Ponekad, u tišini svog srca, čovek oseti težinu reči. Jedna reč, izgovorena u brzini, može izgledati beznačajno, ali Hristos nas upozorava:
„A ja vam kažem, da će za svaku praznu riječ koju reknu ljudi dati odgovor u dan Suda. Jer ćeš zbog svojih riječi biti opravdan i zbog svojih riječi biti osuđen“ (Mt. 12,36–37).
Taj stih ne budi samo strah – on otkriva dubinu naše odgovornosti. Šta ako je svaka moja reč pogrešna? Ko može stajati pred Njim čist?
Strah nije uvek kazna. On nas budi, podseća da nismo sami, da svaka reč može biti kamen spasa ili prepreka. Ali ako u strahu ostanemo zaglavljeni, gledajući svoje greške kao nepremostive, zaboravljamo da Božije oči ne gledaju da bi osudile – već da bi vodile i iscelile.
Gde pravda prestaje, počinje milost
U trenucima sumnje, kada se pitamo: „Da li ću ikada biti dovoljno dobar? Da li sam već prekasno pao?“, javlja se tihi odjek nade – podsetnik da Božija pravda nije odvojena od milosti.
„Ne postupa s nama po grijesima našim, niti nam vraća po nepravdama našim. Nego koliko je nebo visoko od zemlje, tolika je milost njegova k onima koji ga se boje.“ (Psalam 102, 10-11)
Jer ako je čoveku zapoveđeno da bližnjem oprašta ne sedam puta, nego sedamdeset puta sedam (Mt. 18,22), koliko više oprašta Bog, koji je Sam Izvor milosti?
Božija pravda ne broji naše padove kao kamenje koje će nas zatrpati, već broji naša pokajanja kao zvezde koje svetle u tami. Nju ne zanima savršenstvo, već iskrenost srca koje se vraća. Ona ne gleda samo na to koliko puta smo pali, već koliko puta smo se vratili.
Svedočanstva milosti: Pokajanje koje otvara Raj
Bog ne čeka naše savršenstvo. On čeka naš korak ka pokajanju. Najsnažnije svedočanstvo te istine je Razbojnik na krstu. On nije imao vremena ni za post, ni za dela milosrđa. Imao je samo jednu iskrenu reč srca: „Pomeni me, Gospode, kada dođeš u Carstvo svoje.“ I ta jedna jedina reč, izgovorena u trenutku najvećeg pada i pokajanja, otvorila mu je Raj.
Sličnu poruku nalazimo i u priči o Bludnom sinu. Kada se vratio iz prašine svojih odluka, otac ga nije prekoreo, niti ga je ispitivao. Samo ga je zagrlio. Svako naše pokajanje postaje trenutak tog zagrljaja – susret sa ljubavlju koja ne pita za padove, već za srce koje želi da se vrati.
Čak i oni koji duboko padnu mogu biti uzdignuti, kao što nam pokazuje primer Apostola Petra. Iako se tri puta odrekao Gospoda, Hristos ga nije osudio. Naprotiv, pitao ga je tri puta: „Ljubiš li me?“, kao da vraća svaki pad u dostojanstvo. Njegovo pitanje nije bilo kazna, već priznanje dostojanstva i poziv na obnovu. Svaka od ovih priča potvrđuje da milost prevazilazi ljudsku logiku i greh, jer, kao što je sam Gospod rekao: „Nisam došao da pozovem pravednike, nego grešnike na pokajanje“ (Lk. 5,32).
Strah kao poziv na susret
Strah koji osećamo pred Sudom nije tamnica, već pozivnica. Pozivnica da se okrenemo ka Njemu, da u slabosti otkrijemo nadu. Kada čovek oseti svoju nedostojnost, unutrašnji glas često šapće: „Da li je moje kajanje dovoljno? Da li je moja molitva iskrena?“
Taj glas nije neprijatelj, već šapat koji nas vraća na put. On nas podseća da još uvek tražimo Boga, da još uvek idemo ka svetlu.
„Jer ako mi, ma koliko grešni, umemo da darujemo dobro svojoj deci, koliko više će Otac nebeski darovati dobro onima koji mu ištu?“ (Mt. 7,11)
Bog ne meri dubinu naših padova. On gleda na visinu naše vere, na iskrenost srca, na ono što ostaje posle pada. Svako „Gospode, pomiluj“ nosi težinu večnosti.
Molitva kao susret
Molitva nije samo reči koje izgovaramo. Ona je susret, tihi razgovor, osećaj prisustva. U tom susretu strah postepeno nestaje. Čovek prestaje da broji svoje grehe, a počinje da oseća Božiju vernost. Psalmopojac upravo u tome vidi tajnu: „Ako ćeš bezakonja gledati, Gospode, Gospode, ko će opstati? Ali je kod Tebe oproštaj, da bi Te se bojali.“ (Psalam 130, 3-4)
Tako strah od suda postaje nada, sumnja se pretvara u poverenje, a nemoć u sigurnost u ljubavi koja je veća od svakog greha. Svaka molitva, svaka suza, svaka reč „Gospode, pomiluj“ postaje korak ka spasenju.
Ljubav kao merilo suda
Na kraju, Hristos nas podseća da na Strašnom sudu neće gledati samo naše reči i padove, već i naše delo ljubavi: „Gladne nahraniste, žedne napojiste, goste primiste, bolesne i u tamnici posetiste“ (Mt. 25, 31–46). Ovo nam pokazuje da je naš put ka spasenju upleten u ljubav prema onima koje smo sretali.
Tamo gde mi vidimo bezdan, Bog vidi svetlost. Tamo gde se mi merimo padovima, On broji korake pokajanja. Tamo gde se mi bojimo suda, On nas poziva u zagrljaj. Apostol Pavle upravo to svedoči: „Jer svi sagrešiše i lišeni su slave Božije, a opravdavaju se darom, njegovom blagodaću, kroz otkup koji je u Hristu Isusu.“ (Rimljanima 3, 23–24)
Strah nije kraj – strah je poziv na susret. A svaka iskrena reč, svaka molitva i svaka suza postaju ključevi koji otvaraju vrata milosti.
