Sveti Danilo II, srpski arhiepiskop živeo je i delao u vreme srpskih kraljeva: Milutina i Stefana Dečanskog, i cara Dušana. Vlastelinski sin, ostade jedinac u svojih znatnih i bogatih roditelja, pošto mu pomreše braća i sestre još za njegova detinjstva. Kao dete, Danilo moljaše roditelje da ga dadu učitelju da se uči knjizi, ali oni, ucveljeni smrću svoje dece, nisu hteli da njihovo jedinče iznurava sebe učenjem.
Međutim mališak ostade uporno pri svojoj želji, i umoli jednog rođaka svog da ga tajno od roditelja odvede k učitelju. Darovit i vrlo prilježan, Danilo ubrzo postade najbolji učenik, i prevaziđe sve svoje vršnjake i drugove u školi, tako da mu se svi divljahu. Roditelji pak njegovi spočetka veoma tugovahu, no kada doznadoše gde se nalazi njihov sin i kako je napredan u učenju, primiriše se i prepustiše se u svemu volji Božjoj.
Međutim u dečaka Danila, uporedo sa čežnjom za znanjem, stade se bujno razvijati i čežnja ka celomudriju, čistoti, postu, bdenju, molitvi, k vrlinama kojima se odlikuju zreli ljudi. Podvizavajući se u tim vrlinama, on se poče mnogo interesovati podvižničkim životom. Voleo je da se sreta sa monasima, ukazivao im je dužno poštovanje, stupao je s njima u razgovore o monaškom životu. I uskoro u njemu se razgore želja da i sam postane monah. I on često moljaše Boga da ga udostoji monaškog čina. Mnogo slušajući o čudesima u svetom gradu Jerusalimu i u Svetoj Gori Atonu, on već u takom uzrastu sagorevaše od želje da poseti ta sveta mesta. Ali za to još ne beše nastupilo vreme.
Kada Danilo postade punoletan, kralj Milutin ga uze na svoj dvor, pošto beše doznao za njegove izvrsne osobine. Kralj ga zavole, i držaše ga blizu sebe, i ukazivaše mu posebnu pažnju. No Danilo se ne pogordi, nego se i na dvoru držaše skromno i smireno, neprekidno čeznući za monaškim životom i čekajući od Boga zgodnu priliku da tu svoju čežnju ostvari.
Blagočestivi kralj Milutin često je putovao po svojoj zemlji, obilazeći crkve i manastire, klanjajući se svetinjama i razdajući bogatu milostinju. Na jednom od takih putovanja u sviti blagočestivog kralja nalazio se i Danilo. Za vreme boravka u manastiru Svete Trojice, Sopoćanima, Danilo se zbliži sa jednim bogougodnim starcem monahom, i u razgovoru s njim otkri mu čežnju duše svoje za monaškim životom, i moli ga da mu pomogne da tu čežnju ostvari. I kada se kralj i njegova svita posle bogosluženja povukoše na odmor i počinak, hristočežnjivi mladi vlastelin se tajno, noću, iskrade iz manastira sa spomenutim starcem, monahom, i vođen ovim pobeže u manastir svetog Nikole, u Končul, na reci Ibru. Tu iguman toga manastira Nikolaj zamonaši begunca sa kraljevog dvora davši mu ime Danilo.
Davno željan monaštva, Danilo se svom dušom dade na ispunjavanje monaških zaveta; revnosno posećujući zajedno sa drugima crkvena bogosluženja i u toku dana radeći sve manastirske poslove, Danilo se noću nasamo predavao bdenju, bogorazmišljanju i neprestanoj molitvi. Molitva, suze umilenja i pokajanja, post i drugi podvizi ubrzo učiniše te Danilo postade obrazac za druge monahe. Glas o njegovim podvizima pronese se na sve strane. Dođe taj glas i do ondašnjeg arhiepiskopa Srpskog Evstatija. On ga pozva k sebi, jer mu behu potrebna prosvećena i pobožna duhovna lica. I mnogo puta arhiepiskop pozivaše k sebi Danila, ali on nikako nije hteo da ostavi omiljeno mu mesto svoga podvižništva. To primora arhiepiskopa te se obrati kralju Milutinu, da on naredi monahu Dajnilu da se odazove zahtevu arhiepiskopovu. Kralj savetova prepodobnome Danilu da ispuni volju preosvećenoga, i pisaše mu ovako: „Ti si se svagda odlikovao odanošću i poslušnošću mojoj volji; postupi i sada po mome zahtevu i želji. Uostalom, ti sam dobro znaš, je li pohvalno ne slušati arhiepiskopa. On me je više puta i opravdano molio o tome“.
