Pišući o demonstracijama 27. marta 1941. godine:
„Engleska i Amerika su svakako obećale da će poslati efikasnu pomoć. Pukovnik Vilijam DŽ. Donovan, lični izaslanik predsednika Ruzvelta, bio je u Beogradu (ja sam u to vreme bila u Sofiji). Koliko je tačno obećano, ne bi bilo na meni da kažem, čak i da znam pouzdano, a ne znam.
Mogu reći sledeće: javni utisak bio je da su obećanja bila i velika i određena. Verujem – i svako ko je dobro poznavao narod veruje – da bi Srbi učinili ono što su učinili čak i da im mi nismo dali nikakva obećanja. Za narod u celini ta obećanja nisu mnogo značila; nisu teško uticala na njihovu odluku da se odupru porobljavanju po svaku cenu.
Vođe su imale pragmatičniji stav. Za njih su ta obećanja Engleske, Amerike, a takođe i Rusije bila presudna. Oni su im verovali. Nije bilo nesporazuma – ne pomaže nam da sada zaobilazimo istinu. Obećanja su data. Nisu održana.
Da su Srbi svoj otpor cenkali, mogli su dobiti skoro svaku cenu. Ali ne, to je bio „džentlmenski sporazum“. I Srbi su svoj deo ispunili.
U ratu koji je bio usmeren protiv Amerike koliko i protiv Evrope, Srbi su nam bez ikakve cene dali tri najvažnija meseca u analima civilizacije. Srbija na kraju neće podneti račun – to sam znala – jer su Srbi takvi. Ali istorija će zapisati svoje cifre i sabrati ih. Hoće li konačni zbir u američkom računu sa malom Srbijom biti ispisan crnim ili – crvenim? Pitala sam se. Džentlmenski sporazum je tako prijatno lako zaboraviti!“Istorija
„Bila sam sigurna da Hrvati spremaju izdaju. Ali nisam mogla to dokazati. A Srbi nisu mogli ili nisu hteli da veruju. Oni imaju čudnu, nežnu crtu u sebi – usku, ali tvrdoglavu. Izdaja je strana njihovoj prirodi; zato je ne mogu predvideti kod drugih. U takvim trenucima posmatrač vidi više od učesnika.
Nisam bila jedina koja se plašila da će Hrvati promeniti stranu. Ali nisam ni sanjala – niti je, koliko znam, iko drugi – da će oni potpuno poludeti.
Znali smo samo da će Srbi vojevati, i znali smo da je Srbija u strašnom položaju sa malom nadom u efikasnu pomoć.
Hoće li Amerika bar poslati avione?
Koliko sam puta u to vreme mislila na svog brata generala Bilija! Da je samo bio živ, kako bi taj dobri borac razumeo i voleo Borbene Srbe!
Gledala sam u svog Svetog Đorđa kako sedi na bojnom konju, i njegovo lice kao da se pretvaralo u lice mog brata. A konj se pretvarao u avion. Videla sam ga kako predvodi veliku flotu američkih aviona preko mora da pomogne Srbima… Ali – moj brat je bio mrtav. Umro je boreći se za svoj san o vazdušnoj sili kojoj je Amerika okrenula gluvo uvo.
Moraju li sada Srbi da poginu boreći se, takođe zanemareni?“
„Sudska istraga ubistva [kralja Jugoslavije Aleksandra i francuskog ministra spoljnih poslova Bartua] koju je sproveo Međunarodni tribunal u Ženevi zapravo je zaobiđena od strane Lavala, ali francuski sudovi su osudili ubice u odsustvu. Međutim, kada je Musolini odbio da izruči dr Antu Pavelića ili bilo koga od ostalih hrvatskih ustaša umešanih u ubistvo, Francuzi ga nisu pritiskali. (Odnosi između Lavala i Pavelića još uvek zahtevaju razjašnjenje.)
