Sveta Trojica – Otac, Sin i Sveti Duh – predstavlja samu srž hrišćanske vere i bogoslovlja. Iako je ovaj dogmat duboko mističan i ljudskom umu teško pojmljiv, on otkriva najdublju istinu o Bogu kao zajednici ljubavi i jedinstvu u mnoštvu.
Upravo zbog svoje složenosti, učenje o Trojičnom Bogu često izaziva pitanja, nerazumevanje, pa i zablude, poput onog čestog pitanja:
„Vi hrišćani kažete da verujete u jednog Boga, i istovremeno priznajete Oca, Sina i Svetoga Duha. Da li to znači da postoje tri Boga? Dakle, vi ste mnogobošci?“.
Ovo pitanje se često postavlja hrišćanima. Sada ćemo objasniti zašto to nije tako.
Šta kaže Sveto pismo?
Hrišćanstvo nedvosmisleno potvrđuje jedinstvo Boga. To je jasno rečeno u Starom zavetu, koji zajedno sa Novim zavetom čini Bibliju – Sveto pismo, najvažniju knjigu za sve hrišćane, koja poseduje apsolutni autoritet: „Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš, jedini Gospod“ (5. Mojs. 6, 4).
Istovremeno, Stari zavet sadrži indirektne naznake da postoji pluralitet Ličnosti u Jednom Bogu. Tako, pre stvaranja čoveka, Bog kaže: „da načinimo čoveka po svome liku, kao što smo mi“ (Post. 1, 26), koristeći oblik množine. A posle pada prvih ljudi, kaže: „Eto, čovek posta kao jedan od nas“ (Post. 3, 22).
Važna epizoda u ovom kontekstu je javljanje Boga Avramu kod Mamrijskog hrasta, kada su se pred njim pojavila tri stranca. Ovde se, naprotiv, Avram obraća svojim gostima u jednini: „Gospode, ako sam našao milost pred tobom, nemoj proći sluge svojega“ (Post. 18, 3).
Novi zavet
U Novom zavetu, Gospod Isus Hristos, potvrđujući jedinstvo Boga, jasno svedoči da Jedan Bog postoji u tri Ličnosti, ili, jezikom teologije – Ipostasi, koje nisu ni pomešane niti razdeljene: Bog Otac, Bog Sin i Bog Sveti Duh.
Bog se prvi put otkriva kao Trojica u trenutku Hristovog krštenja:
„I krstivši se Isus, iziđe odmah iz vode; i gle, otvoriše mu se nebesa, i vide Duha Božijega gde silazi kao golub i dođe na njega. I gle, glas s neba koji govori: ovo je sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji“ (Mt. 3, 16–17).
Ovde Otac (glas s neba), Sin (Hristos koji se krštava) i Sveti Duh (u obliku goluba) istovremeno deluju. Ovo nisu projavljenja jedne Ličnosti, već tri Ličnosti, ujedinjene u Božanskoj prirodi.
Naknadno, u razgovorima sa učenicima i narodom, Spasitelj više puta ističe, s jedne strane, razliku između Oca, Sina i Duha, a s druge strane, njihovo potpuno suštinsko jedinstvo.
Izgovarajući obećanje o silasku Svetog Duha na apostole, Isus kaže:
„A kad dođe utešitelj, koga ću vam poslati od Oca, Duh istine, koji od Oca ishodi, On će svedočiti za mene“ (Jn. 15, 26).
U rečima da Duh ishodi od Oca, ali ga šalje Sin, naglašava se razlika Ipostasi.
I šaljući apostole da propovedaju, Gospod im daje zapovest da krštavaju ljude u ime „Oca i Sina i Svetoga Duha“ (Mt. 28, 19), time ukazujući na njihovo prirodno jedinstvo – apostoli moraju krštavati ne u „ime“ tri boga, već u jedno ime Trojičnog Boga.
Konačno, najupečatljiviji dokaz suštinske jednakosti Božanskih Ipostasi jesu Hristove reči:
„Ja i Otac jedno smo“ (Jn. 10, 30), tj. oni ne samo da se slažu jedan s drugim, već su jedno (grč. ἕν označava jedinstvo u suštini).
Kako Crkva ovo shvata?
Iz Božanskog Otkrovenja izraženog u Bibliji, izrasla je glavna dogma hrišćanstva: Bog je Jedan po suštini i Trojičan po Ipostasima.