Tada prepodobni Danilo, u Nadi da ga Bog neće lišiti Svoje blagodatne pomoći, reši da otide k arhiepiskopu. Uzevši blagoslov od igumana i oprostivši se sa bratijom svoga manastira, on otputova k arhiepiskopu Evstatiju, čiji se dvor nalazio u manastiru Žiči. Arhiepiskop ga primi sa velikom ljubavlju i rukopoloži za jeromonaha, i zadrža na svom dvoru.
Nalazeći se pored arhiepiskopa, prepodobni Danilo produži svoj podvižnički monaški život, napredujući u vrlinama. U isto vreme on obavljaše razne naloge arhiepiskopove i dužnosti u upravnim poslovima crkvenim. Ličan i rečit, on imađaše „dar od Gospoda da mudro i pametno govori pred carevima“, po reči proroka Isaije. Tako provede on godinu i po dana pored arhiepiskopa.
Međutim prepodobnog Danila ne napuštaše njegova davnašnja plamena želja: da vidi Svetu Goru, i u njoj manastir Hilendar, zadužbinu svetog Stefana Nemanje i sina mu Svetoga Save, u kojoj su se oni podvizavali, i ostavili je svome potomstvu kao nebesku dragocenost. Veoma voleći i ceneći ovu svetu zadužbinu, kralj Milutin je carski obnovi i proširi. Usto na molbu ondašnjeg Hilendarskog igumana Kirijaka, Milutin podiže nedaleko od manastira na samoj morskoj obali pirg, utvrđenu kulu sa crkvom Svetoga Spasa, radi zaštite manastira od morskih razbojnika. No iguman Kirijak uskoro umre. Arhiepiskop Evstatije i kralj Milutin, u brizi da izaberu dostojnog prejemnika, sazvaše duhovni sabor radi savetovanja, i sabor jednodušno izabra jeromonaha Danila za igumana Hilendarskog.
Izbor prepodobnog Danila za igumana Hilendarskog pada u mučno i teško vreme ne samo za Svetu Goru Atonsku već i za svu Grčku carevinu, Vizantiju. U to vreme Turci su se već kretali ka Carigradu; nastojavali su da se iz Azije morem prebace i u Evropu. Grčki carevi su preduzimali sve mere za zaštitu hrišćana od nevernika. Pri tome starali su se i za pomoć sa strane. Tako je kralj Milutin pomagao grčkome caru Androniku Starijem protiv Turaka u Aziji. Zatim grčki car bi prinuđen da pribegne stvaranju najamničke vojske; u tom cilju on uze Španske Katalonce. No najamnička vojska ne hte se držati ugovora, i uskoro stupi u vezu s Turcima, i postade ljuti protivnik pravoslavnog hrišćanskog carstva. Oni su pljačkali, rušili i palili kuće po celom Balkanskom poluostrvu. Po obalama pak grčkih mora harali su morski razbojnici, osobito Venecijanski. Ovi suvozemni neprijatelji, Katalonci, i morski – prvenstveno Venecijanci, ne ostaviše na miru ni Svetu Goru Atonsku. Preuveličani glasovi o bogatstvima Svetogorskih manastira privlačahu razbojnike, koji u divljačkim naletima ne šteđahu stanovništvo, već ne gledajući ni na zvanje ni na uzrast ubijahu, pljačkahu, odvođahu u ropstvo. Od tih razbojnika, iako hrišćana – latina, ne ostade poštećena ni srpska svetogorska lavra – Hilendar.
