Jevanđeljsko kazivanje o iscelenju gadarinskog đavoimanog primorava nas da se zamislimo nad tim da li u naše vreme ima đavoimanih, i da li je njihovo iscelenje bilo moguće samo u drevna vremena? Avaj, ima njih i sad, i to prilično mnogo.
Sveti Luka Vojno-Jasenecki
Nije svaki duševni bolesnik đavoiman. Ima mnogo vrsta duševnih bolesti, za koje se ne može reći da su opsednutost demonima. Ali, treba znati da uzroci mnogih duševnih bolesti, uključujući i neobuzdanu sumanutost, nisu poznati čak ni najboljim psihijatrima. Čak sumnjam da među sumanutima postoji izvestan procenat pravih đavoimanih. Ali ima i mnogo ljudi koje niko ne naziva ludima i koji se ujedno, s punim pravom mogu nazvati đavoimanima.
A ko je đavoiman? To je čovek, opsednut duhovima zlobe u podnebesju (Ef. 6, 12). O demonima, o njihovom načelniku – satani, napisano je mnogo u Svetom Pismu. Sam Isus Hristos ih je mnogo puta isterivao iz ljudi i rekao je potpuno jasno o tome da demoni, napustivši čoveka mogu ponovo da se vrate: Kad nečisti duh iziđe iz čovjeka, prolazi kroz bezvodna mjesta tražeći pokoja, i ne nalazeći govori: Vratiću se u dom svoj otkuda sam izišao. I došavši nađe pometen i ukrašen. Tada otide i uzme sedam drugih duhova gorih od sebe, i ušavši obitavaju ondje; i potonje stanje biva čovjeku onome gore od prvoga (Lk. 11, 24-26).
Kako da ne verujemo u postojanje đavola i demona ako znamo do koje bezgranične drskosti je došao satana – iskušavao je Samog Gospoda Isusa Hrista posle Njegovog četrdesetodnevnog posta u pustinji. U Svetom Pismu – Jevanđelju i u apostolskim poslanicama – naveden je ceo niz ukazivanja na to da knez svijeta ovog (Jn. 14, 30) već vlada. On je uvek među nama, u atmosferi koja nas okružuje, i zajedno s njim su legioni njegovih slugu.
Ima mnogo ljudi, koji su zbog potpunog odsustva vere u Boga lako dostupni duhovima zlobe. Njihova srca služe kao obitavalište demona. Ovakve ljude ništa ne košta da zakolju porodicu s petoro dece, da zakolju malo dete; oni ceo svoj život provode u pljačkama, pijanstvu i razvratu. Zar to nisu đavoimani?
A šta ćemo reći o nama samima, o hrišćanima koji znamo da postoji satana, koji se plašimo njega i duhova zlobe iz podnebesja? Da li smo mi slobodni od demonske opsednutosti? Stalno, svakog dana, svakog časa demonske sile proniču u naša srca. Jer, zar u nama imalo gordosti, zlobe i čovekomrštva? Zar ima malo ljudi koji se, pomolivši se u hramu, vraćaju kući i počinju da grizu svoje bližnje? Ima, na našu sramotu čak i onih koji su u stanju da učine lopovluk i blud, koji su lako pristupačni demonskoj sili, svakoj pohoti i strastima.
Ali, nećemo govoriti o onima koji se mogu nazvati demonskim igračkama. Porazgovarajmo o stanju duša onih koji ne kradu, ne čine preljubu, ne psuju, ne odaju se strastima, o onima koji navodno vode besprekoran život, koji su odani poslu koji je koristan za ljude, na primer, lekarskom radu. Nedavno je kod mene kao profesora došla devojka-lekarka na lečenje. „Recite o čemu se radi?“ – „Pa, eto, muči me neurastenija.“ – „U čemu se ona ogleda?“ – „Nemam mira: sve me nervira, najmanja primedba na poslu me izbacuje iz takta, odmah gubim vlast nad sobom i bez kraja plačem zbog svake sitnice.“
Znam šta je neurastenija i jasno mi je da to uopšte nije ona. Počinjem da analiziram devojčino duševno stanje, raspitujem se o svemu, saznajem kakva su njena interesovanja – hirurgija i još ponešto – iz reda duševnog: malo književnost i umetnost. „Šta vas zanima u životu? Samo hirurhija? To je vrlo malo. Vi činite prve korake u hirurgiji, a ja sam prošao dug put, došao sam do slavnog kraja i reći ću vam da to za mene uopšte nije glavno.“
Postoji nešto neizmerno važnije. Ljudska duša je bezdano duboka. Postojali su najveći hrišćanski podvižnici koji su ceo život provodili u neprestanoj molitvi i postu. Dubina njihovog života je dolazila do toga da su poput apostola Pavla i prepodobnog Serafima Sarovskog za života uzeti do trećeg neba i videli su ono što očekuje svece u večnom životu. Postojali su podvižnici pobožosti koji su napisali velika dela, koja su došla do nas, kojima se hranimo kao najdragocenijom duhovnom hranom. Sve njihove pomisli i stremljenja su bili usredsređeni na najvažnija traganja duha. Oni su posedovali dragoceno blago – sabranost duše na pomislima o Bogu.