Hrvati u Sjedinjenim Državama, koji su goreli od nade u političku nezavisnost Hrvatske koju će garantovati Velike sile, prikupili su 60.000 dolara za odbranu ubica. Zanimljiva je činjenica da su upravo oni ljudi koji su prikupljali taj novac i koji su najglasnije vikali za nezavisnu Hrvatsku i potpuni raskid sa Srbima – isti ti ljudi koji danas, videći da im je domovina ponovo pred porazom, vapiju za oživljavanjem Jugoslavije sa zabrinutim pokličem: „Hajde da svi budemo dobri Jugosloveni zajedno.“ Ali jedva da ima ijednog među njima koji nema rođake i prijatelje koji se bore protiv nas u Hrvatskoj. Ipak, oni još uvek na neki način pokušavaju da izvrdaju i vrate Hrvatsku na pobedničku stranu. Hipokritički pružajući ruku bratstva Srbima, oni se nadaju da će se pred američkim očima prikazati velikodušnim i saradničkim. Ovaj prizor krive rase koja se očajnički drži za svoju žrtvu jedan je od najčudnijih u istoriji.“Istorija
Uticaj Aleksandrove smrti na sudbinu Jugoslavije bio je izuzetno nesrećan. Kralj je bio snažno antihitlerovski nastrojen. Zapravo, svoje fatalno putovanje u Francusku je preduzeo prvenstveno da upozori Francusku na opasnost koju je predviđao od te strane. Njegov rođak, knez Pavle, koji je postavljen za namesnika dvanaestogodišnjem prestolonasledniku Petru, odmah je počeo da postavlja niz pronemačkih ljudi na položaje. Dalje je sklapao trgovačke sporazume sa Nemačkom, za koje je objavljivao da će podstaći razvoj Jugoslavije, ali koji su, naravno, zemlju doveli u trgovinsko vazalstvo Nemačkoj.
Hrvati, posmatrajući rastuću moć Nemačke, odlučili su da posluju sa Hitlerom. Sklapani su tajni sporazumi i hrvatski političari su razumeli da će ih Nemačka podržati. Nakon što je Hitler 1939. anektirao Čehoslovačku, dr Maček, vođa Hrvatske seljačke stranke, odlučio je da je vreme sazrelo za prvi korak ka nezavisnosti. Zahtevao je potpunu unutrašnju autonomiju za Hrvatsku „u okvirima jugoslovenske države“. Zahtev je odobren od strane kneza Pavla uz podršku mnogih srpskih elemenata koji su, neposredni i otvoreni sami po sebi, bili umorni od vekovne hrvatske agitacije i podrivanja. 27. marta 1941. Jugoslavija je, nakon odlučnog pritiska dr Mačeka, potpredsednika Jugoslavije, potpisala Bečki pakt. Njime se Jugoslavija obavezala na saradnju sa Nemačkom. Iako je pakt sadržao odredbu da nemačke trupe neće prolaziti kroz jugoslovensku teritoriju, to je, naravno, bilo čisto licemerno, jer je Nemačkoj bilo potrebno pravo prolaza ka Grčkoj. Kao što je sada poznato, tajne klauzule Bečkog pakta su to i druge ustupke odobrile Nemcima.
Sigurno je da je oko 90 odsto Hrvata bilo snažno pronemački, dok je 90 odsto Srba bilo snažno antinemački. Bečki pakt je za većinu Srba došao kao veliki šok, jer nisu shvatili da se Jugoslavija već toliko pomerila ka Osovinskoj strani.
Dva dana nakon potpisivanja Bečkog pakta, 27. marta 1941, Srbi su postupili. Srpski general Simović, uz pomoć skoro svih političkih vođa Srbije, izvršio je državni udar, primorao na ostavku pronemačku vladu, poslao namesnika kneza Pavla u izgnanstvo i postavio mladog kralja Petra na presto. To je bilo ravno objavi rata Osovinskim silama. Sa stanovišta zdravog razuma, to je bio samoubilački korak. Srbi su, međutim, bili odlučni da ne postanu nemački podanici, već da žrtvuju svoje živote i sve što poseduju radije nego da izgube slobodu koju su stekli posle vekova gorke borbe.
marta Srbi su počeli očajnički da se naoružavaju. Potrebno im je bilo petnaest dana da mobilišu i bili bi spremni 12. aprila. Dobro svesna toga, Nemačka je napala Jugoslaviju 6. aprila 1941.
aprila nemačke trupe ušle su u grad Zagreb, u pravoj Hrvatskoj, i bile su dočekane divljim, oduševljenim poklicima naroda koji je samo dvadeset tri godine ranije svoje srpske „braću“ i „oslobodioce“ dočekao na potpuno isti način. Dr Maček, koji je vodio intrige sa Nemačkom, izdao je preko radija naredbu svim svojim sledbenicima da sarađuju sa Osovinom.