Eto, u tako teško vreme prepodobni Danilo bi naznačen za igumana u Hilendaru. Kralj Milutin i arhiepiskop Evstatije ispratiše igumana Danila sa bogatim darovima za svetu Hilendarsku lavru. Stigavši u Hilendar iguman Danilo se predade još strožijim duhovnim podvizima, provodeći život u najdubljem smirenju i isposničkom molitvenom podvizavanju. Pri tome on doživljavaše mnoga iskušenja i napade od zlih duhova, koji se na sve moguće načine paštahu da ga ometu u njegovim molitvenim podvizima, naročito noćnim, navodeći na njega razne strašilne i strahotne privide. No sve to on savlađivaše i pobeđivaše svesrdnom molitvom, bogomudrim pošćenjem, trpljenjem, oslanjanjem na Boga, i primoravanjem sebe na sve veće i veće podvige. Lični primer igumana i njegove tople krasnorečive pouke podražavahu i širahu među manastirskom bratijom jednodušnost, slogu, međusobnu ljubav i revniteljsku radost u podvizima.
Tako prođe dosta vremena. No nastupiše nove prilike koje zahtevahu od igumana Danila nove podvige: zaštitu Hilendarske obitelji od spomenutih razbojnika, koji pustošahu i razarahu svu Svetu Goru. U utvrđeni i uređeni Hilendarski manastir behu se zbegli mnogi mirjani, tražeći tu sebi krova, zaštite i prehrane. Sve manastirske zalihe behu stavljene na raspoloženje gladnim ljudima. No kada zaliha nestade, svi stadoše trpeti glad. Najzad, u opsednutom manastiru počeše i ljudi i stoka umirati od gladi. Neki zbog toga rešiše da beže iz opsednutog manastira; ali pri pokušaju bekstva neprijatelji ih pohvataše, pa neke od njih ubiše a neke u ropstvo odvedoše. Međutim iguman Danilo, jak verom i hrabar nadom u Boga, ne padaše duhom. Neprijatelj je činio silne napore da prodre u Hilendar: mnogo puta je pokušao da razvali manastirsku kapiju, ili da probije bedeme; često puta je strelama zasipao manastir, ali nikako nije uspevao da se uvuče u manastir. Prepodobni Danilo je hrabro branio manastir i junački podnosio rat i glad, sav oslonjen na Gospoda neprestanom molitvom. Tako on izdrža tri i po godine u utvrđenom manastiru, opsednutom od neprijatelja. A kada neprijatelj jedno vreme odstupi od manastira, brižljivi i dalekovidni iguman Danilo reši da spase manastirske dragocenosti. Zato on najpre osigura dalju zaštitu i odbranu manastira sa onima što ostaju, a sam sa nekolicinom bratije uze sveštene utvari i dragocenosti, i krenu u Srbiju da ih tamo skloni, da ih se neprijatelj ne bi dočepao ako mu Hilendar padne u ruke. Na tom putu prepodobni Danilo se probijao kroz krajeve, zauzete i opustošene od neprijatelja. No pomoću Božjom, provlačeći se kroz svakovrsne opasnosti, on blagopolučno stiže u ondašnju srpsku prestonicu, grad Skoplje, predade kralju sve crkvene dragocenosti, i ispriča mu sve muke i nedaće koje neprijatelji zadaju Svetoj Gori. Kralj Milutin s radošću primi igumana Danila, i divljaše se kako se on sa tolikim blagom probio posred samih neprijatelja i stigao živ, i zdrav. Pritom kralj svesrdno i s brižnom ljubavlju moljaše prepodobnoga oca Danila da ostane kod njega dok sadašnje opasnosti ne minu Svetu Goru i put koji vodi ka njoj. Ali prepodobni nikako ne pristajaše da boravi van Svete Gore, gotov da odmah krene natrag uzdajući se u milost i pomoć Božiju i opominjući se reči Gospodnje, da se ne treba bojati onih koji ubijaju telo a duši ne mogu ništa učiniti. Kao dobar podvižnik on beše rešen pregrpeti sve oskudice i bede, pa i samu smrt, ali ne ostavljati poverenu mu obitelj.
Stoga se prepodobni sa mnogo ljubavi oprosti s kraljem i krenu natrag u Svetu Goru. Na tom obratnom putu on dožive mnogobrojne opasnosti, ali ga iz sviju njih spasavaše naročito promišljanje Božje o njemu i bogodana mu mudrost.
