Sveto Jevanđelje je poziv na mir i mirenja, podsticaj na praštanje. Kratko i jasno, veli Gospod: „Ako oprostite ljudima sagrešenja njihova, oprostiće i vama Otac vaš nebeski“. (Mt. 6, 14) Razumnima dovoljno. Muka je što kod zavisti i mržnje, gneva i zlobe malo razuma ostane. I čovek se ponaša suprotno zdravoj pameti, ljudi i zajednice, i čitavi narodi, ponašaju se u korist svoje štete. Praštanje je vrlina. I ova vrlina, kao i sve druge, zahteva od čoveka žrtvu. Da žrtvuje svoju gordost i ponesenost i prizna svoj udeo u sukobu do koga je došlo. Ova vrlina zahteva podvig od ljudi, da podrede svoju volju tuđoj.
Da bi se, uopšte, moglo živeti, mora se praštati. Zamislimo kuću u kojoj, kad je jednom došlo do svađe – a koja je to kuća u kojoj do svađe nikad ne dolazi, i posle te svađe niko ni sa kim više ne govori: otac ne priča sa majkom, majka sa decom, deca ne govore između sebe, ni sa ocem a ni s majkom. U takvom se položaju nađe naša crkvena i narodna zajednica kad joj se deca njena uznemire, posvađaju se i podignu buku i prašinu i o svome se zlu zabave. Zato, mislim, stojimo gde stojimo, vidimo se kakvi jesmo, jer smo nažalost, tih i takvih uznemirenja prečesto i previše imali.
Znajući s kojom lakoćom ljudi prihvataju zlo, Gospod, na pitanje apostola Petra o granicama praštanja, pomera te granice u beskonačnost.
Kada se molimo Bogu, najčešće mu se obraćamo Molitvom Gospodnjom pa velimo: „Oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim“. (Mt. 6, 12) Svako od nas, s tim treba da smo načisto, koji bilo s kim ima išta neraščišćeno, koji ma čiju mržnju na sebi nosi, i mržnju prema bilo kome gaji u svojoj duši, izgovarajući reči ove molitve a ne tvoreći po njima, svesno pokušava da obmane nikoga drugoga do Svevidećeg i Sveznajućeg Gospoda. Zato Gospod od nas traži da, pre no što se Njemu s molitvom obratimo, odemo bratu svome ili sestri svojoj i njima se obratimo s molbom za oproštaj. „Kad stojite na molitvi, veli Gospod, praštajte ako šta imate protiv koga, da i Otac vaš, koji je na nebesima, oprosti vama sagrešenja vaša.“ (Mt. 11, 25)
Tvrda je ovo nauka. Velika je muka praštanja i veliko junaštvo. Puno je lakše, u zavetrini svoje lične nesigurnosti, hraniti svoju dušu mržnjom, opravdavati sebe i svoje postupke varljivim, i samo sebi istinitim, razlozima nego poći kod toga s kim se ima nešto i sa njim stvar, pošteno i hrabro, razjasniti i raščistiti.
„Pazite na sebe“, (Lk. 17, 3) veli Hristos. Ne kaže: pazite i motrite na druge. To je dragocen savet svakome od nas. Svako od nas, pre no što povede brigu o tuđim postupcima, treba da vodi brigu o svojim. One koji pronalaze tuđe mane i njih kritikuju, Zlatousti sravnjuje sa muvama, što padaju na tuđe rane, da ih više razjedu i zatruju.
Svako od nas treba da oprosti drugome pre no što zamisli da bi njemu drugi mogao i morao oprostiti. Za ovo Vladika Nikolaj ima prikladan primer: Neki brat bi uvređen od druga svoga, no ipak, želeći mira s njim pođe k njemu da se izmiri. Ali drug mu ne hte ni vrata otvoriti, no ružeći ga iznutra, otera ga od doma svoga. Požali se brat jednom duhovniku i ovaj mu reče: Idući drugu tvome na mirenje, ti si celim putem u mislima njega osuđivao a sebe pravdao. Savetujem ti, da iako je drug tvoj zgrešio protiv tebe, ti utvrdi misao u sebi kao da si ti zgrešio protiv njega i tako ćeš se izmiriti s njime.
„Ako ti sagreši brat tvoj, pokaraj ga, (Lk. 17, 3) veli Gospod. Ne traži Gospod od nas previše i ne očekuje nemoguće. Ne želi On od nas da mi prelazimo preko istine i da gazimo po njoj. I pod pretpostavkom da smo mi pravi i nevini, a onaj ko nam je zgrešio pokaje se, oprosti mu veli Hristos. Ništa drugo ni treće, kratko i jasno: oprosti mu. „I ako ti sedam puta na dan sagreši i obrati se tebi i reče: Kajem se, oprosti mu.“ (Lk. 17, 4)
Ovaj Hristov zahtev bio je preteška hrana i za same apostole. Ne mogući to shvatiti a izgleda ni prihvatiti, oni, prosto i iskreno, rekoše Gospodu: „Dometni nam vere“. (Lk. 17, 5) U ovoj apostolskoj iskrenosti nalazi se odgovor na mnoge naše nedoumice. Ako ne možemo ovo razumom shvatiti ni voljom prihvatiti, pođimo drugim putem, putem vere. Znamo da vera čuda čini.
Sveti oci savetuju da čovek ne dozvoli da ga zalazak sunca zatekne u gnevu i neizmirena sa nekim. Obične rane, kada se ohlade, više zabole. Kod fizičkih rana se dešava da ih vreme leči, kod duševnih rana to može da se desi ali je obično drugačije: što su dugotrajnije, sve su teže za lečenje. Zato, dok se nije prestalo sa govorom, još dok reke reči među nama teku, u njima treba rane prati i boljke vidati. „Miri se sa suparnikom tvojim brzo, dok si na putu s njim“, (Mr. 5, 25) naređuje nam Gospod. Kad nam se putevi raziđu, onda je već kasno.
Sažeta poruka starozavetnog mudraca glasi: „Ako je gladan nenavidnik tvoj, nahrani ga hleba, i ako je žedan, napoj ga vode, jer ćeš živo ugljevlje zgrnuti na glavu njegovu, i Gospod će ti platiti“. (PrS, 25, 21-27) „Ne vraćajte zlo za zlo ni uvredu za uvredu, nego naprotiv, blagosiljajte, znajući da ste na to pozvani da nasledite blagoslov.“ (1. Petr. 3, 9)
Kada mi na zla naših bližnjih i daljnjih ne bismo dodavali svoje zlo i ne bismo bar prevršivali njihovu meru zla, vaseljena bi propevala. Nesreća je naša, opšta i pojedinačna, što mi hoćemo za jedan zub da izbijemo celu vilicu, što mi zbog jedne reči na živote nasrćemo. „Činite dobro onima koji vas mrze, i molite se za one koji vas vređaju i gone“, (Mt. 4, 44) veli Hristos. Ako je ovo pretežak zahtev, ako za njega treba dometanje vere, onda bar nastojmo da u živote sprovedemo Hristovo uputstvo da sve ono što ne želimo da nama čine ljudi, ne činimo ni mi njima. (Mt. 7, 12)
Pre sveta, i pre svakog dobra, ako hoćemo da bude pred Gospodom primljeno, učinimo dobro jedni drugima, srećimo se i mirimo se. „Ako doneseš dar svoj oltaru, i onde se opomeneš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred oltarom, i idi te se najpre pomiri sa bratom tvojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj.“ (Mt. 23, 24)
Protojerej Vasilije Tomić