„Kad hrvatski propagandisti u Americi kažu da su za užase koji su odmah izbijali u Jugoslaviji bili odgovorni samo ustaše, to je, sasvim jednostavno, laž. Pavelićeva snaga terorista brojala je prilikom njegovog dolaska 7. aprila u Hrvatsku najviše hiljadu ljudi. Apsurdno je pretpostaviti da je on za četiri dana mogao da rasporedi svoje ljude, čak i retko, po celoj zemlji i da organizuje i izvrši te napade.
Srbi u inostranstvu osećali su gorku sramotu zbog brzog sloma Jugoslavije. Ali objašnjenje je jasno i nije na štetu – Srba.
Da su mnogi Hrvati, i obrazovani i prosti, bili zgroženi postupcima svojih sunarodnika, to znam. Da sam dva puta bila zahvalna Hrvatima za akte dobrote, ako ne i za spasavanje života, priznajem sa zahvalnošću. Ali činjenice su činjenice, i nepravedno je i opasno skrivati ih, jer je istina jedini pouzdan vodič za delovanje.
Glavni razlog zašto je Jugoslavija tako brzo propala jeste što je svaki srpski oficir u svakom trenutku morao da očekuje da će ga u leđa ustreliti njegov hrvatski vojnik, i stotine su tako i ubijene.
Ukupno 1.679 oficira, što predstavlja 95% hrvatskih oficira u jugoslovenskoj vojsci, koji su se zakleli da će štititi svog kralja i zemlju, pokazali su se izdajnicima svoje zakletve i prešli su na stranu neprijatelja. Detaljni podaci, kako ih je objavio zvanični glasnik Nezavisne Države Hrvatske, uključuju 11 generala, 4 admirala, 52 pukovnika, 73 potpukovnika, 68 kapetana i 72 mornarička kapetana i oficira; takođe 1.342 podoficira, vazduhoplovnih specijalista i mehaničara. U hrvatskim novinama objavljena su pisma u kojima su hrvatski oficiri visokog čina sa najciničnijom svirepošću hvalisali da su se oženili srpskim devojkama iz uticajnih porodica jedino sa ciljem da se uvuku na ključne položaje radi efikasnije izdaje; toliko dugo i toliko dobro je to bilo planirano.
Od 224.000 jugoslovenskih ratnih zarobljenika odvedenih u Nemačku, manje od 2% bili su Hrvati, i njima u čast, jer su samo morali da se jave da su Hrvati pa su odmah bili pušteni. Od 14.000 srpskih oficira kojima je, ako pristanu da se potčine Nemačkoj, ponuđena sloboda da se vrate kućama svojim porodicama, samo je 800 prihvatilo, a većina njih je kasnije ponovo uhvaćena i ubijena.“
Istog dana kada su Nemci ušli u Zagreb, kao deo cene za svoju „nezavisnost“, Hrvatska je trebalo da se bori na strani Nemačke, ne samo protiv Rusije, već posebno protiv Srba. 3.aprila, tri dana pre nego što je Nemačka objavila rat Jugoslaviji, hrvatski oficir jugoslovenske vojske, pukovnik Kren, odleteo je u Grac i predao Nacistima ratne planove srpske vojske, kao i karte pažljivo skrivenih planinskih aerodroma Srbije koje je trebalo da koristi jugoslovensko vazduhoplovstvo. Rezultat: Beograd, iako proglašen „otvorenim gradom“, bombardovan je 6. aprila, a svi srpski aerodromi su uništeni.
Pomoć koju su Hrvati pružili nemačkim armijama u njihovom napadu na Srbe često su i ponosno opisivali hrvatski pisci. Ovde navodimo tipičan primer iz hrvatskih novina „Nova Hrvatska“ u božićnom broju 1942. godine. Članak nosi naslov „Hrvatski vojnik u sadašnjem ratu“:
„Sada je jasno“, kaže hrvatski autor, „da je nemačka vojska, u svom pobedonosnom naletu, sa svojom ogromnom tehničkom opremom, neopisivim moralnim entuzijazmom, znanjem i veštinom, bila glavni faktor koji je izazvao poraz neprijatelja na balkanskom frontu i razbio Grčku…
Međutim, unutrašnju ulogu, revolucionarnu, razornu ulogu – onu koja je izazvala slom iznutra, tako da ništa nije bilo u redu, ništa na svom mestu, ništa pripremljeno ili poslato u pravo vreme, ništa ispaljeno ili nišanđeno ispravno, ništa nije funkcionisalo kako treba – to je bila važna uloga Hrvata u slomu balkanskog fronta. U takvim ulogama Hrvati su radili sjajno. Kao što su se pokazali u miru u svojoj borbi protiv srpske megalomanije i hegemonije, protiv terora i eksploatacije – tako su sada u ratu svi Hrvati delovali kao jedinstvena celina odbijajući poslušnost, ignorišući naredbe, sprečavajući veze, stvarajući paniku, gađajući pogrešno, onesposobljavajući tenkove i topove i uništavajući svaku vrstu vojne opreme, razoružavajući rasturene srpske vojnike i narod. Jednom rečju, u svim tim bitkama Hrvati su delovali po izdatoj naredbi, uništavajući otpor duboko u neprijateljskim (srpskim) linijama na balkanskom frontu kao što su Nemci to činili spolja.
