na samoj graničnoj liniji u Podrinju (sektor Bajina Bašta – Perućac – Skelani), spasavanje izbeglica, i taktičko obezbeđenje prihvata izvršavao je i dobrovoljački odred pod komandom kapetana Miloša Vojnovića Lautnera, tada u sastavu Srpske dobrovoljačke komande (kasnije Srpskog dobrovoljačkog korpusa)
Dokumenti, ratni dnevnici i operativni izveštaji jedinice dokumentuju da delovanje dobrovoljaca nije bilo isključivo pozadinskog karaktera. Dokumentovani su i prelasci dobrovoljačkih odreda čamcima, u cilju direktnog spasavanja naroda, neposredne fizičke evakuacije civila pod neprijateljskim dejstvom.
U kritičnim trenucima kada su nastupajuće ustaške snage otvarale koncentrisanu vatru na zbegove, dobrovoljački odredi su ulaskom u oružane borbe, pod neposrednom vatrom izvodili fizičku evakuaciju izbeglog stanovništva, spasavajući desetine hiljada srpskih civila od sigurne likvidacije i na obalama same reke.
Uloga Milana Nedića bila neophodan uslov za pozitivan ishod ove operacije (conditio sine qua non).
Da Nedić i njegova administracija u Beogradu nisu izdejstvovali poništenje okupatorske namere o zatvaranju graničnih prelazaka, niko se ne bi spasio.
Da Nedić nije materijalno održavao četničke jedinice i vojnu odbranu u Bosni, da dobrovoljačke jedinice nisu vojno obezbeđivale, ulazile u oružane sukobe i borbe protiv ustaša i logistički realizovale taj prihvat koji je značio podjednako što i spas, evakuisana populacija bi u najvećem procentu stradala na samoj obali.
Da Nedić nije u više navrata izdejstvovao čak i hitne intervencije kod nemačke komande radi zaustavljanja ustaških pokolja, mnogi civilni izbeglički zbegovi bi bili potpuno uništeni i ogroman deo tih izbeglica uopšte ne bi preživeo.
Uspostavljanje ovog spasonosnog sistema predstavlja jedan od najvažnijih administrativnih i humanitarnih poduhvata Milana Nedića i njegovog aparata. Tadašnji Nedićev aparat je u Srbiji preuzeo punu odgovornost za očuvanje i opstanak srpske nacionalne supstance.