Ove Ipostasi – Otac, Sin i Sveti Duh – nisu tri božanstva, već jedan Bog i, prema rečima Svetog Jovana Zlatoustog, poseduju ne samo jedno znanje, već i jednu volju, jednu moć, jedno dejstvo, jednu slavu, jednu vlast i jednu blagodat.
Priznajući jedinstvo suštine u Bogu, pravoslavno bogoslovlje razlikuje takozvana ipostasna svojstva Svete Trojice – jedinstvene, neizrecive osobine koje razlikuju Ličnosti Presvete Trojice jednu od druge, a da pritom ne narušavaju njihovu jednosuštnost.
To nisu svojstva prirode, kao što su svemogućnost, večnost ili dobrota – jer su zajednička svim Licima Trojice – već načini bića svake Ličnosti, ono što svaku Ličnost čini upravo Njom, piše Vjeronauka.net.
Ipostasno svojstvo Oca je nerođenost – Otac, kao izvor Božanskog bića, ne rađa se i ne ishodi ni od koga.
Svojstvo Sina je rođenje – Sin se rađa od Oca ne u vremenu, već u večnosti.
Na kraju, ipostasno svojstvo Duha je ishođenje od Oca, koje se takođe odigrava u večnosti, a ne u vremenu.
Navedena svojstva su:
- jedinstvena – ne postoje dve Ličnosti sa istim svojstvom;
- nepromenjena – Sin se uvek rađa, Duh uvek ishodi;
- ne dele suštinu – jer se ne radi o prirodi, već o načinu ličnog postojanja u Bogu.
Tajna Svete Trojice
Složenost shvatanja tajne Svete Trojice sastoji se u prenošenju ljudskog shvatanja ličnosti i bića na Boga. U našem svakodnevnom poimanju, tri ličnosti su uvek tri odvojena bića. Ali u razmišljanju o Bogu, sve je drugačije.
U Njemu, kao što je već rečeno, postoje tri Ipostasi, ali jedna suština. To nije 1 + 1 + 1 = 3, već 1 × 1 × 1 = 1.
Sve Ličnosti u Trojici postoje u savršenom jedinstvu i ljubavi; svaka od njih nije deo Boga, već Bog u celosti.
Čovek se može približiti razumevanju ove potpuno neshvatljive tajne kroz jevanđeljsko otkrovenje da je Bog ljubav. Ljubav je nemoguća bez prisustva Drugoga. Zato Bog nije zatvorena monada, već večna, živa zajednica Ipostasi u ljubavi.
Zašto je ovo važno?
Zato što Trojica nije samo neka apstraktna teorija ili ideja, već živi model i izvor našeg sopstvenog postojanja u jedinstvu sa Bogom i našim bližnjima.
Na kraju krajeva, ako je Bog ljubav, a čovek je stvoren po liku Božijem (Post. 1, 26), onda nismo samo „obavezni“ da volimo – stvoreni smo i stvoreni za ljubav, jer odražavamo Onoga koji je ljubav.
„Po tome će svi ljudi poznati da ste moji učenici, ako imate ljubav međusobno“ – kaže Hristos (Jn. 13, 35).
Ljubav u Trojici nije takmičenje, nije podela, nije prisila, već međusobna žrtva, sloboda i davanje sebe Drugome.
U skladu sa ovim modelom, i hrišćani su pozvani da vole ne iz straha, ne zbog koristi, već zbog drugoga – da u drugom vide božansko dostojanstvo, ne da vladaju, već da služe. U tom smislu, sva hrišćanska etika nije ništa drugo do odraz trojične ljubavi u svetu.
Trojična ljubav i Crkva
Božanska ljubav u Trojici služi i kao osnova postojanja Crkve kao zajednice vernika ujedinjenih u Bogu, koja nije organizovana po principu hijerarhije vlasti, već po slici saborne (sinergističke) komunikacije, gde je svaka ličnost jedinstvena ipostas koja postoji u duhovnom jedinstvu sa drugima.
Upravo o takvoj Crkvi, stvorenoj po slici Svete Trojice, Isus se molio na kraju Tajne večere, obraćajući se Ocu:
„Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu, da svet veruje da si me ti poslao“ (Jn. 17, 21).
Takvo jedinstvo ne znači spajanje, sjedinjenje ili potiskivanje razlika. Naprotiv, sabornost u Crkvi je jedinstvo u mnoštvu – kao u Trojici.
U tom smislu, hrišćanski život nije samo moralno usavršavanje. To je živi ulazak u život Trojice, u zajednicu sa Bogom, datu nama kroz Hrista, u kome, po rečima apostola Pavla, imamo pristup ka Ocu u jednom Duhu (Ef. 2, 18).