Čak i pre početka rata, odazivanje Hrvata u pešadiju bilo je svedeno na oko 30 do 40 odsto; svi ostali su ostajali kod kuće ili su bežali u šume, odlazili na druga mesta umesto određenih ili posećivali rođake. Tokom rata bilo je mnogo neopisivih slučajeva sabotaže i poraženstva koje su Hrvati činili dok su bili u službi bivše (jugoslovenske) vojske. Na primer, prema izjavi jednog vojnika, kada je Vrhovna komanda u Beogradu naredila da identifikuje avione koji lete prema Beogradu, ovaj hrvatski telefonista je odgovorio da je video neke avione kako lete, ali da izgledaju kao „naši“, iako nedaleko od njega ti isti avioni (neprijateljski) bombarduju vojne objekte.
Na drugom mestu neki hrvatski vojnici (telefonisti), umesto da prosleđuju naredbe izdate raznim komandama, slušali su ustaški radio „Velebit“ (hrvatski ustaški radio u Italiji). Jedan veoma poverljivi kurir (Hrvat) koji je nosio važne vojne poruke iz jedne armije u drugu, jednostavno je otišao kući sa svim poverljivim materijalom. Na veoma važnom železničkom čvoru komandant – hrvatski potporučnik – bacio je u peć sve svoje naredbe i uputstva i, u svojoj „budnosti“ za održavanje reda u otpremanju vojnih transporta, uspeo je da u stanicu dovede deset vozova vojnika koji nisu znali kuda da idu, i koji su na kraju, ne znajući šta da rade, otišli kućama zajedno sa svojim hitrim i junačkim komandantom.
Šta se dešavalo na aerodromima sada je opšte poznato. Na Cveti situacija je bila normalna, ali u utorak sve je bilo poremećeno. Hrvatski tehničari, mehaničari, kao i ostale posade vazdušne službe, napustili su aerodrome; srpski oficiri su ostali bez posada; nisu mogli da koriste svoje avione i da napadaju neprijatelja iz vazduha. Bilo je sabotaže čak i u protivvazdušnim jedinicama, što je ispalo čak i pomalo komično. „Stari topnici“ iz prošlog rata našli su način da gađaju u svim pravcima osim u pravom – na nemačke avione.
Artiljerija je takođe, zahvaljujući Hrvatima, bila onesposobljena na celom balkanskom frontu – na Nišavi, Kolubari, Bregalnici, Strumi i Vardaru. Pet-šest nedelja pre rata, iskusni, sposobni i odlični vojnici, uglavnom Hrvati, poslati su tamo da obezbede taj važan bok po cenu svojih života, u slučaju da velika i moćna, nedeljiva i nepobediva bivša (jugoslovenska) vojska postane nemoćna, poražena i sklona bekstvu kroz vardarsku dolinu ka Solunu i odatle kuda god odluče veliki, moćni i nepobedivi demokrati i saveznici Albiona.
U velikoj nemačkoj ofanzivi prema Nišu, Pirotu, Skoplju, kada je došao čas da Srbija vojuje, hrvatske ruke, do poslednjeg hrvatskog artiljerca, zapušivale su cevi topova, i sve je krenulo naopako na nišavskom, strumskom, bregalničkom i vardarskom frontu. Zahvaljujući Hrvatima, sva gađanja su bila u prazno, topovi koji su gađali bili su oštećeni, instrumenti za nišanjenje i mehanički uređaji uništeni. Na kraju su Hrvati ili dezertirali ili se predali. Srbi, videći uništenje svoje najvažnije, najodlučnije i najjače linije, bili su paralisani, zapanjeni ovom hrvatskom sabotažom.