Da li danas tako žive svi ljudi? Da li mi živimo u dubinama našeg duha? Da li se bavimo razmišljanjem o duši, o najvažnijim zadacima koje treba da razrešimo – o našem životu? Ne, mi se bavimo kućnim i službenim poslovima, trčanjem za počastima, za imućnim životom, a zahtevi duha su nam tuđi. Ljudi ne samo da ne traže sabranost duše, već, naprotiv, teže ka tome da uguše sva nemirna traganja duha, traže rasejanost: u gomilama idu u bioskop, prepuštaju se vulgarnim razonodama. Oni ne podnose usamljenost, uvek im je potrebno društvo dokonih ljudi sličnih njima s kojima gube vreme u razonodama, brbljanju i psovkama, u igranju karata – i tako odvlače svoja srca i misli od najvišeg.
Tako je bilo i s onom devojkom o kojoj sam ispričao. Zašto je uvek plakala i bila nervozna? Zato što njena duša nije znala za mir, ona je duhovno gladovala.
Drevni hrišćanski pisac iz II veka Tertulijan je zadivljujuće duboko i tačno rekao: „Duša je po prirodi hrišćanka.“ Ako se ne hrani duhovnom hranom nastupa teška hronična glad. U slučaju duhovne gladi, kao i telesne, čovek postaje nervozan i iz njegovih očiju lako vrcaju suze. I nema mu mira, i ne može da se zaboravi ni u kakvim razonodama. To je znak da se čovek predao demonskim lukavstvima.
Zašto se ljudi hvataju na demonske mamce?
Čovek živi u društvenoj sredini, njegovo shvatanje sveta, njegove misli, želje i dela u ogromnoj meri zavise od uticaja sredine koja ga okružuje. Ako se zdrav čovek dugo vremena bude nalazio pored čoveka koji boluje od tuberkuloze i udisao vazduh oko bolesnika, zasićen najsitnijim kapljicama vlage, koja sadrži tuberkulozne bacile, udišući ovaj vazduh sam se zaražava. Na sličan način se zaražavamo i od gripoznog bolesnika.
Tako je i u duhovnom životu. Ako čovek živi u atmosferi mnoštva duhova zlobe u podnebesju, među sablaznima i razvraćenosti, gluposti i vulgarnosti, u atmosferi nezadrživih ljudskih strasti, njegova duša ne može da se ne zarazi prljavštinom.
Kuda da odemo od ove smrtne duhovne opasnosti? Gde je naša zaštita od demona? Na sva teška pitanja tražite odgovor u Svetom Pismu. Protivotrov od zaraze nam je pre nekoliko milenijuma dao sveti prorok David: Ta, u Boga je mir duši mojoj, od Njega je spasenje moje! Ta, on je grad moj i spasenje moje, utočište moje, neću posrnuti nimalo (Ps. 62, 1-2).
Ako se budemo bavili poslom korisnim za bližnje uvek težeći ka sabranosti duše, čistoti i svetosti, živeći u ljubavi prema Bogu i ljudima, lukavi će sa sramotom napustiti naše srce. Međutim, dešava se da se neprijatelj ponovo vraća i nalazi potpuno gostoprimstvo, jer ponovo lako i brzo puštamo nečistotu i zlobu u svoja srca. Tada otide i uzme sedam drugih duhova gorih od sebe, i ušavši obitavaju ondje; i potonje stanje biva čovjeku onome gore od prvoga.
Neka se ne desi nikome od nas nikada ova strašna nesreća, i neka ne nađu duhovi zlobe iz podnebesja pristup nama. Neka budu naša srca uvek čista i sveta. Amin.
Sveti Luka Krimski
