Vlast je u načelu, u principu od Boga. Ali kad se vlast odmetne od Boga i istupi protiv Boga, onda se ona pretvara u nasilje, i time prestaje biti od Boga i postaje od đavola
„Bogu se treba većma pokoravati nego ljudima“ (Dela Ap. 5,29)
To je duša, to srce Pravoslavne Crkve; to njeno Evanđelje, njeno Sveevanđelje. Ona time živi, i radi toga živi. U tome je njena besmrtnost i večnost; u tome njena neprolazna svevrednost. Pokoravati se Bogu većma nego ljudima – to je njeno načelo nad načelima, svetinja nad svetinjama, merilo nad merilima.
To Sveevanđelje je suština svih svetih dogmata i svih svetih kanona Pravoslavne Crkve. Tu se ne smeju, po cenu svih cena, od strane Crkve činiti nikakvi ustupci nikakvim političnim režimima, niti praviti kompromisi ni sa ljudima ni sa demonima. Najmanje sa otvorenim crkvoborcima i crkvogoniteljima i crkvouništiteljima.
„Pokoravati se Bogu većma nego ljudima“ – to je ustav Pravoslavne Crkve, njen večni i neizmenljivi Ustav – Sveustav, njen večni i neizmenljivi Stav – Svestav. To i prvi odgovor njen prvim goniteljima Crkve: Dela Apostolska 5, 29; a to njen odgovor i svima goniteljima njenim kroza sve vekove, do Strašnoga Suda. Za Crkvu je Bog uvek na prvom mestu, a čovek, a ljudi uvek na drugom mestu. Ljudima se treba pokoravati sve dok nisu protiv Boga i Božijih zakona. No čim istupe protiv Boga i Njegovih zakona, Crkva im se mora odupreti i suprotstaviti. Ne radi li tako, zar je Crkva? I predstavnici Crkve, ne rade li tako, zar su apostolski predstavnici Crkve? Pravdati se pri tome takozvanom crkvenom ikonomijom nije drugo do prikriveno izdavati Boga i Crkvu. Takva ikonomija je prosto naprosto – izdajstvo Crkve Hristove.
Crkva je večnost u vremenu, u vremenskom svetu. Svet se menja, ali se Crkva ne menja; ne menja se njena večna Božanska Istina, njena večna Božanska Pravda, njeno večno Božansko Evanđelje, njena večna Božanska sredstva. Ne menja se, jer se ne menja Gospod Hristos koji je i čini takvom. Evanđelska je istina i stvarnost: „Isus Hristos juče je i danas onaj isti i vavek“ (Jevr. 13, 8). Crkvom je večnost prisutna u vremenu, da bi se vreme osvećivalo njome, obnavljalo njome, ovečnilo njome, i ravnjalo prema njoj. Ne ona prema vremenu, ni prema duhu vremena, već vreme prema njoj kao Večnoj, i duh vremena prema njoj kao nosiocu Duha Večnosti, Duha Bogočovečnosti. Jer ona je uvek sveta, uvek apostolska, uvek saborna, uvek božanska, zato ne sme nikada žrtvovati Večno vremenskom, Božje ljudskom, Nebesko zemaljskom. Niti se prilagođavati duhu vremena. Naprotiv, njeno je: prilagođavati vreme Večnosti, vremensko Večnom, čovečje Bogočovečjem. Njen je večiti put kroz ovaj svet: prvo Bog, pa onda čovek; napred Bog, a za njim čovek: „Gospod Hristos da bude u svemu prvi“ (Kol. 1,8).
Vlast je u načelu od Boga (Rim. 13, 1–6): i hijerarhija vrednosti i hijerarhija poretka je od Boga. Zato se u načelu treba pokoravati vlasti kao regulatoru i kao održavaocu tog bogodanog i božanskog poretka u svetu. Inače se pada i zapada u bezvlašće, u anarhiju. Vlastima se treba pokoravati sve dok održavaju božanski poredak u svetu, dok su „sluge Božije“, i kao sluge Božje. Pokoravati se vlastima zato što kao sluge Božje nose mač kojim kažnjavaju zlo a štite dobro. Pokoravati se vlastima zato što su sluge Božje „strah zlim delima“, a ne dobrim. No kada su vlasti strah dobrim delima, kada vlasti gone Božje dobro, i najveće Dobro i Svedobro ovoga sveta – Gospoda Hrista, i time Njegovu Crkvu, onda se takvim vlastima ne treba pokoravati, niti ih slušati. Sa njima se hrišćanin mora boriti, i to svetim, evanđelskim sredstvima boriti. Nikada se hrišćanin ne sme većma pokoravati ljudima nego Bogu, naročito ljudima koji su protiv Boga Istinoga i protiv Njegovog Evanđelja.
Vlast je u načelu, u principu od Boga. Ali kad se vlast odmetne od Boga i istupi protiv Boga, onda se ona pretvara u nasilje, i time prestaje biti od Boga i postaje od đavola. Tako, mi hrišćani znamo i tajnu vlasti i tajnu nasilja: vlast je blagoslovena Bogom, nasilje je prokleto Bogom. Sve što je od Boga – dobro je, čim se zloupotrebi – od đavola je. Zloupotreba Božjeg – to je đavo, i sav đavolizam svih svetova, pa i čovečanskog. Vlast je od Boga; i dok se drži u Bogu i pod Bogom i sa Bogom – ona je blagoslovena. Čim napusti Boga, ona postaje nasilje, i time prenosi sebe pod vlast protivboga – đavola.
Takvo je evanđelsko, apostolsko, svetomučeničko, svetootačko, pravoslavno učenje o prirodi i vrednosti vlasti. Takvo je sveto i nepogrešivo učenje Pravoslavne Crkve Hristove o tome, takvo od početka do sada, i od sada pa kroza sve vekove vekova. Svedoci toga? – Svi Sveti Apostoli, svi Sveti Oci, svi Sveti Mučenici. Naročito Sveti Mučenici, počevši od Svetog prvomučenika Stefana, pa sve do našeg Svetog đakona Avakuma i ostalih Svetih Mučenika današnjih. Svi su oni stradali za Gospoda Hrista, mahom, od careva i kraljeva i poglavara; rečju: od bogoboračkih vlasti ovoga sveta. A tih Svetih Ispovednika je ne samo na hiljade nego na milione. Svi su oni sveti i besmrtni svedoci Bogočovečanske Istine: hrišćani su dužni protiviti se bezbožnim i protivbožjim naredbama careva, poglavara, vlastodržaca ovoga sveta, pa ma gde oni bili i ma ko bili. Svaki Sveti Mučenik, svaki Sveti Ispovednik vere Hristove živo je ovaploćenje i besmrtno oličenje presvetog Sveevanđelja Pravoslavne Crkve: „Bogu se većma pokoravati nego ljudima“. Svaki se od njih svom dušom, svim srcem, svom snagom, svim umom držao tog božanskog Sveevanđelja. I zato su svi oni i bili mučeni, zlostavljani i ubijani od bogoboračkih vlastodržaca kroz vekove.
