Priča o životu Prepodobne Marije Egipćanke hrišćanima služi kao podsetnik da nema tog nereda koji mogu napraviti u svom životu, a koji im Isus neće rešiti, ako se iskreno pokaju.
Marija Egipćanka rođena je sredinom 4. veka u Egiptu. Kada je imala samo 12 godina, pobegla je od kuće i otišla u Aleksandriju gde je postala prostitutka.
Tim je životom živela punih 17 godina, ne vodeći se (prema sopstvenim rečima) nužno novcem, već „neutaživom željom i neukrotivom strašću“.
Kada je imala 29 godina, krenula je brodom ka Jerusalimu. Njene pobude nisu bile verske već da među hodočasnicima pronađe nove ljubavnike koji će zadovoljiti njenu požudu.
Došavši u Jerusalim, nastavila je da tako živi, sve dok na praznik Vozdviženja časnog Krsta (Krstovdan – koji se po novom kalendaru slavi danas, a po starom, julijanskom, 27. septembra) nije pokušala da iz radoznalosti uđe u crkvu.
Međutim, neka nevidljiva sila nije joj davala da pređe prag. Marija je pokušala da se umeša u gomilu vernika, nadajući se da će je masa „uneti“ u crkvu, ali je opet neka snaga samo nju držala vani.
„U velikom strahu pogleda ona u ikonu Presvete Bogorodice u pritvoru i moljaše se Njoj, da joj dopusti ući i celivati Časni Krst, ispovedajući grešnost i nečistoću svoju, i obećavajući da će posle poći tamo kamo je Sveta Prečista bude uputila. Tada joj bi dopušteno ući u crkvu. Pošto je celivala Krst, izađe ponovo u pritvor pred ikonu i zahvali se Bogorodici, no u tom ču glas: ‘Ako pređeš Jordan, naći ćeš dobar mir!'“, piše vladika Nikolaj Velimirović u Prologu.
Marija je tako i učinila. Nakon što se pričestila u manastiru Svetog Jovana, krenula je ka Jordanu, prešla reku i stigla u pustinju.
Tu je provela narednih 47 godina svog života u borbi sa iskušenjima, agoniji, velikim mukama i strahu – i pokajanju.
Hranila se divljim rastinjem, a odeća koju je nosila je vremenom istrulila.
Starac kog je anđeo poslao u pustinju
U to vreme, u jednom manastiru u Palestini živeo je monah po imenu Zosima, koji je bio toliko poznat po svom duhovnom životu da su mnogi dolazili k njemu, navodi se na sajtu posvećenom Svetoj Mariji Egipćanki.
Dok je razmišljao postoji li neki vid asketizma koji nije dostigao, javio mu se anđeo i naložio mu da ode u manastir pored reke Jordan.
Učinivši kako mu je rečeno, Zosima se u jordanskom manastiru upoznao sa još strožim monaškim životom, sa starcima koji su uvek imali posao u rukama i psalme na usnama.
Tu je postojao običaj da na početku Vaskršnjeg posta skoro svi monasi napuste manastir i post provedu sami u pustinji, vraćajući se tek na Cveti.
Zosima je uradio kao ostala braća. Otišao je duboko, duboko u pustinju sa tajnom nadom da će naći nekog starca koji je tamo živeo i kod koga bi mogao da utoli svoju žeđ.
Već je hodao dvadeset dana, kada je, usred molitve, u pustinji ugledao ljudsku figuru, kratke kose i crne kože, spaljene od sunca.
Zosima se prekrstio, a kada figura nije iščezla, krenuo je ka njoj. Međutim, biće je počelo da beži od njega. Viknuo mu je da stane.
„Oprosti mi radi Boga, ali ne mogu da ti se okrenem i pokažem ti lice, ava Zosime. Jer sam žena i naga kao što vidiš, sa telom neprekrivenim stidom. Ali ako bi hteo da ispuniš jednu želju grešne žene, baci mi svoju plašt da bih mogla da pokrijem telo svoje i da ti se okrenem i zamolim blagoslov“, rekla je čudna žena.
Zosimu je obuzeo strah kada je čuo svoje ime, ali je znao da bez duhovnog nadahnuća ova žena ga ne bi poznala, pa joj je dao svoj plašt.
Moleći jedno drugo za blagoslov, Zosima joj je zatražio da se pomoli za ceo svet i njega, da njegovo lutanje po pustinji ne bude uzaludno. Žena ga je poslušala.
Kada mu se učinilo da je njena molitva veoma duga, Zosima je podigao oči sa zemlje i video je kako lebdi dok se moli.
Žena mu je potom, u velikoj sramoti, ispovedila svoj život, opisujući sebe kao „vatru javne raskalašnosti“, pre nego što je, po zapovesti Bogorodice, stigla u pustinju.