Iako mali narod, Hrvati su zaista odigrali veliku ulogu koja je dovela do sloma balkanskog fronta, koji ih je koštao – teških i krvavih žrtava. Oni su bili instrumentalni u uništavanju, u saradnji sa Nemcima, prvo bivše države (Jugoslavije) i s njom eventualnog sloma balkanskog fronta, iako im to nije bilo dozvoljeno kada su se (Hrvati i Nemci) borili rame uz rame u prošlom ratu. Nemci i Hrvati izvršili su ova velika dela jer su slomom bivše države (Jugoslavije) razbili posle Engleza najtvrdoglavljeg, najotpornijeg i najkrvožednijeg versajca na Balkanu, i tako je stvorena Nezavisna Hrvatska Država.“ Tako jedan Hrvat opisuje jedno od ponosnih hrvatskih dostignuća u vojnoj istoriji Drugog svetskog rata.
Činjenica da su se Hrvati tako rado stavili u službu strane sile dokazuje da narodi različiti po političkom iskustvu, karakteru i ciljevima nikada više ne smeju biti tako tesno povezani. Cena koju su Srbi, kroz kainsku izdaju Hrvata, morali da plate za san o velikoj južnoslovenskoj državi, je cena koju ni Srbi ni bilo koji drugi razumni narod ne bi nikada više sebi dopustio. Hrvatska izdaja nije bila samo pomoć Nemačkoj i skoro smrtonosan udarac Srbima, već i veoma velika nesreća za Ujedinjene nacije. Samo zahvaljujući čudu vekovne boračke tradicije, čvrstini njihovih srca i vojničkom sjaju njihovog vođe, Srbi su vojni poraz proleća 1941. pretvorili u otpor koji Nemci, uprkos svim silama i lukavstvima, nikada nisu uspeli da slome.
Ali od Hrvata je tek trebalo da dođe i gore. 12. aprila 1941, dva dana nakon što je Hrvatska postala nezavisna država i pristupila Osovini, u zagrebačkim novinama objavljena je naredba kojom se zahtevalo da svi Srbi koji nisu rođeni u gradu napuste Zagreb u roku od dvadeset četiri časa, uz pretnju da će svako ko skriva Srbe biti streljan. Ova naredba, koju je izdao dr Ante Pavelić, šef Nezavisne Države Hrvatske, bila je uvod u masakr Srba koji po svireposti i zverstvima nije nadmašen u celoj žalosnoj istoriji ljudskog roda. Čak i nemački masakri Jevreja, koliko god to neverovatno zvučalo, blede u poređenju. Više od 600.000 bespomoćnih Srba, dugogodišnjih stanovnika Hrvatske – muškaraca, žena i male dece – poginulo je u bukvalno neopisivim okolnostima, a još pola miliona je proterano iz svojih domova, bez ičega i umiralo od gladi kraj puteva.
Izvodi iz četiri od mnogih dokumenata koji opisuju ove masakre predstavljeni su ovde. Jedan je od muslimana, stanovnika Hrvatske, drugi od jevrejskog lekara iz Beograda, a dva od samih Hrvata. Jedva da treba reći da su mnogi Hrvati ispunjeni užasom zbog đavolskih zločina koje su počinili njihovi sunarodnici.
Potrebna je napomena o tome kako su takvi masakri bili mogući. Kao što svi studenti rase, jezika i nacionalnosti znaju, Evropa ne sastoji se od homogenih populacija, već od niza ostrva rase, jezika ili nacionalnosti. To je bilo tačno i za Jugoslaviju. Srbi nisu živeli isključivo u Srbiji, niti Hrvati u Hrvatskoj. Kao Amerikanci koji se slobodno kreću iz države u državu, oni su se naseljavali čas ovde, čas tamo, a neka od tih naselja bila su veoma stara. Tako je u petnaestom veku, kada su ih Turci jako pritiskali, mnogo Srba krenulo na sever, i oko milion ih se naselilo u Hrvatskoj, tako da je u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj jedna trećina stanovništva prave Hrvatske zapravo bila srpska.