Stigavši najzad u Hilendar, prepodobni ga zateče pred padom: jer branioci manastira dugo već vremena opsednuti stradahu od gladi i žeđi, i već behu gotovi da se predadu neprijateljima. Prepodobni Danilo odmah posla neke svoje iskusne i vične ljude, te se oni nekako probiše do mora, kupiše lađu pšenice, i dostaviše je manastiru. Zatim prepodobni najmi u okolini Svete Gore naoružane vojnike za zaštitu Hilendara od neprijatelja. A neprijatelji, čuvši da se iguman Danilo vratio u Hilendar i sabrao tamo vojnike, ne usudiše se da te godine napadnu manastir, nego se rasejaše po svoj Svetoj Gori, svuda harajući i pljačkajući. A kada se, po opustošenju Svete Gore, varvari vraćahu natrag, i jedan odred njihov prolažaše u blizini Hilendara, vojnici što se nalažahu u Hilendaru stadoše moliti prepodobnoga Danila da im dopusti da napadnu neprijatelja. Prepodobni beše protiv toga ne želeći ih izlagati opasnosti i ranama. Međutim oni, uzdajući se u Gospoda i Prečistu Bogorodicu i u molitve prepodobnoga, načiniše zasedu na vrlo zgodnom mestu za napad, i tu iznenada napadoše na prolazeće varvare. Mnoštvo neprijatelja bi ranjeno, pobijeno, i mnogo ih vezanih u manastir dovedeno, i mnogo oružja i dragocenosti zaplenjeno. Prepodobni Danilo vide u tome očiglednu pomoć Božju, uznese plamenu blagodarnost Bogu, a zaplenjene dragocenosti posla na poklon kralju Milutinu po nekolicini vernih slugu.
Posle toga prepodobni se ponovo dade u stroge monaške podvige, provodeći svo vreme u molitvi, postu i bogorazmišljanju. Za svoje vrline, velike trudove i mudrost on kod sviju steče veliku ljubav i poštovanje.
Nakon nemnogo vremena pronese se vest po Svetoj Gori da se varvari ponovo spremaju da izvrše napad na Hilendar, sa namerom da ovoga puta potpuno svrše sa njim. Pohlepni na bogatstvo Hilendara, oni su žudeli da ga se ma na koji način dokopaju. Prepodobni Danilo, doznavši o tome i očekujući sebi smrt od varvara, ode u ruski manastir svetog Pantelejmona k svome duhovnom ocu da se vidi i porazgovara s njim. Tamo se on sa svojim duhovnim ocem izdvoji u visoki manastirski pirg (= kulu), i provede s njim nasamo u razgovoru ceo dan i noć. Međutim neprijatelji nađoše sebi pomoćnike: potkupiše zlatom dva hilendarska služitelja, koji, zavedeni đavolom, obećaše predati im prepodobnog Danila u ruke. I dok prepodobni boravljaše u Ruskom manastiru, neprijatelji smisliše da se zajedno sa potkupljenim slugama uvuku na neki način u Ruski manastir i uhvate prepodobnoga Danila. Zato oni noću odoše Ruskom manastiru. Potkupljene sluge stadoše kucati na manastirsku kapiju, moleći da ih puste unutra radi viđenja sa prepodobnim igumanom Danilom povodom nekih manastirskih poslova. Ali se oci pobojaše, i ne pustiše ih sve do jutrenja.
