Nedelja praštanja može se nazvati krunom pripremnog perioda pred Veliki post. Na današnji dan u pravoslavnim hramovima služi se večernje bogosluženje sa posebnim obredom praštanja. Hrišćani se mire jedni sa drugima tako da čista srca, neopterećeni negodovanjem i zlobom prema bližnjemu, počnu da poste „postom ugodnim, Gospodu ugodnim“, kako se kaže u jednoj od stihira (liturgijskih pesama), koja se peva tokom prve sedmice Velikog posta.
Postoji jedna opasnost u našoj percepciji Nedelje praštanja – njeno formalizovanje. Običaj traženja oproštaja pre posta postao je toliko uobičajen da ponekad ne razumemo šta se događa, napamet odgovaramo na nečiji zahtev za oproštaj: „Bog će oprostiti, ja opraštam. Oprosti i ti meni“.
U stvari, obred praštanja je usko povezan sa sećanjem na smrt. Ima drevno poreklo i nastao je među egipatskim monasima. Za vreme Velikog posta, da bi pojačali podvig molitve i u tišini i usredsređenosti na Boga da se pripreme za susret Vaskrsa, povukli bi se iz manastira u pustinju, sakrili se u pećine i tamo proveli celi post u samoći. Pustinja je opasna sredina. Monasi bi mogli da postanu žrtve grabežljivih životinja ili otrovnih stvorenja, da se razbole, srećnu razbojnike i umru. Pre odlaska okupili bi se na zajedničkom bogosluženju, nakon čega su jedni od drugih tražili oproštaj. Ovaj oproštaj pred rastanak za njih je bio neka vrsta oproštaja sa braćom. Monasi su dobro shvatali da bi ovaj Veliki post mogao da im bude poslednji, i tražili su oproštaj da bi, ako se to dogodi, mirna i laka srca izašli pred Gospoda. Postepeno, iz monaške sredine, ovaj običaj se proširio na celu Crkvu i izgubio prvobitni smisao.
Događaji prošle godine, kada je uobičajen način života bio uzdrman, a svet, koji je juče izgledao tako lep i stabilan, iznenada utonuo u pometnju i strepnju, pokazali su da je prvobitni smisao Nedelje praštanja naprasno zaboravljen. Čovek je smrtan. I to bi bilo pola nevolje. Kao što je dobro poznat Bulgakovljev lik, on je ponekad „iznenada smrtan“. I Nedelja praštanja, posebno sada u pozadini onoga što se dešava okolo, podseća na ovo.
Podseća nas da ozlojeđenost, ljutnja i, kao rezultat toga, nedostatak duševnog mira mogu u velikoj meri da zakomplikuju naše postojanje u večnosti, u koju svako od nas može iznenada da pređe i u kojoj se ništa ne može ispraviti. Da bi dušu oslobodio ovog grešnog bremena, treba da naučimo da praštamo onima koji su nas uvredili.Nedelja praštanja ima za cilj samo da nam pomogne da shvatimo veoma važnu stvar: svaki dan moramo opraštati svojim dužnicima. Oprostiti bez obzira na broj i težinu učinjenih uvreda, oprostiti bez brojanja. To nam je sam Gospod zapovedio odgovarajući na pitanje apostola Petra: „Tada pristupi k njemu Petar i reče: Gospode! koliko puta ako mi sagreši brat moj da mu oprostim? do sedam puta? Reče njemu Isus: ne velim ti do sedam puta, nego do sedam puta sedamdeset“