Od 1918. godine hrvatski političari poput Pavelića i Mačeka namerno su učili svoj narod da mrzi Srbe. Jedna od lukavih strategija koju su Hrvati, kao manjinska grupa, našli delotvornom bila je da nikada ne napadaju vladu ili određeno ministarstvo ili partiju. Umesto toga, napadali su narod. Dvadeset tri godine pre masakra hrvatski vođe su ubeđivali hrvatske seljake i radnike da su svi njihovi problemi posledica srpskih „ugnjetača“, baš kao što su Nemci učili da su svi njihovi problemi zbog Jevreja. Ubeđujući Hrvate u mržnju prema svojoj braći Srbima, možda nisu shvatili da će oslobađanje potiskivane mržnje posle vekova vazalstva učiniti da Hrvati polude. U svakom slučaju, Pavelić je odlučio da obezbedi svoj položaj ne samo tako što će se osloboditi velikog srpskog elementa u pravoj Hrvatskoj, već i eliminisanjem Srba u Bosni, gde većinu stanovništva čine Srbi, a koja je data Hrvatskoj kao plaćanje za njen dogovor sa Nemačkom.
Bosna je od strane istoričara, geografa i etnologa uvek smatrana srpskom pokrajinom, jer je pretežno srpska. Statistika stanovništva Bosne koju je sastavila Austro-Ugarska 1914. (pre izbijanja Prvog svetskog rata), kada je Bosna bila austro-ugarska pokrajina, može se smatrati nepristrasnom, jer Austro-Ugarska nikada nije volela niti je bila sklona Srbima.Istorija
Austro-ugarska statistika o stanovništvu Bosne: 1914.
Pravoslavni …….. 930.000
Muhamedanci ……… 620.000
Katolici ………… 420.000
Ukupno ………….. 1.970.000
930.000 pravoslavnih vernika bili su Srbi. 620.000 muslimana bili su Srbi koji su prihvatili muhamedansku veru u petnaestom veku, u vreme kada je ovom pokrajinom vladala Turska. 420.000 katolika bili su hrvatski rimokatolici. Činjenica je da nema hrvatskih pravoslavnih i nema srpskih rimokatolika. Sabrajući pravoslavne Srbe i muslimanske Srbe, vidi se da je 1914. u Bosni bilo 1.550.000 Srba. To jest, tri četvrtine stanovništva bilo je srpsko.
Hrvatsko istrebljenje Srba Bosne bilo je stoga isto toliko kršenje etike rase i nacionalnosti koju je Evropa razvijala vekovima kao i bilo šta što su uradili nacisti. To je još jedan povratak varvarstvu koje je crna mrlja našeg veka.
Masakre su izvršile tri grane hrvatskih snaga: ustaše, Domobrani i redovna vojska. Lokalni hrvatski zvaničnici često su učestvovali u streljanju istaknutih srpskih građana iz svog kraja. Većina tih zvaničnika bili su ljudi koje je postavio sam dr Maček kada je uspostavio svoju autonomnu vladu. Oni su, gotovo bez ijedne ostavke, prešli na stranu Osovine i nastavili da obavljaju svoje funkcije pod Pavelićem.
Cilj masakara bio je smišljen i politički: da se Hrvatska učini „Velikom Hrvatskom“ pripajanjem Bosne i Hercegovine, tako da, ako Saveznici slučajno pobede i dopuste stanovništvu da glasa o izboru zemlje, ne bude živih Srba koji bi mogli da glasaju.
Istorija masakara je sledeća: Između 12. i 15. aprila i u noći 31. maja 1941. izvršena su masovna hapšenja u Zagrebu, Sarajevu, Mostaru, Banjoj Luci, Travniku, Dubrovniku, Livnu i drugim gradovima. Prvi veliki masakri dogodili su se u noći 31. maja, kada su grupe istaknutih srpskih građana uhvaćene i odvedene na periferiju gradova i streljane. Ova prolećna ubistva u pravoj Hrvatskoj uglavnom se nazivaju glinski masakri.
Među Srbima koji su stradali u prolećnim masakrima bio je i grčko-pravoslavni mitropolit zagrebački, koji je imao 75 godina; dr Dušan Jeftanović, predsednik Privredne komore; rodoljub dr Vojislav Besarović; i poznati vođa Sokolskog omladinskog pokreta, Bogdan Vivodić. Treba napomenuti da su Italijani iznova i iznova pokušavali da intervenišu i spasu bespomoćne Srbe i često su u tome uspevali. Tako je oko 350 Srba zatvorenih od strane Hrvata u Mostaru, Livnu, Trebinju i Dubrovniku oslobođeno od Italijana. Bilo je još mnogo slučajeva kada su užasi zgrozili ne samo Italijane, već čak i Nemce.