Prepodobni Danilo, obavešten o njima, zamoli da ih puste k njemu. Kao povod svog dolaska sluge navedoše neki izmišljeni razlog. Nezlobiv i prostosrdačan, prepodobni im poverova. No u praskozorje, kada prepodobni, hodeći pored manastirskog pirga, čitaše Časove, ugleda u daljini kao neko jato ogromnih ptica. A kada se razvide, pokaza se da su to čete varvara. Halačući, oni opkoliše manastir i svim silama navaljivahu da probiju ma1nastirske bedeme. Najzad provališe unutra, i počeše divljački pljačkati i uništavati. Pritom zahtevahu da im predadu igumana Danila, inače će manastir do temelja srušiti i spaliti. I stvarno, oni zapališe hram i kelije. Zatim naslagaše silna drva, daske i slamu oko pirga u kome se skrivao prepodobni, pa zapališe. Plamen se stade visoko dizati; sluge što behu u kuli sa prepodobnim, strelama zasipahu s kule varvare, i mnoge raniše i ubiše. Tada zaverenici koji behu sa tim slugama, počeše nagovarati ostale sluge da prepodobnog Danila predadu u ruke neprijateljima, da bi na taj način spasli svoje živote. No pronicljivi i prozorljivi iguman podvižnik oseti i shvati tu izdajničku zaveru, i mudro se snađe: na vrhu kule bejaše crkva, ključeve od nje prepodobni uze tajno, pozva sve u crkvu da se pomole Bogu i da se oproste među sobom pošto su na domaku smrti; sam pak u duši svojoj neprestano prizivaše Gospoda u pomoć. Kada uđoše u crkvu, onda sluge, verne prepodobnome, na ugovoreni znak iznenada razoružaše zaverenike, pa sa prepodobnim Danilom izađoše iz crkve zaključavši izdajice u njoj. Međutim plamen već dosezaše do vrata; prepodobni naće malo vode i nešto vina, izli ih na oganj, te tako umanji silu ognja. Utom Gospod pokaza k njima milost Svoju: odjednom sa vrha Atona dunu silan prohladni vetar, koji stade razgoniti dim i gasiti oganj, i svojom svežinom spase od nepodnošljive vrućine one što se nalažahu u kuli. Tako to trajaše do podne, kada neprijatelji izađoše iz manastira i rasporediše se da ručaju. Odjednom među njima nastade neka pometnja i uzbuna: oni dohvatiše svoje oružje, poskakaše na konje, i brzo odjuriše od manastira. Prepodobni Danilo sprva smatraše da je posredi neka njihova nova zamka ili lukavstvo, i ne napuštajući kulu usrdno vapijaše ka Gospodu. Međutim prođe dosta vremena a neprijatelji se ne vraćahu. Najzad svetitelj doznade da su glavne starešine varvara ostavili Svetu Goru sa svojim vojnicima, pa su zato i Oni što su harali i zulumili po Ruskom manastiru i držali u opsadi kulu napustili to i pobegli. Doživevši sve to, prepodobni uznese blagodarnost Bogu za takvo čudesno spasenje svoje.
Ostavivši Ruski manastir, prepodobni Danilo sa svojom duhovnom decom i saputnicima uputi se u svetogorski Ksiropotamski manastir Svetih Četrdeset Mučenika, što je na morskoj obali. Taj manastir je u svoje vreme bio mnogo pomognut Svetim Savom, prvim arhiepiskopom Srpskim. Tu prepodobni Danilo upisa sebe i svoje roditelje u manastirski pomenik. I pošto provede tamo nekoliko dana u molitvi, on se vrati u svoj manastir Hilendar.
Posle pustošenja i pljačkanja Svete Gore u toku tri i po godine od strane pljačkaških latinskih krstaša, u Svetoj Gori se stade postepeno vaspostavljati spokojstvo i redovan monaški život. Na očišćenju Balkana od ovih varvara zajedno su radili grčki car Andronik i srpski kralj Milutin.
Kada se na Svetoj Gori zacari ponovo tišina i spokojstvo, prepodobni Danilo, uvek željan usamljennčkog podvižničkog molitvenog tihovanja, reši da se povuče sa igumanskog položaja. Tako, za igumana Hilendarske obitelji bi postavljen njegov učenik Nikodim, a o’n se povuče u keliju svetoga Save na Kareji, gde se u svoje vreme podvizavao u molitvenom tihovanju sam sveti Sava, i ostavio vlastiti Tipik za življenje u toj njegovoj molčalnici. Prepodobni Danilo se svom dušom predade podvižničkom življenju po Tipiku svetoga Save: s velikim usrđem i ljubavlju on sve vreme provođaše u molitvi, pošćenju, svenoćnom stajanju, metanijima, pesmopjenijima, i ostalim svetim podvizima, za kojima je čeznuo još od rane mladosti. Veliki i nepodražljivi behu njegovi monaški trudovi: strogim postom on moraše telo svoje; provodeći sve noći u molitvenom bdenju, pojanju psalama i metanijima, on do samog rasvitka ne davaše sebi ni najmanjeg odmora. Takim životom on steče dar obilnih suza. Mnoge napade i lukavštine priređivaše mu đavo u vreme tih podviga; ali svetitelj tada skidaše sa sebe krst koji je uvek nosio na prsima, ograđivaše njime sebe sa verom i molitvom, i tako uništavaše i razvejavaše time sva lukavstva vražija. To beše njegovo uobičajeno oruđe i oružje u iskušenjima i napadima na njega od strane demona. Prepodobni sijaše svojim vrlinama, tako da mnogi monasi Svete Gore stadoše dolaziti k njemu radi duhovne utehe i saveta.