„Veruj mi, ava, 17 godina sam provela u ovoj pustinji boreći se sa divljim zverima — ludim željama i strašnim strastima. Kad bi bilo da uzmem hranu, počela bih da žalim meso i ribu kojih bejaše u Egiptu. Žalila bih i vino, koje mi bejaše veoma drago dok sam bila u svetu. Gorela bih i trpela žeđ. Izluđivala me je želja za raskalašnim pesmama koje sam nekad čula, i mnoge su me zbunjivale, navlačile me da pevam pesme greha kojih se sećam. Ali kada bi me takve želje snašle, udarah se u grudi i sećah se zaveta koji sam dala kad uđoh u pustinju. U mislima bih se vraćala ikoni Presvete Bogorodice koja me primi, i njoj vapih u molitvi. Molih je da otkloni misli u koje grešna duša moja podleže. I posle dugo plakanja i udaranja se u grudi (pokajanja) videh napokon svetlost, koja mi se činila da me obasjava od svuda. I posle žestoke oluje, nastade spokoj“, ispričala je ona.
Iskušenja su dolazila i odlazila, a žena je duhovnim očima gledala ka svojoj Zaštitnici.
Govorila je o gladi, žeđi, zimi i vrelini, kao i da je on prvo biće koje je videla otkako je prešla Jordan. Znala je stvari koje nije mogla da zna – Sveto pismo, koje nikada nije čitala, ili običaje njegovog manastira.
Kada ga je ispratila, zamolila ga je da nikome ne govori šta je čuo, dok je Bog ne uzme sa zemlje.
Prorekavši mu da iduće godine neće moći da napusti manastir na početku Velikog posta, zamolila ga je da na Veliku sredu sačeka na obali Jordana sa pričešćem i da se moli za nju.
Kako će ona preći reku?
Cele godine Zosima je ćutao, ne usuđujući se da ikome ispriča šta je video. U srcu se neprestano molio Bogu da mu još jednom pokaže lice koje je tako silno želeo da vidi.
I kada je došla prva nedelja Velikog posta, samo je Zosima ostao u manastiru — razboleo se i ležao u groznici. Tada se setio reči žene iz pustinje: „Čak i ako budeš želeo da izađeš, nećeš moći.“
Kada je najzad ozdravio i kada je došao dan Tajne večere, učini kao što mu je sveta rekla: uzeo je deo pričešća, otišao do obale Jordana i seo da čeka svetu ženu.
Dugo je čekao. A onda počeo da sumnja: „A šta ako ona i dođe? Nema čamca. Kako će preći Jordan da dođe do mene, grešnog?“
Dok je tako razmišljao, podiže oči i ugleda svetu kako stoji na suprotnoj obali. Zosima skoči, radujući se i slaveći Boga. Ali opet pomisli: „Kako će ona preći reku?“
Tada vide kako ona načini znak krsta nad vodom, i odmah zakorači na površinu reke i poče da hoda po vodi prema njemu. Noć je bila mesečava — tako je posle posvedočio Zosima.
Zajedno su se molili, a žena ga je zamolila da joj ispuni još jednu želju – da naredne godine dođe na isto mestu na kom su se prvi put sreli.
Kada je prošla godina, on opet pođe u pustinju i dođe na isto mesto, ali ne zateče nikoga. Tada, podigavši oči ka nebu, reče:
„Pokaži mi, Gospode, Tvoje čisto blago koje si sakrio u pustinji. Pokaži mi, molim Te, ovog anđela u telu, koji nije dostojan ovoga sveta.“
Tada na suprotnoj obali reke ugleda svetu ženu kako leži mrtva, licem okrenuta ka istoku, ruku prekrštenih po običaju.
Zosima dotrča i sa suzama joj celiva stopala, ne usuđujući se da dotakne ostatak njenog tela. Dugo je plakao. Onda izgovori određene psalme i molitve za upokojene i pomisli:
„Da li da je sahranim, kao što je želela? Ili će to biti protiv njene volje?“
U tom trenutku ugleda reči napisane u pesku pored njene glave:
„Oče Zosime, sahrani na ovom mestu telo smirene Marije. Vrati zemlji ono što je od zemlje. Moli Gospoda za mene, koja sam preminula meseca fermutina egipatskog (to je april kod Rimljana), na prvi dan, u samoj noći stradanja Gospoda, pošto sam se pričestila Božanskim tajnama.“
Zosima se obradova što je konačno saznao njeno ime – Marija.
Prema predanju, dok je starac s mukom kopao zemlju, jedan lav se pojavio i šapama mu pomogao da iskopa dovoljno duboku raku.
Starac je još jednom oprao njena stopala svojim suzama, i zakopao telo, pokriveno samo iscepanim ogrtačem koji mu je ona svojevremeno uzela.
Kad se vratio u manastir, sve je ispričao bratiji. Sa strahom i ljubavlju počeli su da čuvaju spomen na svetu Mariju.
Bratija je dugo čuvala ovo predanje usmenim putem, dok ga patrijarh Sofronije Jerusalimski (634-644) nije zapisao.
Sveta Marija Egipćanka se u Pravoslavnoj crkvi slavi 1. aprila, a spominje se i pete nedelje Časnog posta. Kapela posvećena Mariji Egipatskoj se nalazi u Crkvi Svetog groba u Jerusalimu.