Veliki masakri 1941. nisu se dogodili sve do 24–28. juna. Nastavljali su se s vremena na vreme sve do novembra 1945, kada je praktično svih 1.250.000 Srba i Jevreja bilo ili istrebljeno ili proterano. Kasniji masakri odlikovali su se zaista hitlerovskom lukavstvu dr Ante Pavelića. 22. juna izdao je naredbu u kojoj se kaže da će svako ko primeni silu protiv građana zemlje biti strogo kažnjen. Ova objava, osmišljena da umiri Srbe, emitovana je na radiju, čitana u crkvama i objavljena u novinama. Ali istovremeno je poslao šifrovanu telegramu ustašama naređujući im da nastave sa masakrima. Šta se dogodilo najbolje mogu da opišu očevici:
Dokument I
PISMO GRIZOGONO (Privoslav Grizogono, Hrvat i rimokatolik, član jugoslovenskog diplomatskog kora, poslanik u Čehoslovačkoj, Poljskoj…)
„…nečuveni zločini. Ustaše su toliko strašne da su šokirale čak i Nemce i Italijane… Oči su vađene živim žrtvama… Bezbroj žena, devojaka i dece je silovano.“
Dokument II
IZVEŠTAJ LUKAČA (Dr Teodor Lukač, Hrvat, direktor Okružne bolnice u Mostaru): „Od 24. do 28. juna ubijeno je preko 100.000 Srba u Bosni… Srbe su hvatali kao divlje zveri, na ulicama, u zvaničnim zgradama i u njihovim kancelarijama… u Glini. Svake noći Srbi su vezivani i odvođeni… u pravoslavnu crkvu, gde su ubijani noževima. Leševi su plutali na krvi, a ubice su se hvalile da su hodale u srpskoj krvi do kolena.“
Dokument III
IZJAVA HERBEROVIĆA Izvor: Pravna izjava, potpisana i zakletvom potvrđena od strane Herberovića Hilmije, muslimana, stanovnika Hrvatske, u vezi sa glinskim masakrima: „Ubijanje je vršeno na više načina. Neke su zatvarali u pravoslavnu crkvu u Glini, koja je mogla da primi 1.000 ljudi. Tada bi komandir čete odabrao oko petnaest ljudi za ubijanje. Oni su onda slati u crkvu sa noževima…“
Dokument IV
Jevrejski lekar „Zahvaljujući Srbima, jugoslovenski Jevreji su uspeli da spasu i izvuku mnoge svoje sunarodnike iz Nemačke i nemačkih okupiranih zemalja… U Srbiji… antisemitizam nikada nije imao korena. Nijedna nemačka mera u Beogradu nije mogla da naruši prijateljske odnose između Srba i Jevreja… u periodu kada su srpski studenti i seljaci vešani na glavnom trgu u Beogradu, Srbi u prestonici imali su dovoljno hrabrosti da javno iskažu svoje negoduvanje zbog postupanja prema Jevrejima.
Primer srpskog naroda u odnosu na Jevreje jedinstven je u Evropi… Jevreji… treba da iskažu zahvalnost srpskom narodu, ističući njihova plemenita dela, njihova humana osećanja i njihovu visoku građansku svest i kulturu…“
Prethodni dokumenti, samo nekoliko od mnogih, daju neku predstavu o obimu i svireposti hrvatskog zločina nad svojim potpuno bespomoćnim sunarodnicima, kao i o zaista veličanstvenom duhu naših saveznika i braće, Srba. Misao o tome kakav će biti rezultat zaista je zastrašujuća.
Nema Srbina živog koji nije izgubio nekog dragog rođaka ubijenog, sa neopisiivim mučenjima, od strane rase koju su sami Srbi spasili od onoga što su Hrvati tada zvali svojim „ugnjetačem“, Austrijom – od strane istih tih Hrvata, čak i istih ljudi, koji su samo dvadeset tri godine ranije svoje „drage oslobodioce“, svoju „dragu braću Slovene“, dočekali sa žarkim oduševljenjem i izrazima „večne zahvalnosti i ljubavi“.
Ako je ikada osveta masakrima bila opravdana, onda je to u ovom slučaju. Ali u interesu svetskog mira i preostalih Srba samih, naših divnih saveznika, od kojih svakog cenimo i želimo da ostane živ, moramo sprečiti posleratni rat osvete na Balkanu.
Materijal preveo i priredio Petar Makara (Makarov)