U vreme kada se prepodobni Danilo podvizavaše u Karejskoj isposnici, u njegovoj otadžbini Srbiji nastade rat: protiv kralja Milutina ustade njegov brat Dragutin, sa namerom da pomoću Ugarskoga kralja otme presto Milutina i na njega posadi svoga sina Urošicu. Milutin se nađe u velikoj opasnosti. Bojeći se upada neprijatelja, on smesti dragocenosti svoje u manastiru Banjska. Ali on ne imaćaše poverljiva čoveka, kome bi poverio čuvanje tih dragocenosti. Utom episkop Banjske umre. Tada se misao kralja Milutina zadrža na vrednom Danilu, bivšem igumanu Hilendarskom. I on stade slati k njemu u Kareju jednog izaslanika za drugim, pozivajući ga k sebi. Sav predan usamljeničkim podvizima, prepodobni Danilo dugo se otkazivaše. Ali ga neodstupne molbe kraljeve najzad primoraše, te on reši da ostavi omiljeno mesto svoga molitvenog podvižničkog tihovanja i samovanja. A zašto ga je kralj zvao, prepodobni nije znao. Kralj se neiskazano obradova dolasku svetoga Danila, obasu ga velikom ljubavlju, i uskoro mu u četiri oka podrobno ispriča svoju muku i neophodnu potrebu da se on, Danilo, primi za episkopa Banjske i da uzme pod svoju upravu manastir svetog Stefana u Banjskoj, gde su smeštene dragocenosti. Ovaj kraljev predlog i molba i zahtev silno ogorči prepodobnog Danila, i on uporno odbijaše to ne želeći se rastati sa omiljenom Svetom Gorom i tamošnjim podvižničkim molitvenim tihovanjem.
Ali kraljevi razlozi i molbe, i stvarno težak položaj kraljev, prinudiše najzad prepodobnoga da pristane, naročito kada mu kralj obeća da će ga, ako se pomoću Božjom srećno vrati iz rata, otpustiti u Svetu Goru.
Tako sveti Danilo bi iosvećen za episkopa Banjske i postavljen za nastojatelja manastira svetoga Stefana. Tamo kralj tajno od svih uruči prepodobnome sve dragocenosti, i krenu sa vojskom protiv brata, iako to ni najmanje želeo nije. Po volji Božjoj rat se srećno svrši po kralja Milutina. Sveti Danilo bi posrednik – mirotvorac među braćom: izmiri kralja Dragutina i Milutina; ubedi Dragutina da se nasvagda odrekne pothvata, uvredljivih za hrišćanska osećanja.
Posle toga episkop Danilo stade uporno moliti kralja Milutina da ga otpusti u Svetu Goru. Mada kralj pokušavaše na sve moguće (načine ubediti prepodobnoga da ostane u otadžbini, ovaj nikako ne hte na to pristati, i otputova u ljubljeni Hilendar. Tamo se nastani u spomenutom pirgu, i ponovo se predade svojim milim pređašnjim podvizima monaškim sa nepodražljivom revnošću. Kao svagda, tako osobito sada, on se posvećuje čitanju i izučavanju knjiga Svetoga Pisma. A to čitanje i izučavanje Svetoga Pisma beše svo ograđeno i prožeto molitvom, postom, bdenjem, smirenoumljem, radosnim samomučenjem, i ostalim svetim podvizima. Kroz sve to u svetog episkopa – podvižnika pojača se njegova davnašnja želja da otputuje u Svetu Zemlju i pokloni se tamošnjim hrišćanskim svetinjama. Smatrajući da je sada najzgodnije vreme za to, on se stade spremati za put.
Za tu svetiteljevu nameru saznade u Srbiji kralj Milutin, i veoma se ožalosti, jer mu je episkop Danilo i sada, u 1316. godini, kao i do tada bio veoma potreban kao čovek u koga je on imao potpuno poverenje i čije je savete visoko cenio. I kralj stade uporno prizivati k sebi preosvećenog Danila i moliti ga da odloži svoje nameravano putovanje u Svetu Zemlju i dođe u Srbiju, i tako i ovom prilikom dokaže ljubav i odanost k njemu.
Ne znajući kraljeve namere, sveti Danilo ispuni usrdne kraljeve molbe i po treći put doputova u Srbiju. Kralj se veoma obradova dolasku episkopa Danila i odlučno mu izjavi da ga više neće pustiti od sebe, pošto mu je potreban kao nastavnik i savetnik. Preosvećeni Danilo, videći da ništa ne pomažu ni otkazi ni molbe, sa tugom za omiljenom Svetom Gorom smerno reče: „Neka je za sve blagosloveno ime Gospodnje“. Pošto pak Banjska episkopija beše ukinuta, kralj uputi episkopa u arhiepiskopiju k arhiepiskopu Srpskom Savi III, koji mu dodeli u svome domu keliju, kao budućem svom prejemniku, jer kralj Milutin, nagovarajući episkopa Danila da se vrati u Srbiju, obeća mu presto svetoga Save.
Arhiepiskop Sava III uskoro umre. Na arhiepiskopski presto bi uzdignut, verovatno po preporuci svetoga Danila, njegov učenik, hilendarski iguman Nikodim, koji je sijao pobožnošću i vrlinama, a sveti Danilo bi postavljen za episkopa Humskog, 1317. godine.
Najzad, stari kralj Milutin se razbole, i posle kratke bolesti u svom dvorcu u Nerodimlju, izdahnu na rukama svetoga Danila, 20. oktobra 1320. godine. Sveti Danilo, kao njegov bivši duhovni otac, uze učešća u sahrani kralja u njegovoj zadužbeni, manastiru svetog Stefana u Banjskoj, saglasno davnašnjoj želji pokojnoga kralja.
Posle kralja Milutina na presto stupi njegov sin, sveti Stefan Dečanski. Odmah posle svog krunisanja on prizva i približi sebi episkopa Danila, koga je iz mladosti svoje zavoleo i cenio kao mudrog savetnika njegovog oca, a naročito kao svog pomoćnika i zaštitnika u teškim nevoljama. Blagodareći zauzimanju i posredovanju episkopa Danila Stefan Dečanski je oslobođen iz zatočenja u Carigradu i konačno pomiren sa ocem, kraljem Milutinom.
Sada, preosvećeni Danilo postade novome kralju prvi učitelj, savetnik i pomoćnik. U početku svoje vladavine Dečanski se nađe u mnogim teškoćama, kako unutrašnjim tako i spoljašnjim. Novi kralj se morao braniti od unutrašnjih neprijatelja i suparnika svojih: svoga brata od strica Vladislava, sina kralja Dragutina, i svoga rođenog brata po ocu Konstantina. Isto tako valjalo je braniti i sebe i Srbiju i od spoljašnjih neprijatelja. Bugarski car Mihail otera od sebe svoju ženu Nedu, sestru Stefana Dečanskog, i rađaše na zbliženju i savezu sa Grcima protivu Srba. Stefan Dečanski je morao i da se oružjem brani i da pribegava mirnim pregovorima. Za takve pak pregovore ne beše tada čoveka sposobnijeg od episkopa Danila. Kralj Dečanski poveri episkopu Danilu vođenje tih pregovora i sa bugarskim carem Mihailom i sa grčkim carem Andronikom Mlađim. I on obavi te pregovore sa potpunim uspehom.
No vršeći razna kraljeva poslanstva i obasipan ljubavlju i pažnjom i počastima od strane kralja, episkop Danilo nije mogao zaboraviti svoje omiljeno usamljeničko podvizavanje i molitveno tihovanje u Svetoj Gori. Zato on, posle ovih uspešno izvršenih poslanstava, otputova opet u Svetu Goru. No u vreme tog njegovog odsustvovanja, u Srbiji umre arhiepiskop Nikodim, 13. maja 1324. godine. Kralj Stefan Dečanski odmah stade pozivati iz Svete Gore svetoga Danila, ne izveštavajući ga ništa o svojoj nameri, samo ga pozivajući da mu dođe radi savetovanja. Prepodobni Danilo se odazva pozivu i dođe u Srbiju. Tada Sabor sve zemlje Srpske, sazvan kraljem, jednoglasno izabra 14. septembra, na Krstovdan, 1324. godine episkopa Danila „za arhiepiskopa svih Srpskih i primorskih zemalja“. U to vreme episkopu Danilu beše pedeset godina.
Stupivši na presto svetoga Save, arhiepiskop Danilo se svom dušom svojom predade radu na dobro Crkve svoje tako voljene otadžbine. Sam stub i primer pobožnosti, mudrosti i revnosti, on bogomudro vladikovaše: dizaše i ukrašavaše crkve, prosvećivaše pastvu svoju evanđelskom prosvetom, svuda i svime radeći na tome da duše svoje pastve sačuva od raznih zabluda i utvrdi u večnoj Istini Hristovoj. Zato je mnogo radio na prosvećivanju sveštenstva i širenju svetih i sveštenih knjiga. Sav se zalagao da se bogosluženje vrši pravilno i blagoljepno.
Sveti Danilo, u svojoj raznovrsnoj delatnosti evanđelskoj, išao je stopama svetoga Save i njegovih najboljih naslednika. Nastavljao je što su dobri i revnosni arhiepiskopi započeli, i ispravljao što su slabi pokvarili. Milutinov pomagač, on kao da se, nehotice, takmičio sa svojim kraljem u množini, lepoti i bogatstvu zadužbina. Spomenuti samo najvažnije, biće dosta. Podigao je u Peći hram Bogorodice Odigitrije – Putevoditeljke, s dva mala hrama u njoj, svetom Jovanu i svetom Arseniju, gde je nabavio grčke knjige i osigurao službu grčkim monasima. Sagradio je crkvicu svetog Nikole kraj svoje velike zadužbine. Smislio je i izveo ispred Pećskih hramova krasnu, ikonopisanu, pripratu s patosom. Sazidao je pirg, s crkvicom svetog Danila na vrhu i sa zvonima, s Primorja mučno dovezenim. Završio je prekinutu obnovu Žiče, opustelu od Kumana, pokrio ju je, digao je stub, ikonopisao trpezariju i podigao jednu drvenu zgradu. Mudar i rečit, imao je dara i veštine za svako zemaljsko delo. Graditelj i saditelj, sveti arhiepiskop je pravio od pustoši i divljine pitomu i uljuđenu zemlju. Pri svakom poslu je neodstupno stajao, dok ga nije dovršio. Osim velikih zadužbina, on je još u Magliču obdario crkvu svetoga Đorća, podigao je palate i sagradio kelije. U Jelšici je podigao crkvu svetog Mihaila i dvor. U Lizici je obnovio crkvu svetoga Save. Sve svoje zadužbine opkolio je vinogradima, voćnjacima i vrtovima. Gde nije stigao podići crkvu od kamena, gradio ju je od drveta.
Sveti arhiepiskop Danilo znamenit je ne samo kao pobožni podvižnik, crkveni i državni radnik, nego i kao veoma prosvećen čovek i pisac. Njegov prisni učenik, koji je i napisao njegov Život, svedoči da je Danilo bio veoma načitan, mnogo voleo knjigu i brinuo se za širenje knjige u Srbiji. Kao pisac on je ostavio čuveno delo: „Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih“.
Neumoran u službi Bogu do kraja života, smiren monah i hrabar ratnik, dubok mislilac i okretan državnik, iskren isposnik i „iskusan delima… svetovnoga života“u oduševljen umetnik i savestan književnik, pun misli o nebeskom životu i potpuno predan obrađivanju zemlje, sav na nebu dušom, i sav na zemlji sa nebeskom Istinom, sveti arhiepiskop Danilo mirno se upokojio u Gospodu u vreme cara Dušana noću između 19. i 20. decembra 1337. godine.
Veliki monah, veliki podvižnik, veliki jerarh, veliki trudoljubac i veliki rodoljub, svet dušom i umom i srcem, on se još za života udostojio od Gospoda dara čudotvorstva. Na prestolu svetoga Save kao arhiepiskop proveo četrnaest godina i tri meseca.
